Агора

Ефекат Меркел

Шта данашња Немачка дугује свом некадашњем комунистичком истоку?

Дирк Курбјувајт, Шпигл

Источна Немачка престала је да постоји након револуције 1989. године и пада Берлинског зида. Али, да ли је некадашња комунистичка земља помогла у обликовању данашње Немачке? Одговор је да, и канцеларка Меркел је значајан разлог за то.

Западна Немачка ће асимиловати Источну Немачку и преобразити плодове своје револуције у профит за своје компаније. Ништа неће остати од Демократске Републике Немачке и њени грађани ће морати да се подвргну страном стилу живота. Исток је заузет – догађај који су револуционари дочекали раширених руку – али то је непријатељско преузимање, растурање и искорењивање онога што је источни део Немачке некада био. Западна Немачка ће се просто проширити, и то ће бити то. Таква су била очекивања након револуционарне еуфорије. Усхићење које је завладало након пада Берлинског зида 9.11.1989. године ускоро се распршило. Што је још горе, неки су се плашили да би се проширена Немачка могла уназадити у реинкарнацију бивше империје зла. У фебруару 1990. године писац Гинтер Грас је рекао: ,,Ужасно искуство Аушвица, које је без преседана поделили смо са људима Европе. Оно говори против уједињене Немачке.” Грас је био наклоњенији конфедерацији, а ако после свега прерасте у јединствену државу, она ће ,,бити осуђена на пропаст”. Али Немачка није прихватила овај савет. Уколико нисмо у потпуној заблуди, избегнута је пропаст коју је Грас предвиђао. Али, шта је са осталим сумњама, страховима о преузимању и комерцијализацији револуције? Да ли су храбри становници источно-немачких градова као што су Лајпциг и Хале срећно придодати војсци конзумената, а да никакве политичке промене нису донешене у њихову нову земљу? Револуција има два циља: да приведе крају све што јој је претходило и да створи нешто ново. Револуционари из 1989. године постигли су први циљ када је Демократска Република Немачка (ДРН) престала да постоји као држава. Али са другим циљем ствар је стајала другачије. Савезна Република, како је Западна Немачка била формално позната, обухватила је бившу Источну Немачку, а нови ентитет је био нешто познато, барем у почетку. Запад се проширио на Исток. Сада, 25 година после пада Берлинског зида, јасно је да то није цела прича. Револуција је створила услове за нешто ново,за другачију Немачку. Институције се нису промениле и економија Западне Немачке је наставила да доминира, али је нешто потекло и у супротном правцу. Да ли је можда у питању то што је Савезна Република Немачка, која је зурила у Запад још од 1949. године, постала више источна у последњих неколико година?

Тише у Немачкој

Ништа није допринело више овој промени, него канцеларка са истока, Ангела Меркел. Она је демократа и шампион слободе и она није створила проширену Демократску Републику Немачку. Међутим, неки аспекти начина на који води земљу подсећају на бившу Источну Немачку. Диктатура се плаши отворене дебате и конфликта, и она успева на фикцији јединства. Вођа владајуће партије тврди да она извршава вољу народа. Због тога је та воља јединствена и свако је под принудним консензусом. Тишина у држави се третира као одобравање. Меркелова је одрасла у овом систему. Такви елементи се рефлектују у њеном политичком стилу. Она презире отворене расправе, не иницира дебате и осећа се угодно када доминира тишина. Она више воли да влада у оквиру велике коалиције, јер јој то омогућава да створи шири консензус унутар мањих група. Ствари су постале тише у Немачкој. Многи људи у Немачкој то воле. Источни Немци су навикли на то. Чак и у прошлости, англо-саксонски модел је својим дуализмом и подгрејаним конфликтима био сумњив већини западних Немаца. Чак се и Французи свађају ватреније од Немаца. Меркелова је омогућила Немцима да пронађу себе. Меркелова Хришћанско демократска унија (ЦДУ) са десног центра и Социјалистичка Демократска Партија (СПД) са левог центра сковале су нову врсту Јединствене социјалистичке партије Немачке (СЕД)[1] која је више социјал-демократска и која великодушно финансира друштвени консензус, обезбеђујући новац за породице и пензионере, као и минималну зараду. Једина партија која је успевала да покаже неке симпатије за англо-саксонски капитализам, Партија Слободних Демократа (ФДП), скоро је па нестала. Док Меркелова уноси источно-немачки елемент тишине уместо дебате у немачку политику, председник Јоахим Гаук, такође источни Немац, обезбеђује чујно дисиденство. Као пастор у северноисточном граду Росток, Гаук није био борац покрета отпора, иако је био борац за људска права. Он убризгава свој енергични приступ слободи у немачку политику, заједно са поруком да се за слободу мора борити или се мора бранити, ако је то потребно, чак и оружаном силом. 

Немачки нови центар

Таквом његовом ставу највише се успротивила Лева партија чији су корени такође у Демократској Републици Немачкој. Највећим делом је настала из Партије Демократског Социјализма (ПДС), наследника партије Јединствене социјалистичке партије Немачке (СЕД), а потом је удружила снаге са левичарским дисидентима из СПД-а. Лева партија је толико јака да левичарска већина не би могла бити окупљена без ње. Али, до сада је СПД одбијала могућност да размотри идеју о коалиционој влади са Левом партијом на националном нивоу. Као резултат тога, ова источно-немачка партија је одговорна за чињеницу што је источно-немачки канцелар успео да остане на власти тако дуго, на челу владе са источно-немачким отиском. Укратко, било би тешко тврдити да је садашња Немачка задржала карактер старе Савезне Републике после пада Берлинског зида. Дијагноза у великој мери зависи од Меркелове и стога може бити ефемерна. Али и сама нација се такође променила. Открила је нови центар. Све до 1945. године Немци су живели у заједничкој држави само 74 године. Вероватно је због тога западни део нације врло лако могао да напусти идеју јединствене државе. Конрад Аденауер, први западно-немачки канцелар, веровао је да западне силе представљају спас његове Савезне Републике. Он није узимао у разматрање Стаљинову ноту из раних педесетих година, која је садржала могућност немачког јединства уз услов да Немачка буде неутрална. Последица тога је била да су источни Немци остављени на цедилу. Западна Немачка је преузела западни пут и до седамдесетих већина западних Немаца користила је концепт ,,браћа и сестре” у две Немачке у ироничном смислу. Осећај страности је постојао, али је такође био и фабрикован. Многи западни Немци су себе желели да виде прво као Европљане, а потом као Немце, првенствено због срамотне нацистичке прошлости. Многи западни Немци су волели ноншалантно да кажу како се осећају ближи Британцу или Французу, него источном Немцу. Током година, они са угодније стране Берлинског зида почели су да гледају попреко оне са друге стране. Источни Немци су сматрани за велике спортисте (који користе стимулативна средства, наравно), за уображене људе који су мање више уских погледа, за људе који никада не возе брже од дозвољене брзине на ауто путу, који су окружени доушницима у чудно избледелом џинсу, за људе лоше среће који су закључани иза линије смрти, али који су тамо ипак били донекле добровољно. Западни Немци су створили такву слику о источним Немцима, који су им били толико страни, да би било немогуће да се поново сједине са њима. Учинивши тако нешто, они су превидели чињеницу да различити нивои потрошње и слободе имају мало ефекта на дубље укорењен менталитет, и да се свакако не може све променити за 40 година. Историјски гледано – за трептај ока.

Социјална монархија

Грађани Источне Немачке нису се тако јако отуђили од својих колега у Западној Немачкој, упркос охрабрењу од стране СЕД-а. Земља која се граничила са њиховом на западу, остала је место тежњи и нада за више слободе и виши ниво потрошње. Корак који су предузели након њихове револуције у принципу није био корак у потпуно отуђени свет. Упркос раздвојености, грађани у источном и западном делу Немачке, задржали су сличан политички менталитет. Немци цене јаку државу социјалног благостања. Источна Немачка је обезбеђивала потпуну бригу на ниском нивоу. У Западној Немачкој та брига није била толико свеобухватна, али је држава ипак нудила бољи животни стандард. И на Истоку и Западу постоји наклоност ка антикапитализму. У Источној Немачкој он је био део политичког система, док је у Западној Немачкој развио посебну форму звану Ренишов модел капитализма који је био мање либералан од англосаксонског модела и допуштао је већи утицај државе. Недавно преминули историчар Ханс Улрих Велер открио је да је жеља за социјалном монархијом већ постојала у Немачкој 19. века. Грађани су своје наде полагали више у јаку државу, него у појединца. Ово је кључна разлика између Немаца са једне стране и Британаца и Американаца са друге стране. Немци имају један сој пацифиста који се развио са обе стране границе после катастрофалног исхода Другог светског рата. Посебно активни пацифистички покрети су изникли и у Западној и у Источној Немачкој. Упркос фасцинацији коју су гајили према свему америчком, Немци су се одавали анти-американизму. То је било наметнуто од стране државе у Источној Немачкој. Грађани су такође знали да би амерички пројектили уништили њихову земљу уколико би букнуо рат. У Западној Немачкој однос љубави и мржње према америчкој великој браћи се измешао са антикапитализмом и пацифистичким елементима. Интересантно је да ова четири основна елемента – наклоност ка држави благостања, пацифизам, антикапитализам и антиамериканизам – кореспондирају са циљевима Леве партије, чинећи је на тај начин суштински немачком партијом. Ипак она не може да постигне већину на националном нивоу, зато што брани своје позиције са радикалним, не-немачким приступом. 

Дубљи корени

Ипак, Сара Вегенкнехт члан немачког парламента и вођа Леве партије, успела је да постане медијска звезда својом радикалном критиком капитализма. Током финансијске кризе, она је придобила подршку људи који би иначе имали мало шта заједничко са Левом партијом. Она такође, представља снажан источни елемент у немачкој политици. Наравно, многи источни Немци су имали почетне потешкоће у додиру са економијом слободног тржишта. Можда, такође, храна у њиховим ресторанима још увек није јако добра, судећи бар по притужбама грађана западног Берлина који се враћају са викенд излета из околног Бранденбурга. Али то ће временом нестати. У основи, источни и западни Немци нису толико различити. У погледу менталитета и вредности Источна Немачка би се много теже ујединила са Великом Британијом. Али исто важи и за Западну Немачку. Раније су се Западни Немци осећали ближи Британцима, а ипак су у својој суштини били Немци, као што Немци могу да буду. Услед чињенице да антикапитализам и наклоности према држави социјалног благостања имају дубље корене у источној него у западној Немачкој, ови покрети су постали још изразитији у уједињеној Немачкој. Заједно, сва четири елемента стварају слику нације која је романтична и која жели да задржи дистанцу према свађама и тешкоћама суровог света. Меркелова је прави канцелар за овај посао због њених заштитничког инстинкта и зато што углавном ради оно што њена земља од ње очекује. У својој касној фази револуција из 1989. године била је исто тако национална као и револуција из 1848. године. И у то време, грађани су повезивали појмове слободе и демократије са немачким јединством. У томе нису успели зато што пруски краљ није био вољан да води демократску Немачку. Множење малих држава је трајало наредних двадесет година. Револуционари из 1989. постигли су свој циљ 3. октобра, 1990. године, који је од тада национални празник, Дан Немачког Јединства. Након тога, питање је било да ли ће се страхови интелектуалаца попут Гинтера Граса остварити: страх од повратка национализма и милитаризма и немачке доминације Европом. 

Лишени национализма

Када говоримо о национализму, једна од ствари коју су западни Немци успели да науче од источних Немаца је махање заставом. То је био део сваке параде у Демократској Републици Немачкој, док су западни Немци својим заставама махали само на стадионима, током међународних спортских такмичења, и то са извесним степеном уздржаности. Мундијал у фудбалу 2006. године постао је фестивал умотан у боје немачке заставе: црну, црвену и златну. Немци су славили овај шампионат као Немци, али су славили и Бразил и Того. Чин махања заставом, није био лишен емоција, као што је то био у прошлости, већ је био чин среће. Постали смо нација готово лишена национализма. Наравно, постоје отпадници. Они дубоко болесни, као што су неонацистички терористи који су убијали имигранте. Ова сувишна ксенофобија, појавила се у Источној Немачкој и изазвала је ренесансу крајње десне Национал-демократске партије Немачке. Ни Западни Немци не могу да тврде да су били превише гостољубљиви према имигрантима. У ствари, менталитети на Западу и Истоку су били суштински слични по овом питању. По питању милитаризма, мирољубљиви револуционари из 1989. године, би вероватно били последњи за које би се могло претпоставити да би утрли пут немачком учешћу у будућим ратовима. Али управо се то догодило. Једном, када су се Немци ујединили, њихови НАТО савезници су их видели као нормалну земљу, нацију са уобичајним обавезама. Очекивање прихватања војних обавеза од Немачке су расла а и даљу расту, посебно узимајући у обзир тренутно стање светске политике. Немачка армија, Бундесвер, до сада је оконачала две велике војне мисије: на Балкану и у Авганистану. Али, без обзира на нечија становишта о овим мисијама, она нису покренула милитаризам на пруски начин. Бундесвер је остао опрезна армија, коју законодавци скрупулозно користе. Коначно, када говоримо о страху од немачке доминације Европом, можда се понајвише изненађујућа промена догодила у немачким позицијама према Европској унији. Бивши канцелар Хелмут Кол се борио за евро као и за уједињене државе Европе, осећајући да Немци имају користи од сваке немачке марке која оде у Брисел. Западна Немачка себе није видела као заокружени ентитет, што није ни била, већ као део већих целина као што су ЕУ и НАТО. Услед овог става Кол није имао приговор на помисао да дозволи његовој земљи да се растопи у ЕУ. Меркелова се учила политици у уједињеној и стога заокруженој Немачкој, великој земљи, која је стекла више самопоуздања. Више пажње обраћа на то што је у интересу Немачке. У њен видокруг, ова чињеница не укључује увек солидарност са осталим нацијама, поготово када су у питању финансије. 

Ново осећање

Немачка доминира Европом, зато што је економски веома снажна. Она је истовремено самостална у много сфера. Она више није покорни део Запада. Када је НАТО покренуо ваздушне нападе у Либији, Меркелова је изоловала своју земљу од свих водећих западних сила, укључујући ту Америку, Велику Британију и Француску. Када је Владимир Путин преузео власт у Кремљу, открио је много поклоника у Немачкој. Све ове размотрене ствари, упућују на дијалектички покрет који је настао из револуције. Западна Немачка је начинила источне делове Немачке западним, тако што их је укључила у себе, али је истовремено постала мање западна, и вероватно с временом све више источна – услед својих главних политичара и њиховог разумевања политичке културе и због јачања старих тенденција, као што су антикапитализам и љубав ка држави социјалног благостања. Дуг пут на Запад, наслов књиге Хајнриха Августа Винклера, био је прекинут. У ствари, ми смо у последње време, направили чак неколико корака уназад. Немачка није толико Запад у 2014. години, као што је то била 1989. године. Ова чињеница није нужно лоша, будући да Запад по себи, није више онолико хомоген колико је то био 1989. године. Онолико дуго колико темељи – слобода, мирољубивост, демократија, уставна држава, социјално-тржишна економија – остану недирнути, Немачка такође има право на свој особени пут унутар ЕУ и НАТО. Можда револуционари из 1989. године нису имали много од ових исхода на уму. Али они нису само уклонили Источну Немачку са мапа, они су променили Немачку у целини. Револуције се дижу из својеглавости. Људи су незадовољни оним што им се каже и они развијају нове идеје. Тако је било 1989. у Лајцигу и другде. Можда је то само случајност, али 25 година касније, живимо у својеглавој држави, што је нови осећај за Немце у послератној ери.  

Дирк Курбјувajт, Шпигл, 10. II 2014.

Превод: T.В.Р.

[1] Јединствена Социјалистичка партија Немачке (немачки: Sozialistische Einheitspartei-SED), владајућа партија у Демократској Републици Немачкој, која је владала од 1946. до 1989. године, када се распала (прим.прев.)