Блог

Ривер вок

Владимир Кецмановић, Београд

Истина је да доминација енглеског утиче на идиотизацију осталих светских језика. Натурализовани енглески изрази којим се симплификовано дефинише савремени свет јесу заштитни знак новог варваризма. Оно што се, међутим, често заборавља јесте да је највећа жртва доминације енглеског језика управо енглески језик. Тај језик је терору сопственог банализовања изложенији од било ког другог. А приде му се рефлекс терора који његово банализовање врши над осталим језицима, враћа као бумеранг. Отрцани изрази послати у свет, из света се враћају обогаћени незграпним изговорима, правописним и сродним грешкама, које ће полако али сигурно да се претварају у накарадан стандард. Уз многе мане, ова појава има и једну добру страну: одлична је за уметничку обраду, која јесте пародијског, али не мора да буде само пародијског карактера.

Варваризација је појава која уметности даје нову снагу, што досадашња историја сликовито казује. На конкретном примеру – овој приче боље стоји назив Ривер вок, него River walk, како се, по још увек важећим граматичким правилима енглеског језика, пишу речи које упућују на речну шетњу, шетњу уз реку, или шетачку стазу поред реке А Ривер вок, илити Шетња уз реку назив је индиректне реплике Венеције и директне реплике Лас Вегаса, која је, у другој половини прошлог века, направљена у Сан Антонију, држава Тексас. Ја сам се на Ривер воку нашао пре десетак дана, пошто сам стигао у Сан Антонио на славистички скуп. Пре него што сам дошао, знао сам да је Сан Антонио познат као место у ком се водила Битка за Аламо, у којој су Англосаксонци победили Мексиканце и освојили Тексас.

Нисам знао да се остаци тврђаве Аламо налазе у самом центру града. Знао сам да у Сан Антонију значајан проценат становништва чине Мексиканци. Али нисам знао да се, уз почасти Дејвиду Крокету и другим англосаксонским јунацима у Аламу, у овом граду одаје, истина неофицијелна почаст јунацима супротне стране: у баштама мексичких ресторана, тако, може се срести латиноамерички херој Запата, од картона и у природној величини. Ту је, али без обележеног имена. Што, рекли би скептици, јасно указује на природу америчког и не само америчког мултикултурализма. Који би – мултикултурализам, дакле - када демографија учини своје, могао да промени предзнак. Па би, када текс-мекс храна, која се у мексичким ресторанима служи, промени име у мекс-текс, Запата могао да пређе у Аламо, а Дејвид Крокет да постане неименовани лик направљен од картона, са чувеном шубаром на глави.

Но, како год, текс-мекс храна може да буде врло укусна, ако убодете прави ресторан. А Ривер вок, са лепим шеталиштима крај којих је смештено мноштво пабова и ресторана, са разноврсном понудом хране и пића, заиста је пријатно место за туристичко доколичарење. Колега Дејан Стојиљковић је, тако , уз уживање у Њукастл ејлу, могао да у Хард рок кафеу пазари још неку од својих омиљених мајица. Колега Влада Пиштало је, у паузи испијања горких локалних пива, успео да нас натера да се реком провозамо туристичким бродићем. А ја сам, у тренуцима одмора од омиљеног Гиниса, могао да попијем коју чашу доброг калифорнијског вина уз рижото са речним шкољкама. Е да – славистички скуп на ком смо учествовали одржавао се у хотелу Мериот, који се, такође, спушта на Ривер вок. А наш панел, посвећен савременој српској књижевности се – ништа није случајно – убрзо претворио у расправу о високој и ниској књижевности, са доминантним ставом да је уметности, када се истроши, што се догађа свако мало, неопходна благородна ињекција шунда.

Енд ласт, бат нот лист – река и канали крај којих промиче Ривер вок – као и сам Ривер вок – пуни су птица. Те птице су, причао нам је капетан оног Пишталовог бродића, у Сан Антонио некада стизале са севера, да би се, када прође хладноћа, враћале кући. Од када је направљен Ривер вок, и од када су туристи почели да их хране, птице су у постојбину престале да се враћају. Једног јутра, док смо доручковали у башти ресторана Рипаблик оф Тексас, осетио сам како ми неко или нешто гура ногу, као што је то некада обичавала да чини Марта, мој пас. Погледао сам испод стола и угледао патку која ме боде кљуном захтевајући свој део доручка.

Аутор је писац из Београда