Агора

Тортура и истина

Џејн Мајер, The New Yorker

Тешко је описати као позитиван догађај када грана федералне власти поднесе извештај на 499 страна који, до најситнијих детаља, објашњава како је америчка политика постала незамисливо окрутна. Приликом објављивања дуго чеканог извештаја Одбора за обавештајне активности Сената о Програму испитивања и задржавања ЦИА-е, сенатор Дајен Фајнстајн, председавајућа Одбора, показала је да Конгрес и даље може обављати своју основну функцију кроз обезбеђивање контроле извршне власти. Сада је јасно да су они који су били укључени у Програм, који је почео 2002. године, у њему препознали могуће криминално деловање. Пре привођења притвореника на испитивање, службеници ЦИА-е су настојали да обезбеде да ће ,,он остати изолован до краја свог живота”. Искључивање затвореника из судског система и његов нестанак очигледно је било боља солуција, него да се затворенику дозволи да једном каже шта је урађено са њим. Та логика може да објасни зашто су притвореници били подвргнути најекстремнијим тактикама мучењa и зашто још увек у америчком затвору у Гвантанаму није обезбеђено отворено суђење.

Извештај такође показује да је Агенција погрешно представила сваки аспект свог Програма Бушовој администрацији, која га је дозволила, члановима Конгреса, који су били задужени за надзор над њим, као и јавности која је наведена да поверује да је – штагод да је ЦИА радила – то било од виталне важности за националну безбедност и да то није укључивало мучење. Уместо тога, извештај показује да је, у свих 20 случајева које је ЦИА представила као доказ да је примена насилних метода приликом испитивања била неопходна, информација могла бити добијена, а најчешће је и добијана, ненасилним методама. Надаље, испитивања су често доводила до погрешних информација, које су увлачиле у поступак и невине људе, понекад са трагичним последицама. Остали документи показују како је Агенција давала погрешне информације. У јуну 2003. године саветник потпредседника питао је генералног саветника ЦИА-е, да ли је Агенција снимала своје сесије потапања притвореника у воду. Његов одговор је био негативан. То је технички било истина, обзиром да их није снимала у то време. Али је чинила то раније и имала је видеотраке које су то потврђивале. ЦИА је употребила исти начин прикривања и када је Сенат вршио надзор. Дан након што је сенатор предложио комисији да се позабави питањем притвореника траке су уништене. Сличне обмане на многим нивоима су толико распрострањене у извештају да читалац не може, а да се не запита да нису службеници Агенције можда просто сматрали да њихов огртач оличен у виду државне тајне представља дозволу за заобилажење одговорности.

Након што је Фајнстајн представила извештај Сенату, Џон Мекејн је похвалио документ као ,,темељно и промишљено проучавање праксе за коју верујем да није испунила своју сврху – да обезбеди делотворну Агенцију која би спречила даље нападе на Америку и њене савезнике – већ је у заправо оштетила наше безбедносне интересе, као и наш углед силе која се бори за добро у свету.” Његово одобравање није било значајно само због тога што је као бивши затвореник преживео тортуру, због чега има посебан ауторитет по том питању, већ и због тога што је Републиканац. Он је овом извештају дао кредибилитет, а против апологета тортуре у нади да ће га дискредитовати као политички трик. Кружок двоје старијих сенатора, демократе Фајнстајн и републиканца Мекејна, који су оставили по страни властите разлике, како би иступили заједно, био је остатак двостраначког државништва. Остаје да се види да ли ће извештај подстаћи трајну реформу. Дариус Рејали, професор политичких наука на колеџу Рид и експерт за режиме који своју владавину базирају на мучењу, сумња да хоће. Као прво, упркос Мекејновом сведочењу, мучење постаје само још једно страначко питање. То није увек био случај – републиканац Роналд Реган, био је онај који је потписао Конвенцију УН-а против мучења 1988. године. Међутим, анкете показују све веће прихватање ове праксе и све шири јаз по партијској линији. Рејали каже: ,,То питање умногоме постаје попут питања смртне казне “.

Извештај Одбора из 1975. године о пракси ЦИА-е, који је између осталог открио и тајне операције о смакнућу страних лидера, био је до сада најпознатији јавности. Према Локу К. Џонсону, професору политичких наука на Универзитету у Џорџији, који је био специјални помоћник сенатору Френку Черчу, открића у том извештају су прихваћена широм политичког спектра. ,,Нико га не оспорава”, рекао је он. Насупрот томе, нови извештај, чак и пре него што је био предочен јавности, нашао се на удару Републиканаца, укључујући и Дика Чејнија, који га је назвао ,,пуним глупости”, иако га није ни прочитао. Сенатор Мич Меконел подвргао га је критици као ,,идеолошки мотивисаним и искривљеним”. Џон Корнин, други по рангу Републиканац у Сенату, тврдио је да службеници ЦИА-е, не треба да буду критиковани, већ треба да им се изрази захвалност. Можда је постојао начин да се скрене пажња на овај проблем, а да се избегне већи део страначке тривијализације. Почетком 2009. године саветник Барака Обаме, Грег Крејк је у Белој Кући предложио формирање једне независне комисије. Скоро сваки саветник у просторији је подржао ту идеју, укључујући и јастребове националне безбедности као што су државна секретарка Хилари Клинтон, секретар за унутрашњу безбедност Џенет Наполитано и шеф кабинета председника Рам Емануел. Леон Панета, тадашњи директор ЦИА-е, такође је подржао ту идеју. Обама је, међутим рекао да не жели да предузима казнене мере против свог претходника, очито због тога што се још надао да ће постићи двостраначки договор по питању затварања Гвантанама.

Обама је у својим јавним наступима и извршним наредбама тврдио да је мучење, како је означио овај Програм, неприхватљиво. Али, остављајући ствари Сенату, истину је препустио отвореној дебати. Ствари је даље закомпликовао када је именовао Џона Бренана на чело ЦИА-е, иако је Бренан као високи службеник Агенције блиско сарађивао са Џорџом Тенетом, директором током чијег су се управљања дешавали најгори ексцеси у Програму. Током једне од ретких конференција за новинаре, Бренан је назвао ЦИА-ну праксу у прошлости гнусном, али је одбио да каже да они људе подвргавају мучењу, подривајући на тај начин Обаму. Демократе су позвале да Бренан и остало особље ЦИА-е буду склоњени. Сенатор Марк Удал, који се налази у Одбору за обавештајне активности, тврди: ,,Уколико нема моралног вођства из Беле Куће шта ће спречити следећег вођу Беле Куће и директора ЦИА-е од даље подршке мучењу?” Професор Рејали, који је проучавао стање напетости између мучења и демократије широм света, каже: ,,Сваких пет-шест година отвори се прозор за било коју врсту одговорности. Сада смо прошли крај тог прозора. Обе стране су се укопале.” Без међусобног признавања да су грешке начињене и неког облика одговорности, упозорио је, поновни повратак мучењу било би тешко спречити: ,,Ништа не предвиђа будуће понашање тако као оно које је прошло некажњено.”

Извор: The New Yorker Превела Т.В.Р.