Блог

Захтјев за признањем (9. јануара)

Бојана Миодраговић, Бања Лука

Уставни суд БиХ је одлучио да је обиљежавање 9. јануара, Дана Републике Српске, кршење Устава. Међутим, таква одлука и њено образложење, једино су кршење Устава ако се добро разумије оно што слиједи:

Велики дио фактора у савременој политици је изазван потребом или захтјевом за признањем. Овај захтјев је значајан када имамо у виду везу између признања и идентитета, при чему је идентитет схваћен као саморазумијевање особе, односно као каракеристика која одређује људско биће.

Чарлс Тејлор, канадски филозоф, излаже тезу да је наш идентитет дјелимично обликован признањем или његовим одсуством, а често и погрешним признањем од стране других и да на тај начин особа или група људи трпи стварну штету, уколико им заједница или људи око њих нуде ограничавајућу, понижавајућу или презриву слику. 

Када су у прошлости социјалне хијерархије идеал части постављале као прерогатив оних рођених у благостању или повољној класној клими, идентитет се узимао здраво-за-готово, јер није било спора око одређења, али ни самоодређења. Уколико је некоме додијељена слика угњетаваног, тај би се врло брзо помирио с тим и интериоризовао такав став као самосвијест. Срећом, открило се да је идентитет много више од тога. То је оригинална лична карта, израз аутентичне особе која носи морални систем, која усваја и изражава језик, која узима своју слику о себи од стране других, али је и усклађује с оном сликом коју о себи кује кроз живот, рад, осјећаје, традицију и интеракцију с тим другима, заслужујући њихово признање и своју видљивост. Тај савремени захтјев за признањем почива на идеалу достојанства - оном који је замијенио архаични идеал части. То је идеал који, уз признату оригиналност, ипак припада свакоме и то је почетна премиса сваког друштвеног одређивања идентитета. Поменута оригиналност је одлика како сваког људског бића као индивидуе међу другима, тако и сваког народа као носиоца културе међу другим народима. Такав концепт достојанства, једини је компатибилан политици једнаког признања коју је увела демократија.

Када је све то познато, који појединац и који народ са изграђеном свијешћу о сопственом идентитету, не би реаговао на наметање ограничавајуће и презриве слике о себи? Како да не реагује носилац колективног идентитета, када то наметање долази од установе која мора да препозна тај демократски и хуманистички идеал достојанства који је додијељен наддржавно и наднационално? Или, да се водимо важнијим правним питањем – зашто. Зашто да се додијели неким другим (у Републици Српској) мањинским културама част, да се (у Републици Српској) већинској култури одузме достојанство?

Можда ће неко понудити аргумент да проглашавање 9. јануара, Дана републике, неуставним није повезано са културним питањима, да се не смије износити из политичке арене. Варате се – обиљежавање Дана републике је највећим дијелом културно питање. То није културно питање јер датум носи значај за православну религију, а религија је дио културе. Друга чињеница, одлучнија, је испуштена из вида. Овај судски поступак има заинтересовано лице (али то није Свети Стефан) и оно се налази у лику српске културе. Ту културу чине и значајни датуми, као дио њене традиције. Управо један такав датум, када је формиран ентитет који интериоризује вољу већинске културе да живи са другим блиским културама, али и да за своје вриједности заслужује признање, дио је културе народа. Културе која мора бити брањена и то прво брањена од стране судске власти, која људско достојанство сигурно познаје и ван уставних преамбула.

Уколико би ме неко упитао за стандард по којем браним датум оснивања моје Републике као културну вриједност, то није стандард проистекао нити из једне културе појединачно. То је стандард који прописује наша хумана природа, која не смије да заборави да култура која је дуго времена давала смисао и указивала на свето и увишено једном народу сигурно има нешто што вриједи поштовања.

Датум не поштујемо из религијских, већ из историјских разлога. 9. јануар је дио српске културе, а њена одбрана је одбрана појединачног и колективног достојанства.

Аутор је виши асистент на Факултету политичких наука у Бањој Луци.