Блог

Друштво једне партије

Војислав Савић, Бањалука

Трансформација партијског система на просторима бивше Југославије извршена је прије двадесет и кусур година, али авети комунистичке једнопартијске прошлости и даље лутају нашим политичким животом и отежавају развој наше политичке културе; да се не користим сад терминима као што су демократизација и остале обесмишљене флоскуле. Ја не желим, свакако, овдје говорити о комунизму генерално, нити о комунистчкој партији, него желим нагласити како се у нашем политичком животу задржао комунистички концепт схватања политике. Тај концепт политику види и схвата искључиво као дјелатност која не превазилази оквире дјеловања саме политичке партије. и за њега је политика у цјелини интерни партијски процес, који се у самој партији и зачиње и завршава, лишен екстерних друштвених утицаја.  Вишепартијски систем је, сам по себи, требао да унесе нову динамику у нашу друштвену и политичку стварност, да омогући различитим групама да остваре своје интересе кроз институцију парламента, да разним идеологијама уступи мјесто и омогући равноправне услове за борбу, да омогући цивилну контролу власти и много штошта. Нажалост, различити феномени данас говоре нам да у томе нисмо успјели, и да је разлика између свих партија које су се изродиле, ако занемаримо етнички друштвени расцјеп у држави, искључиво персоналне природе. Када је у питању репрезентација интереса и идеолошка подлога - све личе једна на другу, без изузетка.

Међутим, оно што представља највећи проблем, тако ми се бар чини, крије се у нашој политичкој култури, односно у оном њеном дијелу који се још увијек није ослободио окова једнопартијског начина мишљења. Ниједна политичка партија још није спремна да призна постојање других партија, и свака тежи да у коначници овлада у потпуности јавним простором и друштвеним животом - баш као што је некада чинила Комунистичка партија Југославије. Поставимо овај проблем у контекст Републике Српске. Тренутно постоје два, наизглед непомирљива, блока, од чега један чини актуелна власт СНСД/ДНС/СП, а други блок чини опозиција СДС/ПДП/НДП. И власт и опозиција су толико огрезли у једноумљу да не дозвољавају да им се било шта приговори. Критика нарочито тешко пада опозиционарима, који су себи дали за право да једини они могу да критикују, и свака опаска упућена на њихов рачуна бива схваћена као подршка властима, што, наравно, нема никаквог смисла. Све оне који се на било који начин критички позабаве њима, они гурају у загрљај владајућим партијама, називајући их ‚‚режимским слуганима”, ‚‚Додиковим послушницима” и слично, а разлог је једноставан - они не могу да прихвате реалност у којој неко није члан партије, а истовремено се бави политиком. По тој логици, дакле, сви смо у партији, небитно којој.

Читав јавни живот у Републици Српској подређен је овој подјели власт-опозиција, која је нарочито нарасла након последњих општих избора, тако да ниједан феномен, новост, појава или субјект на политичком хоризонту не може опстати неетикетиран, независно од његове воље за тим. Једнопартијска (под)свијест не дозвољава нам да се слободно и независно крећемо јавним животом, него нам, у складу са својом црно-бијело философијом, одмах намеће окове припадности овом или оном блоку. Све ово, и још много тога, говори нам да партијска држава није никакав ексклузивитет једнопартијских система, напротив, она у вишепартизму добија својој ново лице, и под кринком плурализма партије постају само предузећа за трговину политичким утицајем. Односно, све је исто као прије, само што сада умјесто једне партије која је контролисала све, имамо разне партије које добију на ‚‚кориштење” онај број јавних предузећа и установа који је реципрочан броју гласова који су освојили на изборима. У чему је, онда, разлика?

Али, још горе од партијске државе јесте партијски начин размишљања, који не признаје политику као процес у којем сви учествујемо, који партији подређује све сегменте друштвеног живота, и који, полако али сигурно, убија сваку наду да ћемо једног дана дисциплиновати људе којима дајемо толику власт. Једнопартијско размишљање не значи обожавање само једне партије, јер познато је да политичари и чланови мијењају партијске дресове свако мало, напротив, оно значи обожавање политичке партије као такве, небитно како се она звала и за шта се залагала. Не бити члан партије и бавити се политиком данас представља дословно антисистемско дјеловање, и ту ћете сигурно ујединити све странке и навући њихов бијес на себе. Ко плови политичким водама без заставе, објавио је рат свима.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса