Агора

Либерализам? Подешен, изгланцан и продат од стране Торијеваца

Јасмин Алибаи Браун, The Independent

Ник Клег[1] је био ожалошћен док је држао свој опроштајни говор. Тај говор је био истовремено и личан и ватрено политички. Његово вођство је било избичевано, а партија потпуно сломљена. Страх његових гласача и њихова туга били су охрабривани и експлоатисани. Либерализам је опадао, а могуће и нестајао, овде и широм Европе. Достојанствен и вредан говор, као и увек добро изговорен. Али његови погледи на либерализам су, искрено речено, бесмислени.

Овог викенда [8. - 9. маја 2015. године] Торијевци и њихови бројни медијски другари ликовали су и подсмевали се левим либералима који не разумеју потребе ,,народа”. Дакле, да ли то значи да су лидери Торијеваца и њихове присталице нелибералне? Они би рекли, не, не. Стари и нови Конзервативци су водили и водиће ратове за слободу, за живот по слободном избору, против било какве доминирајуће, мешајуће државе. Зар нисте знали да ових дана они чак толеришу и хомосексуалце?

Либерализам је као шал беж боје који може бити ношен са било којом другом бојом или гардеробом, да произведе понекад различите и контрадикторне изјаве. Једна верзија либерализма, ватрено подржавана од стране Либералних демократа, Торијевцима је донела победу. Далеко од умирања, овај либерализам је био обновљен током ових дивљачких избора, изгланцан и продат милионима. Британцима је изнова и изнова говорено да би под Торијевцима имали мање правила и закона који би ограничавали и спречавали да чине оно што желе. Излазак из ЕУ, чему су многи склони, произашао је из ове жеље. Нема више дозвола за пројектовање, индустријских судова, политичке коректности, антидискриминационих закона и закона о људским правима. Доле са сигурношћу и здрављем.[2] Какво их блаженство чека. Награде за све ове дерегулације биле би хрпе новца.

Помислите на Дејвида Камерона како обећава ниске порезе, више новца у нашим џеповима, како би могли трошити, трошити, трошити…И Џорџа Озборна који омогућује пензионерима да уновче своје пензије, да би могли да чине исто. У Ториленду нема такве ствари као што је друштво, а бити грађанин је застарело. Економски либерализам третира Британце као потрошаче и произвођаче новца или као губитнике и просјаке.

Један од онлајн пословних речника дарује нам следећу корисну дефиницију либерализма: ,,Концепт у коме влада не би требало да контролише цене, ренте и плате, већ да уместо тога остави слободан простор за такмичење и за силе понуде и потражње које ће креирати равнотежу од које ће корист имати већина грађанства.” Дакле, када Ед Милибанд објави да ће  контролисати ренте и порезе на виле, онда то Торијевци спинују као напад на основна права и слободе Британаца. Слобода има огроман одјек за већину Британаца. То је њихов идентитет, дубоко народно сећање на Магна карту[3], отпор ка тиранији, мали појединац против велике државе. Модерни Торијевци паметно користе слободу и либерализам, како би оправдали разуздани капитализам: слободно желите, правите профит, држава вас неће гњавити, то је ваше рођењем стечено право у овој слободној и либералној нацији.

Неки аспекти социјалног либерализма су такође живи и иде им прилично добро. Друштво је све попустљивије. Секс играчке се продају по главним улицама и то никога није брига. Путници у возовима редовно читају Педесет нијанси сиве без срамоте, а претварање жена у објекте виђено је као паметан, кул маркетинг. Младе феминисткиње вешто користе социјалне мреже да протестују и зауставе такву врсту реклама. Оне су избориле да се билборди на којима се налазе ,,савршена тела са плаже” забране на станицама метроа. Они које је разбеснела ова кампања отпужили су феминисткиње за злочин против либералног друштва, а њихову тактику су назвали стаљинистичком. Гласачи који су напустили Лабуристе и Либералне демократе, укључују милионе таквих економских и социјалних либерала. 

Мислим да су ови либерали потпуно различити од либерала који су наглашавали већа добра и који су водили кампање за заштиту једнакости људи. То је традиција која недвосмислено иде ка анти-робовском покрету. Тај либерализам је вера у оптимизам. Он повећава људску великодушност, врлине и толеранцију и очекује од државе да заштити рањиве грађане и да поштује њихову аутономију. Наши анти-дискриминаторни закони не би прошли да није било тог највећег од либералних политичара – Роја Џенкинса, посвећеног, истинског егалитарца, ватреног Европљанина и шампиона људских права. Тај бенигни, корективни, брижни, делећи либерализам је можда на умору. Ако је то било Клегово упозорење, оно није било јасно, и на крају, није било убедљиво. Он је делимично одговоран за оно што се догодило.

Едмунд Берк је упозорио: када је државна структура начета, друштво се ускоро расипа у прах и прашину индивидуалности. Себичност је уграђена у британско друштво; богати живе по својим правилима док су сиромашни сведени на нељудски статус. Револуција коју је започела Маргарет Тачер завршена је последњом коалицијом Либералних демократа и Торијеваца. Представници Либералних демократа, који су били у влади, нападали су током кампање политику Торијеваца, политику која је била очигледно непоштена. Видели смо овај преокрет и горко смо се насмејали. Винс Кејбл[4] је признао да му је сметало што су нове регулације и накнаде отежале могућност радницима да нешто предузму против лоших послодаваца. Зашто није проговорио раније? Клег је слично томе, могао да напусти владу када су Торијевци одредили да држава може све нас да шпијунира, да има тајна суђења и да смешта невине мигранте у затворене центре.  За Клега и компанију либерализам је био врло флексибилан.   

Ови избори су показали да је нешто драгоцено нестало, или би могло да нестане из нашег народа. То није либерализам – неке његове врсте су превише активне – већ социјална демократија, која има моралну сврху и која је деценијама била основа државне обавезе према грађанима. Она је укротила тржиште, тежила ка једнакости и праведном друштву. Чак је и Адам Смит, гуру слободног тржишта, видео потребу за уравнотежењем личног интереса са беневолентним инстинктом који би могао да ,,произведе међу људима ону хармонију осећања и страсти, у којој је садржан цео народ и његова имовина.” Нема више такве хармоније осећања. Ми смо подељени и подељени ћемо пасти.    

Извор: The Independent     Превела Т.В.Р.

[1] Донедавни вођа Либералних демократа.

[2] Односи се на план Торијеваца да приватизују националну здравствену службу (NHS).

[3] Документ потписан 15. јуна 1215. године између краља Џона од Енглеске и побуњених барона. Узима се као први корак у ограничавању до тада апсолутне краљеве власти.

[4] Члан владе као представник Либералних демократа.