Блог

Храстова греда у граду од камена?

Марко Тошовић, Вишеград-Нови Сад

Тако оно што се догодило

открива смисао онога што јесте

 и онога што ће бити.

Читање романа На Дрини ћуприја, под условом да сте становник Вишеграда или да бар добро познајете његову садашњост, може са собом да носи и неке бонус привилегије. Под тим привилегије не мислим на романтичну комбинацију читања књиге и лијепог погледа на мост (то си каткад могу приуштити и они који не испуњавају услове), већ на могућност поређења актуелних збивања у граду, са његовом историјском, али и романескном причом. Такво читање, морам признати, може да понуди много више ироније него романтике.

Низ догађаја који су се десили током зидања Андрићграда као да су поновљене верзије ситуација из романа, што вишеградској публици пружа могућност да уживо посматра њихову модернизовану реинкарнацију. Чак и сам Андрићград својим настанком као да обнавља традицију по којој касаби, на чијим се улицама (и огради Ћуприје) увијек може видјети по неки Ћоркан, из неког разлога остају задужбине. Мехмед-паша јој подиже мост, Андрић том мосту посвећује роман, а Кустурица, личност у којој се састају умјетник и идејни творац, Андрићу подиже град. Поређење Кустурице са великим везиром, у смислу да су обојица угледне личности свог времена које не заборављају ко су, морало би укључити и мотиве градње који се у неким сегментима, сигуран сам, подударају, а у неким, можда, и разилазе. Па управо због тог можда опредјељујем се да (вишеградску) стварност упоредим са фикцијом, што ми отвара могућност да са читаоцима подјелим нешто од интерних зезања која спроводим у круги најближих. Да испричам, рецимо, причу на основу које сам закључио да би у Абидагином CV-у под ставком занимање данас писало менаџер. Али без обзира на луксуз који у смислу добре перцепције пружају такве теме, ипак бирам да напишем текст који ће се више допасти некоме ко је Ћуприју и чит'о, а не само по њој ход'о.

Поређење Вишеградске хронике са савременим збивањима везано је за архетипску реинкарнацију мита/историје чије обнављање, најчешће схваћено као случајност, дефинише циклично поимање времена које је у свом опусу баштинио и сам Андрић – догађаји су увијек исти, само је прича мало другачија. Такво поређење од мене захтјева да у тексту изведем минијатурно тумачење неколико слика из Андрићевог романа које повезује архетипско јављање митског жртвовања људи – обавезан ритуала без којег је, по старим вјеровањима, настанак великих грађевина незамислив. Сада је неопходно разбити илузије фанатичних љубитеља смјесе хорора и епске фантастике – човјек који је обављао посао менаџера за вријеме зидања Андрићграда никога није набио на колац, нити је ритуално уградио жртву у темеље града. Овог тренутка престајем са нијансама хумора, јер је прича коју желим да подјелим трагична, а почињем са тумачењем које неће бити ништа друго до поједностављена парафраза Џаџићеве Храстове греде у каменој капији – једног у низу свједочанстaва којa, узгред буди речено, показују како код мајстора приповиједања нема сувишних детаља и случајности.

Прва слика на коју желим да укажем везана је за вјеровање да су у средњи стуб моста на Дрини, како би натприродне силе биле умилостивљене, за вријеме градње узидани Стоја и Остоја. Позната парадигма уграђивања близанаца у темеље грађевине, у роману уплетена у историјски контекст, чак ни међу његовим актерима није прихваћена као истинита, те је од почетка схваћена као мит –  оно што из наше перспективе, као одраз космички-несвјесног, нема везе са стварношћу. Но истинитост мита не треба тражити у његовој фабули, већ у сржи те фабуле. Трагичну сцену у којој камени блок притишће доњу половину Арапиновог тијела, остављајући је трајно узиданом у мост, Џаџић тумачи као пишчеву тенденцију да маском случајности наслути космичку неминовност жртвовања. Према митовима древних цивилизација неимарски подухвати подразумијевали су жртвовање црне животиње црном богу, при чему је центар грађевине одређиван мјестом на којем би животиња искрварила. У Андрићевом роману жртва је, по узору на народна предања, човјек (дјелимично) узидан у грађевину, али се тај несретан случај одиграо по обрасцу жртвеног ритуала древних народа – испуњен је услов боје (црни Арапин), мјеста (средина моста/центар/капија) и приношења жртве хтонском/доњем свијету (доња половина тијела). Ритуал жртвовања обновљен је у још два наврата, само што у тим ситуацијама није прикривен игром случаја, већ суровошћу ондашњих казни чији је акценат био на кажњавању тијела – Радисављево набијање на колац и прикивање Алихоџиног уха за комад храстове греде углављене у каменој капији. Добитну комбинацију ритуалног приношења жртве горњем свијету (бијелом богу) представља спој дрвета (храста) и крви.

Тежину овим Андрићевим призорима, који се увијек крећу по тананој граници збиље и фикције, даје трагичан случај који се десио за вријеме зидања Каменграда: смрт једног радника изазвала је дрвена (да ли и храстова?) греда која му се, приликом изградње неког од објеката (да ли и близу центра?) стровалила на главу изазвавши обилно крварење. Та ситуација, мора се признати, у великој мјери подсјећа на ове из романа. Као да неминовност митског архетипа својим понављањем на непосредан начин поново испуњава ритуал људског жртвовања, у предања уткан као незаобилазан код при изградњи великих грађевина, поново оличен у прилично језивој симбиози дрвета (храста?) и крви, али овај пут пред нашим очима. Отуда остају отворена питања: да ли ћемо немили догађај ипак дефинисати као случајност изазвану несрећним сплетом околности? И, да ли је такво поимање стварности лакше од вјеровања да у позадини неког (несрећног) случаја стоји непозната снага оностраног?

Није ми циљ да овим текстом убиједим читаоца да вјерује у архетипску снагу и истину предања, у космичку (временску и просторну) повезаност која је по једноме спас, по другом пријетња, већ да са њим подијелим мистичан призор приче која, тек у тренутку када разум посуди од чуда, бива кадра да ту истину и сачува.

Аутор је мастер професор српске књижевности и језика из Вишеграда-Новог Сада