Агора

Криза поверења и успон нових политичких партија

Алберто Нардел, Гардијан

Анкета објављена недавно у Шпанији смешта Подемос, партију левог крила, испред владајуће Народне партије десног центра и опозиционе Социјалистичке партије. Вест је вредна пажње обзиром да је Подемос основан тек у јануару ове године. Пад подршке партијама које су традиционално доминирале националном политиком, није тренд јединствен само за Шпанију.

Анкета Лорда Ашкрофта од маја до новембра 2014. године, на питање: Када би сутра били избори, за коју партију бисте Ви гласали? (промене од 24-26 октобра ) показала је да испитаници дају следеће одговоре: за Конзервативну партију 30% (-1), за Лабуристичку партију 29% (-2), за Либерално-демократско партију 10% (+3), за UKIP (Независна партија Уједињеног краљевства) 16% (-2), за Зелене 6% (+1), остали 9% (+1).

Иако се ово није догодило први пут (комбиновани лабуристички и конзервативни удео у гласању пао је на сличне нивое током јачања подршке Либерално-демократској партији која је пратила телевизијске дебате у 2010. години), тренд је јасан: двопартијски систем је готов.

Графикон приказује комбиновани конзервативно-лабуристички удео у гласању од 1945. године до данас.

На мајским европским изборима у Француској, крајњи десни Национални фронт појавио се као највећа партија у земљи, освојивши 25% гласова, премашивши тако по први пут остале партије у земљи. У септембру, вођа ове партије, Марин ле Пен налазила се испред председника Франсоа Оланда у анкети о хипотетичкој трци за председника. Ово је први пут да је кандидат Националног фронта надмашио на председничким изборима једну од две главне партије у Француској. Национални фронт наравно није нова партија, али ниво и расподела подршке коју прима је без преседана. На последњим аустријским општим изборима, две главне партије у земљи, леви SPO (Социјалдемократска партија Аустрије) и десни OVP ( Народна странка Аустрије ), освојили су 51% гласова - њихов најнижи, комбиновани резултат икада. NEOS, недавно лансирана либерална партија, освојила је 5% гласова и 9 места у Парламенту. Партија је потврдила свој чврст резултат и на недавним EU изборима, и тако се вратила у Европски парламент. И, ко може да заборави Покрет пет звезда, Бепа Грила који је освојио 25,5% гласова у Италији на општим изборима у 2013. години? Комбиновани леви и десни удео у гласању, био је мањи од 60% - у 2008. години био је 84,5%. Набрајање би могло да се настави.

ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО?  

Тренд својствен горе набројаним земљама показује пад нивоа поверења у политику. Скорашња анкета YouGov-а (табела лево) открила је да само 10% гласача верује да су британски политичари спремни да дају најбоље од себе за своју земљу. У 1972. години та бројка је била 28%.

Табела показује растуће политичко незадовољство од 1944. године. Горе приказани графикон представља одговор на питање:Да ли мислите да ли се британски политичари залажу само за себе, само за своје партије или за своју земљу?

Одговори:

                               За себе                                    За своје партије                          За своју земљу

                                   1944. године 35%                          1944. године 22%                               1944. године 36%

                                   1972. године 38%                          1972. године 22%                               1972. године 28%

                                   2014. године 48%                          2014. године 30 %                              2014. године 10%

Постоји непрекидна прича о слабом рејтингу Еда Милибанда, лидера Лабуриста –и тај рејтинг заиста јесте веома низак–али у исто време већина анкета показује да је ,,нико од горе побројаних”, константно најпопуларнији британски политичар.

У Француској, Франсоа Оланд је најнепопуларнији председник у историји V Републике.

Табела показује ниво подршке француским председницима од 1984. године.

Франсоа Оланд–новембар 2014. године 13%

Никола Саркози –новембар 2009. године 37%

Жак Ширак–новембар 2004. године 36%

Жак Ширак –новембар 1998. године 52%

Франсоа Митеран–новембар 1991. године 39%

Франсоа Митеран–новембар 1984. године 37%

У земљама где је поверење у политичаре и традиционалне партије високо, мејнстрим странке у целини још нису доживеле системски пад у подршци. (Пропаст Немачке Партије Слободних Либерала – FDP – има другачије узроке). Тако је у Немачкој 59% испитаника задовољно радом владе, што је рекордно висок проценат, док је 74% је задовољно Ангелом Меркел, што највиши проценат од 2007. године. Поред успона нових партија, друга последица ерозије поверења у традиционалне партије, јесте пад излазности бирача. Излазност у Европској унији константно опада од 1980. године:

Овај тренд је мање очигледан у земљама где постоји већи степен поверења у политику.

Табела лево представља тренд излазности бирача у Шведској. Горња стрелица на графикону приказује тренд излазности бирача у Шведској, а доња стрелица приказује тренд излазности бирача у свету.

Глобална последица ових тредова је већа фрагментација политичких система у многим земљама. Уједињено краљевство је добар пример за то. Док чланство главних партија опада, чланство UKIP-а и Зелених расте, као и чланство Шкотске Националне Партије (SNP), која према недавним анкетама може да потпуно избрише Лабуристе у Шкотској на изборима следеће године. Укратко, систем две – три партије је на путу да потенцијално постане политички пејсаж обликован са пет – шест партија. Тешко је рећи да ли ће се ови трендови наставити, и да ли ће покрети као Подемос и Покрет Пет Звезда, успети да задрже свој садашњи ниво подршке, и да ли ће уопште постојати за десет година. Део њиховог успеха зависи од недавних догађаја, као што су економска криза и скандали који гутају мејнстрим партије. Па ипак, пад поверења у политику дешава се већ неко време што је доказано падом излазности гласача, и то је тренд. Мале су шансе да се он ускоро може преокренути.

Шта ће се десити даље зависи у ствари од тога како ће традиционалне партије решавати проблем поверења, као и од способности ових нових партија да се организују као уверљиве политичке алтернативе способне да обезбеде одговоре на оне проблеме, за које гласачи осећају да су запостављени – и, поврх свега, задобијајући поверење тих гласача.

Извор: Alberto Nardelli, Guardian, 6. новембар, 2014. године.

(превод: Т.В.Р.)