Агора

Интернет ствари, Сарађујуће заједнице и пропаст капитализма

Џереми Рифкин, The World Financial Review

Трећа индустријска револуција долази. Бестселер аутор Џереми Рифкин описује како настајући "Интернет ствари" (Internet of Things) убрзава појаву епохе скоро бесплатних производа и услуга, изазивајући метеорски успон глобалне Сарађујуће заједнице и пропаст капитализма.

Нови економски систем ступа на светску сцену. Сарађујуће заједнице (Colllaborative Commons) представљају прву нову економску парадигму која се укоренила након напредујућег капитализма – и њему супротстављеног социјализма – у раном XИX веку. Сарађујуће заједнице су већ преобразиле начин на који организујемо економски живот, нудећи могућност драматичное промене поделе добити и демократизације глобалне економије у првој половини 21. века.

Велика дебата о неједнакости добити и Пикетијева заблуда

Није изненађујуће што појава новог економског система стиже у доба великог преиспитивања капитализма. Усијана глобална расправа је почела око питања да ли је капиталистичком слободном тржишту својствено фаворизовање интереса класе инвеститора на штету радничке класе коју сиромаши. Томас Пикети у својој новој књизи Капитал у 21. веку износи контраверзни аргумент подржан хрпом података и статистикама, да је током времена степен поврата капитала превазишао степен пораста економије, богатећи на тај начин топ менаџере и банкаре док је остатак друштва у финансијском смислу клонуо. То је сада присутно у злогласној фрази ,,1% против 99%.” Заправо, богатство тог једног процента људи дозвољава им утицај на пореску политику у њихову корист и обезбеђује олабављену регулацију управљања компанијама, што им омогућује да се попну за још једну степеницу више на лествици добити. Оно њих и њихове наследнике смешта на сам врх глобалне економске пирамиде. Пикети сугерише да је противотров одређивање глобалног пореза од 80% на приходе од ,,500 000$ или 1 000 000$” али брзо додаје да они који владају економијом и располажу огромном моћи у ходницима владе никада неће дозволити да њихови финансијски интереси буду жртве компромиса. На основу овога Пикети закључује да ће неједнакост у добити наставити да се погоршава, да ће се љутња јавности повећати, да ће се немири у друштву раширити, чинећи вероватном могућност глобалног преврата. Пикетијеве статистичке анализе нарастајуће поделе у степену добити доведене су у питање. На дубљем нивоу, његова студија не успева да објасни скривене узроке које неумитно доводе до неједнакости у подели добити у капитализму. Укратко, његова теза је пре таутологија, него мудрост: они који контролишу капитал имају непропорционално већу корист од еволуције капитализма. Потпуно су неопажена остала технолошка ограничења и економске силе које су захтевале огромне формације капитала током прве и друге индустријске револуције у 19. и 20. веку. То су она ограничења и силе које су изнедриле пирамидалну организацију економског живота на којој су се капиталисти винули на њихово садашње седало – где је комбиновано богатство осамдесет петорице најбогатијих људи на свету једнако богатству 3,5 милијарде људи, што представља половину људске популације на планети.

Да бисмо разумели како се ово догодило, потребно је да испитамо историју економије. Свака велика економска парадигма захтева три елемента од којих сваки сарађује са осталима да би омогућио систему да функционише као целина: комуникациони медиј, извор енергије и механизам транспорта. Без комуникације ми не можемо обављати економске активности. Без енергије не можемо произвести информацију или покренути транспорт. Без логистике и транспорта не можемо померати економску активност дуж производног ланца. Заједно, ова три оперативна система обликују оно што економисти називају технолошком платформом опште намене.

Ветикална интеграција и концентрација капитала

У 19. веку, штампарије на парни погон, телеграф, обиље угља и локомотиве на националној жељезници, уплетени су у глатку технолошку платформу опште намене, која је учинила могућом прву индустријску револуцију. У 20. веку, централизовани систем електричне енергије, телефон, радио, телевизија, јефтино гориво и возила са унутрашњим сагоревањем на националној путној мрежи, спојили су се да би креирали инфранструктуру за другу индустријску револуцију.  Драматична побољшања у комуникационим системима, производњи енергије, логистици и транспорту, засновани на технолошкој инфраструктури прве и друге индустријске револуције, повећали су брзину, обим и потенцијални комерцијални домашај економских активности. Они су учинили могућим огромно проширење економског живота изван локала и регија, до националних, континенталних и глобалних тржишта. То захтева преиспитивање комплетног модела пословања у свакој индустрији. Жељезничке компаније су постале прве модерне капиталистичке корпорације. Финансирање националне и континенталне жељезничке инфраструктуре захтевало је потпуно нови модел пословне организације – модерну акционарску корпорацију. Продаја жељезничких хартија од вредности, претворила је малу, провинцијалну њујоршку берзу у финансијског џина. Велики финансијски трошкови производње жељезничке инфраструктуре учинили су нужним постојање пословног предузећа организованог у облику вертикалне организације која је довела добављаче и потрошаче заједно под један кров. То је учињено да би се креирао довољан обим економије која би осигурала поврат инвестиција. Велике жељезнице су купиле руднике како би обезбедиле несметано снабдевање угљем својих локомотива. Пенсилванијске жељезнице су чак финасирале Пенсилванијску челичану, обезбеђујући на тај начин сталну залиху челика како би правили пруге. Канадска пацифичка жељезничка компанија градила је и управљала хотелима поред жељезничких станица да би сместили своје путнике.

Остали бизниси су пратили у стопу континенталне жељезничке компаније, постајући јавна акционарска друштва, што им је омогућило да прикупе масивну количину капитала који им је био потребан како би вертикално интегрисали њихове комерцијалне послове и развукле их дуж националног, континенталног и глобалног тржишта. Вертикално интегрисане компаније које су се развиле у последњој четвртини 19. века остале су доминантан пословни модел током целог 20. века. Велика вредност вертикално интегрисаних компанија је у томе што су елиминисали много посредника дуж ланца производње што је овим новим великим предузећима омогућило да значајно смање њихове трошкове трансакција, те да истовремено драматично повећају продуктивност. Вођење ових мамутских предузећа захтевало је успешну рационализацију сваког аспекта пословних операција компаније. Макс Вебер, велики социолог из XИX века, забележио је да су модерне пословне корпорације организоване пирамидално, те да све одлуке аутоматски стижу са врха до дну. Формална правила и процедуре диктирају ток активности, дефиниције задатака, правила како ће посао бити извршен, и како ће начин извршења бити процењен у свакој фази операције. Све то је пажљиво планирано па је тако остављено мало простора за импровизацију. Врх менаџмента је уживао у гвозденој контроли сваког аспекта корпоративних операција, укључујући ту и утицај у избору спољашњег борда директора који су одобравали њихове финсијске бонусе. Није случајно што су велики корпоративни тајкуни касног 19. века – Корнелијус Вандербилт (жељезница), Џон Д. Рокфелер (нафта), Ендрју Карнеги (челик) и Ј.П. Морган (финансије) – били предузимачи који су установили прве џиновске вертикално интегрисане компаније и финансијери чији је капитал потписао њихове комерцијалне подухвате. Вертикално интегрисане компаније су увеле ефикаснији модел пословања који је смањио њихове маргиналне трошкове, омогућујући им да гладним потрошачима продају сваку већу количину јефтиних масовно произведених производа. Diamond Match Companz, W. Duke and Sons Tobacco, Pillsbury, Х. Ј. Heinz, Procter & Gamble, Eastmen Kodak и И. М. Singer and Company биле су међу стотинама компанија које су усвојиле вертикално интегрисани модел пословања како би досегли већи степен економске ефикасности. Јефтинији производи стимулисали су масовну потражњу потрошача, која је заузврат умножила пословне могућности и унајмљивање радника. На тај начин је побољшан животни стандард милиона људи, али не оноликом брзином колико је добит текла ка врху.

Бизниси из друге индустријске револуције су настављени у 20. веку. Нафтна индустрија, компаније за пренос електричне енергије, телефонске компаније и произвођачи аутомобила, инкорпорирани су у акционарска предузећа како би прикупили велики капитал потребан за стварање великих вертикално интегрисаних пословних операција и обезбеђивање обима пословања који би обезбедио поврат инвестиција њиховим акционарима. Вертикална интеграција омогућила је неколицини лидера тржишта да монополизују њихове индустријске гране. Данас су три од четири највеће акционарске компаније у свету нафтне компаније – Royal Dutch Shell Дутцх, ExxonMobil и BP. Испод нафтних гиганата је десет банака – JP Morgan Chase, Goldman Sachs, BOA Merrill Lynch, Morgan Stanley, Citygroup, Deutsche Bank, Credit Suisse, Barclays Capital, UBS, и Wells Fargo Securities – који контролишу скоро 60% светског инвестиционог банкарског тржишта. Испод финансијских инвеститора, налази се 500 глобалних трговачких компанија са укупним приходом од 12.06 трилиона долара у 2012. години, што је скоро 17% од 72 трилиона долара, светског БНП-а. Менаџери ових џиновских корпорација, попут њихових тајкунских претходника из 20. века, имају скоро потпуну контролу над њиховим вертикално организованим глобалним предузећима, укључујући ту и обезбеђивање борда директора на које могу да се ослоне како би им обезбедили финансијски бонус на којем би им позавидели и краљеви из прошлих времена. Десет најбоље плаћених извршних директора у Америци у 2012. години, добили су заједно 4.7 милијарди долара бонуса и нико од њих није однео мање од 100 милиона долара годишње зараде. Концентрација економске моћи у рукама менаџмента и борда дирктора неколико стотина светских компанија доводи до веће неједнакости у приходима, где 1 % непропорционално зарађује више на штету остатка радне снаге. (Иако неки аналитичари тврде да давање послова мањим фирмама изван компаније (outsourcing) модификује тренд вериткалне интеграције, заправо то није тачно: велике глобалне компаније су и даље у могућности да задрже ове операције њихових сателита блиско уз себе, док се истовремено ослобађају терета неких додатних оперативних трошкова, а да при том ове економске активности остају у кући).

Чини се да је Пикети несвестан како видови комуникације, енергије, логистике и транспорта, делимично одређују начин на који ће економска и политичка моћ бити практикована у свакој економској парадигми кроз историју. Он се чак непрегнуо да се дистанцира од те мисли, пишући: Требало би да будемо свесни економског детерминизма у смислу неједнакости богатства и прихода. Историја дистрибуције богатства је увек била дубоко политичка и не може да буде сведена на чисто економске механизме. Историја неједнакости је обликована погледима економских, социјалних и политичких играча, на то шта јесте праведно, а шта није, исто као и релативном моћи тих играча.  Ја се не слажем да политички и социјални играчи утичу на то како ће се делити плодови економских активности. Игнорисати или одбацити технолошки оквир економског система као да је неутралан, значи не разумети зашто су неке економске парадигме у историји склоније концентрацији богатства док друге нису. Прва и друга индустријска револуција су захтевале огроман капитал како би утемељили вертикално интегрисана предузећа и досегли степен ефикасности економије који би осигурао адекватан поврат инвестиција. Једноставно речено, то је био најефикаснији систем за смањивање маргиналних трошкова и повећање профита. Налажење начина за ублажавање неизбежне концентрације богатства и моћи, која је текла ка врху, била је историјски млака, управо због такве унутрашње структуре система. Уколико то не разумемо, онда имамо двовековну дебату о неједнакости прихода, у којој изостају главни фактори те неједнакости.

Нулти маргинални трошкови и Интернет ствари      

Сада смо на врху треће индустријске револуције која почиње да ломи основу вертикално интегрисаних глобалних компанија као и инвестициону заједницу која се креће уз њих. Иронично је да оно што убрзава пуцање система капитализма јесте изузетан успех тржишта. Ту лежи парадокс, у срцу капитлистичког етоса, који је у већој мери одговоран за успех током протекла два века, али који сада води ка његовој потенцијалној пропасти. Приватна предузећа континуирано траже нове технологије како би повећале продуктивност, смањиле маргиналне трошкове производње и дистрибуције производа и услуга, како би смањили цене, привукли потрошаче и осигурали довољан профит за своје инвеститоре. (Маргинални трошак је трошак производње додатних јединица добара и услуга, ако фиксни трошкови нису урачунати) Пословање, међутим, никада не замишља да би екстремна продуктивност једног дана могла довести маргиналне трошкове на нулу, производећи многе производе и услуге готово бесплатно што значи да се за њих више не би плаћало на тржишту. То сада почиње да се дешава. Екстремна прoдуктивност изазвана мноштвом нових паметних технологија, води капиталистички систем ка завршници у којој свака додатна јединица многих добара и услуга почиње да се приближава нултим маргиналним трошковима. Феномен нултих маргиналних трошкова је запосео сектор информационих добара у последњој деценији. Стотине милиона конзумера су постали прозумери, људи који производе и деле своју музику, видео материјал и друге облике забаве, као и вести и знање, при нултим маргиналним трошковима, заобилазећи капиталистичко тржиште. Приходи музичке индустрије су опали. Приходи новина и магазина су се такође смањили, а многе публикације ће престати да се објављују, јер не могу да се надмећу са бесплатним интернет медијима и блоговима, који раде са нултим маргиналним трошковима.  Слично томе, издавачи књига су смањили обим своје делатности, док су малопродајне књижаре затвориле своја врата пошто све више прозумера објављује електронске књиге. Недавно је феномен маргиналних трошкова упао и на поље високог образовања, правећи хаос у традиционалном моделу учења. Шест милиона студената је тренутно уписано на бесплатне отворене онлајн студије (Massive Open Online Courses – MOOC), које раде са нултим маргиналним трошковима. Студенте обучавају академски грађани светске класе, а примају и студентске кредите.

Економисти признају да су нулти маргинални трошкови проузроковали дубоки поремећај у горе наведеним индустријама, али све до недавно су тврдили да ће бити ограничени само на информациона добра, те да се неће прелити на свет физичких добара и услуга. То више не важи. Платформа нове технологије опште намене развија се са потенцијалом смањења маргиналних трошкова великог дела капиталистичке економије. Свеприсутна интернет комуникација шири своју глобалну доступност повезивањем са почетним обновљивим Интернетом енергије и ембрионски аутоматизованим Интернетом логистике и транспорта, стварајући дистрибутивну неуронску мрежу, комбинујући комуникације, моћ и мобилност у један оперативни систем – трећу индустријску револуцију. Овај свеобухватни супер "Интернет ствари" предвиђен је да повеже сваку ствар и свако људско биће у целокупном економском ланцу производње на невидљивој интелигентној мрежи која функционише као глобални мозак. Дванаест милијарди сензора је већ прикачено на природне изворе, друмски систем, складишта, возила, фабричке производне линије, електричне мреже, малопродајне објекте, канцеларије и домове, константно похрањујући податке на Интернет комуникације, Интернет енергије и Интернет логистике.  Циско предвиђа да ће до 2020. године бити око 50 милијарди сензора повезаних са Интернетом ствари. Једна скорија пројекција процењује да ће око 100 трилиона сензора бити повезано са Интернетом ствари. Пословна предузећа и прозумери ће моћи да се повежу на Интернет ствари и користе податке и аналитику како би развили предвиђајуђе алгоритме који могу да убрзају ефикасност, да драматично повећају продуктивност, смање употребу енергије и других ресурса, као и да смање маргиналне трошкове производње и дистрибуције физичких ствари готово на нулу.

На пример, већи део енергије који користимо за грејање наших домова и коришћење наших апарата, вођење наших послова, вожњу аутомобила, за управљање сваког дела глобалне економије, биће сведен на маргиналне трошкове близу нули и биће скоро бесплатан у надолазећим деценијама. То је већ случај за неколико милиона оних који су први трансформисали своје домове и предузећа у микро електране како би пожњели обновљиву енергију на лицу места. Чак и пре него што им се врате фиксни трошкови које су уложили за уградњу система за производњу соларне енергије и енергије произведене радом ветра – често је то мање од 2 – 8 година – маргинални трошак произведене енергије је готово бесплатан. За разлику од фосилних горива и уранијума за нуклеарну енергију, у којем сама роба увек нешто кошта, сунце које се сакупља на врховима кровова и ветар који путује дуж зграда готово су беплатни. Интернет ствари ће омогућити прозумерима да прате упoтребу њихове енергије, оптимизују њихову енергетску ефикасност и поделе вишак зелене енергије са осталима на Интернету енергије. Слично овоме, стотине хиљада хобиста и хиљаде новооснованих компанија већ избацују њихове сопствене произведене производе користећи слободан софтвер, јефтину рециклирану пластику, папир и остале доступне сировине, скоро са нултим маргиналним трошковима. Додатни производни процес користи једну десетину материјала традиционалне фабричке производње, што резултира драматичним смањенем употребе ресурса планете. До 2020. године, прозумери ће моћи да деле њихове 3Д одштампане продукте са осталима у Сарађујућој заједници, транспортујући их у електричним возилима без возача, који ће се кретати са скоро нултим маргиналним трошковима обнављајуће енергије. Транспорт ће бити олакшан аутоматским Интернетом логистике и траспорта.

Платформа Интернета ствари са својом дистрибуцијом од тачке до тачке (peer to peer, P2P) омогућава милионима малих играча, социјалним предузећима и прозумерима да се повежу у глобалну Сарађајућу заједницу, повећавајући бочну економију која елиминише преостале посреднике у вертикално интегрисаном ланцу производње, што за последицу има спуштање маржи које су држале маргиналне трошкове високим у прошлости. У надолазећем добу свако постаје прозумер, производећи и делећи енергију, физичка добра и услуге, много директније на Интернету ствари са нултим маргиналним трошковима и готово бесплатно, баш као што смо производили и делили информациона добра на интернету.  Овај фундаментални технолошки преображај начина на који је економска активност организована најављује велики промену у протоку економске моћи од неколицине ка већини, те тако демократизује економски живот. Чини се да ће ланац продуктивности треће индустријске револуције далеко надмашити оне из прве и друге. Неколико милијарди људи конектованих на Интернет ствари, омогућује људској раси да дели њихове економске животе у глобалној Сарађујућој заједници, на начин који је за претходнике био незамислив. Ова прекретница у повезивању, потенцијално чак превазилази интеграцију економских активности окованих електрификацијом коју су пратили ширење телефона, радија и телевизије у XX веку. Cisco System предвиђа да ће до 2022. године Интернет ствари генерисати 14.4 трилиона долара у уштеди трошкова и добити. Студија General Electric-а објављена у новембру 2012. године, закључује да би повећање ефикасности и напредак продуктивности, који ће бити могућ употребом паметног индустријског интернета, могао одјекнути буквално у сваком економском сектору до 2025. године, остварујући утицај ,,на отприлике половину глобалне економије”.

Успон Сарађујућих заједница

Милиони људи пребацују бајтове и делове њиховог економског живота са капиталистичког тржишта у глоблане Сарађујуће заједнице. Прозумери не само да производе и деле властите личне информације, већ и забаву, зелену енергију, 3Д одштампане производе. Они се уписују на бројне отворене онлајн курсеве у Сарађујућим заједницама по скоро нултим маргиналним трошковима. Они такође, деле аутомобиле, домове, и чак гардеробу путем социјалних мрежа, при скоро нултим маргиналним трошковима. Четрдесет посто америчке популације је активно укључено у економију сарадничког дељења. На пример, 800 000 појединаца у Америци сада користи услуге дељења аутомобила. Сваки аутомобил који се дели елиминише 15 лично поседованих аутомобила. Истовремено, милиони власника апартмана и кућа деле своје апартмане са милионима путника по скоро нултим маргиналним трошковима широм света, преко онлајн сервиса као што су Airrbnb и Couchsurfing. Само у Њујорку, 416 000 гостију Airbnb-а који су одсели у кућама и апартманима између 2012. и 2013. године, коштало је хотелску индустрију Њујорка 1 000 000 изгубљених ноћења. То је резултирало да се ,,разменска вредност” (exchange value) на тржишту све више размењује вредношћу делења (,,shareable value”) у Сарађујућим заједницама. Када су фиксни трошкови једном апсорбовани, у друштву нултих маргиналних трошкова, екстремна продуктивност смањује количину информација, енергију, материјалних ресурса, рада и логистичких трошкова, неопходних за производњу, дистрибуцију и рециклирање економских добара и услуга. Промена од власништва над стварима до приступа стварима такође значи да више људи дели неколико ствари. То доводи до драматичног смањивања броја нових продатих производа, што резултира истовременим смањивањем употребљених ресурса и мањим глобалним загревањем јер се у земљину атмосферу емитује мање гасова. Другачије речено, стрмоглаво гурање друштва ка нултим маргиналним трошковима и делења готово бесплатне зелене енергије и мноштво основних добара и услуга у Сарађујућим заједницама је еколошки најефикасније и најоптималније достигнуће у одрживој економији. Кретање ка готово нултим маргиналним трошковима је крајњи репер за установљавање одрживе будућности за људску расу на планети.

Скорашња истраживања подвлаче економски потенцијал Сарађујућих заједница. Свеобухватна студија из 2012. године открива да 62% генерације X (рођене између 1960. и 1980. године), као и генерације Y (рођене између 1980. и 2000. године) привлачи идеја дељења робе, услуга и искустава у Сарађујућим заједницама. Ове две генерације се значајно разликују од бејби бум генерације (између 1946. и 1960. године) као и генерације рођене у току Другог светског рада: потоње две генерације фаворизују власништво уместо приступа. Када су замољени да рангирају рационалну корист од економије делења, испитаници су навели уштеду новца на прво место. Потом следе утицај на околину, флексибилност животног стила, и практичност дељења, као и лак приступ добрима и услугама. По питању емоционалне користи, испитаници су на прво место ставили великодушност, а затим следе осећање да су корисни чланови заједнице, да су паметни, да су одговорнији и да су део неког покрета. Колико је вероватно да ће Сарађујуће заједнице пореметити уобичајени модел пословања? Према истраживању које је спровело Latitude Research ,,75% испитаника је предвидело да ће се дељење физичких ствари и простора увећати у наредних пет година….78% осећа да их је њихова онлајн интеракција са људима учинила отворенијим за идеје дељења са странцима.” Многи индустријски аналитичари се слажу са овим оптимистичким прогнозама. У 2011. години Timeмагазин је објавио да ће сарађујућа употреба бити једна од ,,10 идеја које ће променити свет”.

Сарађујуће заједнице имају потенцијал да у великој мери подрију капиталистичко тржиште и то много брже него што многи економисти очекују због ефекта ,,10 процената”. Умер Хак, аутор Новог капиталистичког манифеста и аутор Harward Business Review-а, види сарађујућу економију као нешто што има ,,смртносно-реметилачки” утицај на много нижем прагу и то због своје способности да скреше већ опасно ниске профитне стопе у великом броју сектора економије. Он пише: "Уколико људи формално знани као потрошачи почну да троше 10% мање а да деле 10% више, ефекат на маржама традиционалних корпорација биће непропорционално велик….То значи да ће извесне индустрије морати да се преструктуирају или да се спреме да потону у живи песак прошлости". Оно што постаје очигледно јесте да растући број џиновских капиталистичких предузећа у комерцијалним секторима, који се већ сусрео са падом профитних стопа, неће моћи да опстане још дуго времена под налетом плиме скоро нултих маргиналних трошкова у производњи и испоруци добара и услуга. Иако хиљаду и нешто, вертикално организованих корпорација, које тренутно имају доминантно учешће у светској трговини, изгледају непобедиво, оне су крајње рањиве на производњу од тачке до тачке (peer production) и на делење у повезаној бочно позиционираној Сарађујућој заједници која брзо изједа њихове несигурне, ниске профитне стопе.

Није неразумно очекивати значајно изумирање вертикално интегрисаних светских компанија из друге индустријске револуције када Сарађујуће заједнице буду учествовале са 10 % до 30% економских активности у било ком економском сектору. На крају, можемо да кажемо да ће конвенционална капиталистичка тржишта све више губити њихову доминантну улогу у глобалној трговини и размени како нулти маргинални трошкови буду узимали све већи удео у економским активностима на основу Сарађујућих заједница у годинама које су пред нама. Чини се да ће глобалне компаније које послују на тржишту оријентисаном ка профиту остати са нама још дуго у будућности, иако све више у улози усмеривача токова, примарно као агрегатор мрежних услуга и решења, што ће им омогућити да процветају заједно са Сарађујућим заједницама. Заједно, они ће чинити моћне партнере у наступајућој епоси. Финансијски сектор ће такође играти критичну улогу у сарађујућем добу, финансирајући изградњу инфраструктуру треће индустријске револуције Интернета ствари. Капиталистичко тржиште, међутим, неће више бити искључиви арбитар економског живота. Ступамо у свет који је делимично иза тржишта; учимо како да живимо заједно у једној све више међузависној Сарађујућој заједници.

Извор: The World Financial Review

Превела: Т.В.Р.