Агора

Не уписујте децу на Харвард

Viljem Derešievic, The New Republic

„Надљуди“, називао их је писац Џејмс Атлас – стереотипне ултра-амбициозне студенте данашњих елитних факултета. Двострука диплома, спорт, музички инструмент, пар страних језика, волонтерски рад у забаченим крајевима света, неколико хобија јер од вишка глава не боли: они све то постижу, уз спокојну самоувереност која изазива неверицу и код вршњака и одраслих. Моја пријатељица која предаје на једном чувеном универзитету затражила је једном од студената да науче напамет 30 стихова 18-вековног песника Александра Поупа. Практично сви до једног су тачно изрецитовали све стихове. Био је то чудесан призор, прича она, као кад гледаш расне ждрепце како јуре по стази.

Ови задивљујући млади људи изгледају као победници у трци коју смо им организовали од раног детињства. Али стварност је сасвим другачија, у шта сам се уверио посматрајући многе своје студенте и слушајући стотине младих људи са којима сам разговарао и који су ми писали у протеклих неколико година. Тачно је, наш систем елитног образовања производи младе људе који су паметни и талентовани и амбициозни, али они су и напети, стидљиви и изгубљени, интелектуално нерадознали и прилично изгубљени: заробљени у мехуру повлашћености, кротко каскајући у истом правцу, одлични у томе што раде, али без икаквог појма зашто то чине.

Када говорим о елитном образовању, мислим на престижне установе попут Харварда, Стенфорда или Вилијамса и на шири спектар високо рангираних селективних факултета, као и на све што води до њих и од њих – приватне и богате средње школе; растућа индустрија приватних наставника и консултаната и припремних курсева; сам процес уписа, који вреба као аждаја на улазу у свет одраслих; брендиране постдипломске студије и прилике за посао које долазе после дипломе; родитеље и заједнице, претежно из више средње класе, који гурају своју децу у чељусти ове машине. Једном речју, читав наш систем елитног образовања.

Одмах ћу рећи да ову тему доживљавам врло лично. Као и многи данашњи клинци, и ја сам уписао факултет као месечар. Бирали смо најпрестижнију установу која је хтела да нас прими; пред нама су били магловито схваћени циљеви, статус, богатство – „успех“. Шта значи заиста се образовати и зашто би неко то уопште желео – то питање је било секундарно. Тек после 24 године проведене у Ајви лиги – после дипломе и доктората на Колумбији, десет година предавања на Јејлу – почео сам да размишљам о томе шта тај систем ради деци и како да се она из њега ишчупају, шта ради нашем друштву и како можемо да га демонтирамо.

Нека девојка са другог факултета написала ми је ово о свом момку са Јејла:

Пре него што је отишао на студије, време је углавном проводио читајући и пишући приповетке. Сада, три године касније, болно је несигуран, брину га ствари о којима моји пријатељи са државних факултета ни не размишљају, на пример да ли упада у очи ако једе сам и да ли склапа права познанства. Нико осим мене не за да се у ствари прави да је начитан тако што прелиста прво и последње поглавље сваке књиге за коју чује, и опсесивно гута рецензије уместо да заиста чита књигу. Не ради то зато што је незаинтересован, него зато што способност да говориш о књигама доноси већу друштвену корист него читање.

Ако завиримо испод фасаде неусиљене прилагођености, често ћемо пронаћи отровну количину страха, анксиозности и депресије, услед испразности, бесциљности и изолације. У недавно спроведеном великом испитивању бруцоша, показало се да је индивидуално емоционално задовољство данас ниже него икад раније у 25-годишњој историји овог истраживања.

„Отплата инвестиције“: то је израз који се данас често може чути кад људи говоре о колеџу. Међутим, изгледа да се нико не пита шта тачно ова „отплата“ представља. Да ли се ради о бољој заради? Да ли је једина сврха образовања да вам омогући да се запослите? У најкраћем, чему служи факултет?

Основна сврха факултета је да вас научи да размишљате. То не подразумева само изградњу менталних способности у одређеној дисциплини. Факултет представља прилику да се на неколико година искорачи из света, између уобичајеног живота ваше породице и ургентности каријере, и да се неке ствари погледају са дистанце.

Међутим, савладавање размишљања је само почетак. Постоји једна конкретна ствар о којој морате да размишљате: изградња сопствене личности. Ова идеја можда звучи чудно. „Научили смо их“, рекао је једном Дејвид Фостер Волас, „да је идентитет нешто што се просто има“. Али само кроз чин успостављања комуникације мозга и срца, ума и искуства, можете постати индивидуа, јединствено биће – душа. Задатак факултета јесте да вам помогне да то започнете. Књиге, идеје, уметничка дела, притисак умова из вашег окружења који траже сопствене одговоре на животна питања.

Факултет није једина прилика да научите да размишљате, али јесте најбоља. Једно је сигурно: ако не почнете да мислите пре дипломе, мале су шансе да ћете то чинити касније. Зато је студентско искуство које је усмерено искључиво на припрему за каријеру углавном улудо потрошено.

Елитни факултети воле да се хвале како уче студенте да размишљају, али заправо под тим подразумевају да их уче аналитичким и реторичким способностима неопходним за успех у бизнису и добро плаћеним професијама. Све је технократско – изградња стручности – и све се на крају правда у оквиру технократских категорија.

Верски колеџи – чак и они опскурни регионални, за које нико на источној и западној обали никад није чуо – често су у том погледу успешнији. Каква је то оптужба за Ајви лигу, да колеџи четири подеока ниже на академском тотему, који примају кандидате са стотину пута слабијим САТ резултатом, пружају боље образовање у највишем смислу те речи.

Макар су курсеви у елитним школама академски ригорознији и захтевнији, зар не? Не мора да значи. У природним наукама обично је тако, у другим дисциплинама баш и није. Наравно, има изузетака, али професори и студенти најчешће склапају, како га је један коментатор назвао, „споразум о ненападању“. Ове институције у студентима виде „муштерије“, људе којима треба подилазити, а не изазивати их. Професори су награђени за истраживање, тако да покушавају да што мање времена троше на наставу. Читава структура подстицаја ради против наставе, и што је нека установа престижнија, утолико је овај утицај јачи. Као резултат добијамо више оцене за траљавије резултате.

Концепт друштвене одговорности се на најпрестижнијим факултетима преноси кроз идеју „предводништва“. „Харвард ствара лидере“, каже се у бостонском Кембриџу. Бити успешан студент подразумева да вас неко непрекидно подстиче да себе замишљате као друштвеног лидера. Али ове институције под тим појмом подразумевају само успон на врх: постати партнер у великој адвокатској фирми или генерални директор, излактати се кроз сваку хијерархију за коју одлучите да се вежете. Не верујем да људима који управљају елитним факултетима уопште пада на памет да концепт предводништва може да има неки виши смисао, или заправо било какав смисао.

Иронија је у томе што се елитним студентима говори да могу да буду шта год пожеле, али већина њих на крају пожели да буде нешто из врло ограничене понуде. Од 2010, трећина свршених студената наставила је да се школује за финансијске или консултантске послове у водећим школама, укључујући Харвард, Принстон и Корнел. Читаве области су нестале из видокруга: свештенство, војска, изборна политика, па и академска област, укључујући и чисту науку. Сматра се гламурозним напустити престижни колеџ ако хоћете да постанете нови Марк Зукерберг, али смешно је наставити студије да бисте постали социјални радник. „Волстрит је схватио“, каже Езра Клајн, „да колеџи производе много веома паметних, потпуно збуњених свршених студената. Деце која имају велику менталну коњску снагу, невероватну радну етику, а немају појма куда даље.“

За најселективније факултете овај систем одлично функционише. Број молби и даље расте, задужбине су јаке, раст школарина изазива ритуалне приговоре, али посао цвета. Да ли функционише за неког осим њих, то је друго питање.

Скоро је непријатно понављати како факултети попут Харварда представљају бастионе повлашћености, где богаташи шаљу децу да науче како да ходају, говоре и размишљају као богаташи. Зар то већ не знамо? Не зову се узалуд елитним факултетима. Али изгледа да смо почели да се претварамо како то није тачно. На крају крајева, живимо у меритократији.

Показатељ наводне правичности овог система јесте скуп мера које се провлаче под слоганом „разноликости“. И та разноликост заправо представља праву социјалну револуцију. На Принстону, који је прву постдипломку примио тек 1961 – исте године када се ни мање ни више него један (сигурно врло усамљени) Афроамериканац уписао на овај колеџ – сада је половина студената женског пола док белци чине само половину. Али родна и расна разноликост постала је параван за све већу економску ресегрегацију. Елитни факултети још увек троше морални капитал који су стекли шездесетих, када су направили заиста храбар корак разградње механизама белачко-англосаксонске аристократије.

Међутим, ова меритократија је одувек била само делимична. Ако посетите било који елитни кампус широм наше земље, разгалиће вас призор деце богатих пословних људи и професионалаца која се играју раме уз раме са децом црних, азијских и латиноамеричких пословних људи и професионалаца. Деца на колеџима попут Стенфорда мисле да је њихово окружење разнолико ако је неко из Мизурија а неко други из Пакистана, ако неко свира виолончело а други игра лакрос. Нема везе што су им родитељи свима доктори или банкари.

Не значи да нема изузетака, али то су само изузеци. Заправо, најоштећенија група су белци из радничке класе и сеоског порекла, којих једва да уопште има у селективним колеџима. Ова места се могу сматрати разноликима само ако је то једина разноликост за коју сте чули.

Да се не лажемо: поента игре уписа није у томе што нижа или средња класа покушава да се уздигне, па чак ни да виша средња класа покуша да очува своју позицију. Поента је утврђивање тачне статусне хијерархије унутар саме више средње класе. У богатим предграђима и ситуираним градским енклавама где се ова игра углавном одиграва, не ради се о томе да ли ћете уписати елитни факултет, него који ћете елитни факултет уписати. Дилема је Пен или Тафтс, а не Пен или Пен Стејт. Није важно што неки бистар младић или девојка може да упише Охајо Стејт, постане доктор, настани се у Дејтону и врло добро живи. Такав исход је толико ужасан да је просто незамислив.

Овај систем погоршава неједнакост, кочи друштвену покретљивост, продужава повлашћеност и ствара елиту изоловану од друштва које би наводно требало да предводи. Бројке су неумољиве. Године 1985, 46 процената бруцоша на 250 најселективнијих факултета потицало је из горњег квартала лествице прихода. До 2000. године, било их је 55 процената. Од 2006, само 15 одсто студената најконкурентнијих факултета потицало је из доње половине ове лествице. Што је факултет престижнији, утолико су његови студенти мање једнаки. Ни државне институције нису много боље од приватних. Од 2004, 40 одсто бруцоша на најселективнијим државним факултетима потиче из породица које зарађују преко 100.000 долара годишње, док их је само пет година раније било 32 одсто.

Главни разлог ове тенденције је очигледан. Не ради се о расту цена школарине, иако и то игра улогу, већ је у питању пораст трошкова производње деце способне да се такмиче у игри уписа на колеџ. Што је више препрека, утолико је скупље катапултирати дете преко њих. Богате породице почњу са финансирањем пута свог детета ка елитном колеџу скоро истог тренутка кад се роди: часови музике, спортска опрема, путовања у иностранство (програми „обогаћивања“, да употребимо овај савршени израз) – и што је најважније, школарина за приватну школу или трошкови живота у месту са најуспешнијим државним школама. САТ тест би требало да мери способност, али заправо мери родитељске приходе, које прати скоро у стопу. Данас мање од половине ученика који остваре високи резултат на САТ тесту уписује четворогодишњи факултет.

Проблем није у томе што не постоје квалификованија деца из породица са нижим примањима. Елитни приватни факултети никад неће допустити да економски профил њихових студената одражава друштво у целини. Они то себи не могу да приуште – потребна им је критична маса самофинансирајућих студената и морају да воде рачуна о својој донаторској бази – а није сасвим извесно ни да би то хтели чак и кад би могли.

Тако да није случајно што је неједнакост прихода већа него у доба пре Велике депресије, нити што се Сједињене Државе по друштвеној покретљивости котирају горе од скоро свих осталих развијених земаља. Елитни факултети не само што не могу да зауставе кретање ка све неједнакијем друштву – њихова политика активно промовише такво друштво.

Шта могу да учиним, питају ме многи млади људи који ми пишу, да се не претворим у размажено, снобовско говедо? Немам добар одговор, осим што им саветујем да се пребаце на државни универзитет. Размишљањем се не могу упознати људи различитог порекла. Са њима морате доћи у додир, и то на равноправној основи: не као пројекат и не као труд – као када се окомите на неког радника запосленог у згради факултета и понудите му да „попије кафу“ са вама, како саветује један јејловац, и замолите га „да вам исприча нешто о себи“.

Уместо тог труда, како би било да се опробате у неком услужном послу? То ће вам заиста открити нешто о другим људима. На пример конобарисање, да видите колико је то тешко, физички и ментално? Видећете да нисте заиста толико паметни као што вам сви говоре, већ сте паметнији само у неком смислу. Има паметних људи који не уписују престижни факултет, нити било какав факултет – често баш из класних разлога. Има и паметних људи који нису „паметни“.

Не заваравам се да није важно који ћете факултет уписати. Али опције постоје. Још увек има врло добрих државних универзитета у сваком региону ове земље. Тамо приступ често није толико личан, али студенти су обично разнолики у друштвено-економском погледу, уз непроцењиво искуствено учење које то подразумева.

^{U.S. News and World Report [1]} износи податке о проценту бруцоша на сваком колеџу који су у средњој школи били међу најбољих 10 одсто ученика у свом одељењу. Међу првих 20 универзитета има их обично преко 90 одсто. Ја се не бих радовао студирању на таквом факултету. Студенти одређују ниво дискусије на предавању; они обликују ваше вредности и очекивања, било то добро или лоше. Једним делом сам и због самих студената упозоравао клинце да не уписују факултете из Ајви лиге. Деца из мање престижних школа су често занимљивија, радозналија, отворенија, далеко мање надмена и такмичарски настројена.

Ако постоје места где је факултет још увек факултет – где се предавање и хуманистика још увек цене – онда су то колеџи слободних вештина. У питању су мала места, што није за свакога, и често су прилично изолована, што опет није за свакога. Можда су најбоља опција другорангирани – не другоразредни – колеџи, као што су Рид, Кењон, Веслијан, Сванси, Маунт Холиок и други. Уместо да покушавају да се такмиче са Харвардом и Јејлом, ови факултети су остали верни правим образовним вредностима.

Не бити размажено говедо је хвале вредан циљ. Али на крају, важније питање је ситуација која нам отежава да будемо било шта друго. Дошло је време не само да реформишемо систем од главе до пете, него и да пронађемо излаз ка новом друштву у целини.

Образовни систем мора да делује тако да ублажи класни систем, а не да га репродукује. Позитивна дискриминација треба да се заснива на класи, а не на раси, што је промена за коју се многи годинама залажу.

Предности за наследне студенте^[2] и спортисте треба укинути. У резултате САТ теста требало би укључити и социоекономске факторе. Факултети би требало да ставе тачку на праксу украшавања биографије тако што ће ограничити број ваншколских активности које деца могу да наведу у својој молби за пријем. Требало би да већи нагласак ставе на ону врсту услужних послова коју у средњој школи често обављају ученици из сиромашнијих породица, а које „амбициозна деца“ скоро никад не раде. Не би требало да допуштају да их импресионира било каква животна прилика омогућена родитељским богатством. И наравно, треба да прекину сарадњу са компанијом U.S. News.

На ширем плану, требало би да преиспитају своје схватање заслуга. Ако факултети треба да обуче бољу класу лидера од ових које имамо данас, требало би да се запитају какве карактеристике морају да промовишу. Одабиром кандидата према средњошколском успеху или броју ваншколских активности, они често награђују упорно бубање уместо оригиналне мисли.

Промене морају да буду дубље од реформисања уписног процеса. Такво реформисање би могло да реши проблем осредњости, али неће решити већи проблем неједнакости. Проблем је сама Ајви лига. Школовање наше руководилачке класе препустили смо групи приватних установа. Колико год те установе тврдиле да раде за опште добро, оне ће увек првенствено имати у виду своје интересе. Овакав аранжман је одличан за те установе, али да ли је чињеница да Харвард жели донације својих некадашњих студената довољан разлог да продужавамо живот класном систему?

Некада сам мислио да треба да створимо свет у којем свако дете има једнаку шансу да упише факултет у Ајви лиги. Сада схватам да заправо треба да створимо свет у којем не морате да студирате у Ајви лиги, или на био ком приватном колеџу, да бисте стекли прворазредно образовање.

Квалитетно државно образовање, финансирано јавним новцем, у корист свих: управо је таква обавеза покретала раст јавног високог образовања у послератним годинама. Свако добија једнаку прилику да догура докле год га напоран рад и таленат одведу – сећате се, то је амерички сан. Свако ко жели, има прилику за ментално подстицајно, духовно богато искуство које се стиче хуманистичким образовањем. Схватили смо да је бесплатно, квалитетно основно и средње образовање грађанско право. Такође треба да схватимо – као што смо некада схватали и као што многе земље и данас схватају – да исто важи и за високо образовање. Испробали смо аристократију. Испробали смо меритократију. Сада је време да испробамо демократију.

 
William Deresiewicz, The New Republic, 21.07.2014.

Превео Ивица Павловић

pescanik.net, 23.10.2014.