Блог

Лијек наш насушни дај нам данас

Марко Тошовић, Вишеград-Нови Сад

Наслов овог текста првобитно је гласио Трговачки факултет. Потенцијални читалац би у том случају могао да помисли како је његов садржај посвећен трговини папиром званим ДИПЛОМА по принципу трампе папир за папир/роба за новац, умјесто звање за знање, како би доликовало здравој друштвеној клими. Промјена наслова утицала је на реорганизацију и избор форме, као и на степен комичности текста, јер се он заправо рађа из анегдоте, односно из пар разговора са пријaтељима и низа шала које сам збијао на рачун студената фармације док сам становао у студентском дому. Када мало боље размислим, чини ми се да они те шале нису баш најбоље разумјели, будући да се по изласку из дома сретнем и на обострано задовољство испричам са само двоје људи те струке.

Наставићу причу једним апсурдом везаним за позив здравственог радника који је уједно био и најчешћа шала упућена „апотекарима“ – фармацеутима, заправо, не одговара да људи буду здрави, јер када не би било болесних, они би, практично, остали без посла. Тај апсурд намеће једно парадоксално-иронично питање на које је одговор, ако се изузму парадокс и иронија, потпуно логичан – шта је било прије, болест или лијек? Оно што је смијешно, или тужно, у зависности од појединца на ког се односи или од угла посматрања, јесте чињеница да послије релативно тешког факултета ти људи углавном раде као трговци у апотекама. У чему је поента високог образовања? Да се поред лијекова продају кломпе, папуче, пелене, кондоми...? Чему пет година учења ако је проценат искориштеног знања након студија 10%? Знање које би требало да послужи као здравствени савјет у њиховом случају претвара се у знање које треба да препоручи и прода производ.

Чиме се студенти фармације воде када уписују факултет? Неки од њих, малобројни попут такође малобројних љекара са овим мотивом, уписују фармацију да би помагали људима. Такав разлог произилази из хуманости и доброте, што је лијепо, али и незнања (униформисаног знања) које је на факултету, у зависности од потенцијала појединца, могуће још више продубити, што је ружно. Други, многобројни, уписују фармацију због новца, а у вријеме када сам ја бирао шта ћу да студирам то је било једно од пет најтраженијих занимања, што значи и због лакшег запослења. Одговор фармацеута на сва моја постављена питања могао би да гласи: Али зашто не бих уложио пет година учења ако ћу се након тог периода брзо запослити и радити лак посао за добру плату? Такав одговор уопште није за осуду, шта више, с обзиром на то у каквом времену живимо потпуно је разумљив – људи морају да мисле од чега ће да живе пристојно и како ће лакше до посла, а плата трговца у апотеци већа је бар три пута од плате колеге из неког бутика, пекаре, маркета или тржног центра. Учење, дакле, у великом броју случајева више не представља вољу за знањем, већ процес мучења након којег се појединац може надати благослову у виду посла и зараде, те мирне душе запасти у летаргију. Добитна комбинација била би спој зараде и знања (његове поштене примјене) који сразмјерно расту, помињем чисто јер не желим да неко помисли како пропагирам идеју да је идеално знати и учити, а посао немати.

Поента овог текста, међутим, нису радници у апотекама већ производ фармацеутске индустрије тако чаробно назван ЛИЈЕК. Лијек би требало, како му само име каже, да лијечи људе од болести што би значило да након конзумирања истог заиста и оздравимо. Из разговора са једним правим доктором дошао сам до сазнања да је једини лијек који заиста убија „непријатеља“ у организму, а који производи фармацеутска индустрија, антибиотик. То сазнање ме је и навело на ова размишљања, а потврдило га је ћутање фармацеута када сам их замолио да ми кажу други са истим дејством. О чему се заправо ради? Смисао лијека као и улоге здравствених радника, без обзира на хумане тежње ријетких појединаца, изневјерени су у име профита. Лијекови, дакле, нису нешто од чега ћемо оздравити, већ нешто од чега ће нам бити боље, нешто што ће нам помоћи да лакше подносимо болест, али не и нешто што ће нас излијечити. Када то имамо у виду можемо наслутити да је логика којом се фармацеутска индустрија водила размишљајући о могућностима максималног профита гласила отприлике овако – зашто бисмо појединцу продали лијек једанпут, када му тај исти лијек можемо продати сто пута? Богате се на туђој несрећи нудећи мизерну помоћ у односу на ону коју би, када узмемо у обзир напредак науке, заиста могли да пруже. Тако фармацеутска индустрија пацијента (болесну особу коју би требало излијечити) претвара у потрошача лијекова који купујући дати производ, од којег се магично осјећа боље, непрестано пуни њену касу. Другим ријечима, лијек се из помоћи претвара у потребу и постаје, попут хљеба и воде, насушно средство у животу болесног човјека које је, да би се живјело нормално, неопходно обезбиједити сваки дан. О томе нам свједочи подједнак број апотека и пекара у неком мјесту, улици, кварту. Прошетајте, рецимо, Булеваром ослобођења и избројте, не вјерујем да сам омануо у процјени. Ако лијекови заиста лијече зар онда не би требало да буде мање болесних или је болест, можда, постала феномен чијом се контролом повећава профит?

Не знам шта би на све ово рекао Хипократ... Вјероватно би морао да ћути будући да исти фонд финансира индустрију оружја и индустрију лијекова поручујући да се са њима није добро качити. Сада већ постаје јасно да инвестирање у масовну производњу оваквих производа, изразићу се симболично користећи њихове симболичке потенцијале, није инвестирање у живот, већ инвестирање у смрт, при чему не треба заборавити на Фукоову теорију о контроли људског живота/глобалној контроли, која када се преведе на језик модерне фармације/економије/трговине представља контролу тржишта која у овом случају подразумијева контролу над животом/смрћу потрошача. По узору на Фукоов текст та контрола максимално поједностављено изгледа овако – ономе ко купује наш производ даћемо да живи, а онај ко не може да га приушти може слободно да умре.

Један мој пријатељ који је боловао од „неизљечиве болести“, након разговора који подсјећа на овај текст, рекао ми је сљедеће: Па ја одавно знам да ми лијек поможе само да лакше подносим своју болест и да са њом дуже живим, али и да поспјешује друге за које ћу касније, кад будем старији, морати да купујем још лијекова, као што знам да доктори морају да испуне норму прописаних рецепата без обзира на број оних којима су лијекови стварно потребни и као што се сјећам афере са вакцинама којима истиче рок трајања... Па зашто се онда још увијек клањаш величанству бијелих мантила, драги пријатељу, када већина оних који су се њима украсили не заслужује да их носи? Зашто не покушаш да се излијечиш на неки други начин? За њих ћеш тако постати јеретик који је престао да „моли“ за насушни лијек, али не брини, нико те неће прогонити. Неће се примјетити. Довољно је вијерника. Довољно је вијерних потрошача. Њихови гласови одзвањају у ушима оних који имају моћ да услише молитве, моћ да производе.

Мој пријатељ је прочитао овај текст. Насмијао се. Сада је здрав. Умријеће, вели, од старости, ако га не предухитри неки несретан случај.

Аутор је мастер професор српске књижевности и језика из Вишеграда-Новог Сада