Блог

Политички аналитичари и остали једнорози

Војислав Савић, Бањалука

За разлику од политикологије, која је дефинисана научна цјелина, са својим методама, теоријама, предметом и историјом, политичка аналитика са којом се срећемо у јавности отприлике представља мутирано чедо лоших политиколога и масовних медија. То би била некаква наука за масе, турбо-фолк политикологија, баш тако!

Независни медији, ако већ и постоје, имају врло ограничене домете. Лакомислени конзументи медијских садржаја радије се приклањају оној групи популарних, мејнстрим медија, док се тек један дио преостале групе активних грађана одлучује да прати и да се обавјештава путем неких других, мање познатих медија. А снажни медији су увијек у нечијој служби. Да ли у служби појединца, политичке партије, финансијске или неке друге пословне елите, али у ријетким тренуцима су у служби грађана, ма колико се у то клели и ма колико би то требала бити њихова сврха. Једноставно, тржишна логика намеће такве услове игре у којима нема мјеста за новинарску етику, службу грађанима и сличне тричарије. Логика новца је неумољива. Међутим, чак и у таквим условима немогуће је развити снажан медиј који се заснива на суровој пропаганди. Неопходно је осигурати повјерење грађана, а то је, опет, неизводиво без информација које су у својој основи тачне. Е ту на сцену ступа оно што се у науци назива теорија ‚‚framinga”, односно, преношење тачних или полутачних информација, али кроз постављање у адекватан контекст, који ће конзумента медијског садржаја навести да заузме жељени став.

Дакле, није проблем да ли су информације тачне или не, него у којем се контексту налазе. Управо на том трагу долазимо и до експанзије такозваних и самозваних политичких аналитичара и њихове експлоатације од стране медија, као још један у низу корака којим покушавају приграбити легитимитет и ореол некакве ‚‚објективности”. Несумњиво је да постоји одређени број људи који су се школовали да буду политички аналитичари, докторирали и магистрирали на том пољу, међутим оно што имамо прилику да видимо и чујемо у медијима је далеко од тога. Већина популарних политичких аналитичара углавном се нису школовали да то раде, већ за нешто друго, а у међувремену је коментарисање политичких активности искрсло као некакво занимање, или боље речено - активност. У недостатку квалитетнијег израза, медији су саговорнике који су им подобни, и који по потреби и на позив говоре оно што њима одговара, крстили овим испражњеним и стерилним именом - политички аналитичари. Шта то уопште представља? Растављање на дијелове друштвене стварности? Најновније вијести из дневно-политичког живота?

Политички аналитичар не би смио јавно говорити ствари које се подразумијевају, односно, не би смио говорити ствари које би рекла и бака која продаје приглавке на пијаци (њојзи свака част) када би је неко питао. Анализирати процесе и објашњавати их јавно подразумијева одређену одговорност. А то не значи само то да ви имате добре намјере, него и да посједујете одређене квалификације да се бавите тим послом. Недавно је изашао коментар у Политици, гдје пише да управо ти лаици који јавно, за потребе медија, ‚‚анализирају” некакве ствари заправо дерогирају углед науке у друштву и чине да она изгледа једноставно и да је свакоме доступна. А истина је заправо другачија - бавити се науком значи одрицати се многих ствари. Значи упорност, истрајност и искреност. Како год, већина политичких аналитичара су, попут каквих турбо-фолк звијезда, пролазна роба и нису никакви субјекти сами по себи, они су оруђе у рукама медијских кућа и они ће, када им истекне рок, нечујно отићи у историју. А наука је, са друге стране, дужна да пружи свој одговор на ову појаву, и да покуша јавности представити праву слику - како то научна анализа заправо изгледа, и како се она примјењује у пракси.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса