Естетика

Печатњак кнеза Лазара

Милена Стефановић, Београд

Један од најзанимљивијих експоната, звезда поставке у Галерији САНУ у Београду на изложби Музеја Рудничко-таковског краја, у току једне недеље у марту, био је новооткривени предмет који подсећа на нашу славну  прошлост касног средњег века. Типар или печатњак кнеза Лазара изузетно је археолошко откриће, значајан предмет који нам потврђује статус кнежевске куће свогa доба.

Уочљив је препознатљив мотив пара бивољих рогова на челенци шлема као доминантни хералдички мотив дома Светог кнеза.

Печатни корпус српског средњег века сачуван је у невеликом броју. Тако овај печатњак обликом одудара од свих познатих средњовековних типара, а садржај почетне легенде такође је јединствен. На основу представе и натписа око ње, јасно је да припада кнезу. Ћирилски натпис са разрешеним скраћеницама преведен са српскословенског започиње инвокацијом и крстом са проширеним зрацима:“+ ОВО ЈЕ МИЛОСТ ГОСПОДИНА КНЕЗА ЛАЗАРА СВЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ“.

Титула указује да је типар израђен после 1378-79. Године, од када је кнез имао ранг општесрпског владара кога је и Српска Црква признавала као  једина повезујућа снага раније снажне и јединствене државе. Начело familia regnanas et regnum, по коме је судбина владарске породице повезана са државом, древно је начело присутно код Срба још у паганско доба, усталило се од раног средњег века, а као систем уређења политичког живота било је присутно у оновременом животу и других европских народа.

Печатњак се доводи у везу са временом владавине кнеза средњевековним  Рудником, који је поред Новог Брда био најбогатије рударско средиште средњовековне Србије и шире. Највероватније је био намењен за отискивање печата приликом оверавања докумената које је радио службеник у кнежевској канцеларији, која су тиме добијала пуноважност. Печат има важност кнежевске и судске власти и важан је за изградњу личног ауторитета.    

Сам печат представља идентитет владара, који је носилац највиших државних функција и достојанства. Идентитет се преноси и на област и државу којом влада. Кроз идеју која га води и поруку која се чита. Кроз осећање изражавања у симболима.

На кнежевом печату је представљен по типу витешки шлем турнирског типа, елемент који му придаје војни контекст. Средњевековно племство је војничко и побожно уз успостављени витешки кодекс. Снага војне моћи је била изузетно важна. У односу на друге феудалне господаре после смрти цара Стефана Душана изузетак је била Лазарева држава војнички и управно добро организована, иако обимом једва нешто већа од других.

Овај иконографски документ у виду металне плоче приказује на централном пољу по једну украсну гранчица са обе стране шлема, са два лучно извијена рога нама препознатљива са грба кнеза Лазара, који је постао наследни иконографски симбол који су поред Лазаревића употребљавали и Бранковићи.

Мотив шлема са челенком и роговима призната су хералдичка обележја. Поред печата, у фрагментарној форми грба сачувана су отиснута на сребрном дугмету аутентичног кнежевог плашта који се чува у Музеју СПЦ, и као знаменитост из домена примењене уметности и у каменој пластици на парапетној плочи јужног зида спољне припрате главне цркве манастира Хиландара чији је ктитор био Свети кнез. Његов син деспот Стефан Лазаревић их је стављао на новац, позлаћено прстење и наравно, грб. Данас се шлем са роговима налази редизајниран у основи грба града Крушевца, стоног града кнеза Лазара.

Посебно су интересантни рогови постављени на врху кациге Светог кнеза. Необичног изгледа, експресивности, остављају утисак. Као хералдичко знамење, амблема, сигурно су имали неко значење које се јасно учитавало.

Уобичајено је било да се одабере један одређени сегмент грба, који ће бити представљен на новцу и печатима. То је била особина српске средњовековне хералдике. Шлем са челенком био је присутан мотив у владарским кућама средње и западне Европе, док се шлем са роговима ређе појављивао. Са перјем као додатком имао их је дански краљ Кристоф II 1321. године. Сасвим је сигурно да вуку порекло из далеке прошлости. Сам Александар Велики је волео да буде представљен са (овнујским) роговима као симболом моћи и снаге у ширењу царства.

Кроз религиозни симболизам, рог је тумачен у старозаветном контексту када је цар Давид помазан уљем из рога (1. Сам. 1, 16) обредом који му је давао божанско право да влада кроз сакралну власт владара, када се Дух Божији спустио на његову главу.

Дубоки корени се могу наћи у старој српској старини када, приликом обожавања сунца и сунчевог календара, коледари носе обележје са роговима. Рог је соларни симбол код древних народа. У нашим словенским митовима се спомињу шлем и рогови бога Радогоста (Чајкановић, Мит и религија код Срба). Говече је код индоевропских народа, код Иранаца, Египћана, Вавилонаца сматрано за “свету” животињу као и код нашег народа.

Спектакуларно су се појавили век касније “захваљујући” Јеронимовом преводу Библије на глави Микеланђеловог Мојсија и “зраче сјајем” као симбол његове духовне моћи произашле из његових личних односа са Богом и уздизања у више сфере. Сфере посвећености (Изл. 34, 35).

Консекративни рогови као “рогови посвећења” још од микенског доба су били предмет култа. Специфично критски, сакрални рогови, симболи непознатог божанства критског пантеона појављивали су се на жртвеницима и по рапрострањености потврђују значај и религиозну функцију. Крићанима Нилсон приписује веровање у божанску моћ бика.

Још у египатско доба постојали су шлемови у облику рогова бика, сличне су носили микенски ратници, а код старих Германа корнути тј. “рогати” (лат. cornutus) шлем са два рога носила је пешадија, што се везује за митологију индогерманских народа у којој се дивље и рогате животиње користе у ритуалима као опасне и борбене, а у исти мах и апотропејске јер рогови су моћно оружје рогатих животиња.

У древном свету во, говече, као највећа и најмоћнија домаћа, припитомљена животиња симболизује цивилизовани свет којим влада човек. Често у визуелној уметности култура старог света представљен је кроз исконску борбу са дивљом животињом као што је лав или медвед, који симболизује дивљи и необуздан свет. Многи истраживачи сматрају да је то израз бескрајне борбе између цивилизоваог света и дивље снаге која прети да га уништи. Другим речима, пренесено, борба између културног и примитивног представљена je кроз овај јак иконографски образац. У Ст. Завету Бог када кажњава непослушне Израиљце, изражава то преко дивљих животиња (Лев. 26, 22). Мир и благослов влада док држе Божије законе.

По аналогији, бивољи рогови као знамење на шлему кнеза Лазара могу да се интерпретирају као translatio, пренос ове суштинске идеје уласка у бој са онима који нису део тадашњег света, део европске хришћанске цивилизације и културе, део византијског комонвелта. Који представљају претњу. Хаоса који долази са непознатим светом отоманских Турака, народа другог закона.

Свети кнез (у)стао је у одбрану своје државе и границе, али самим тим  спречио даљи продор на Запад. Као што drang nach Osten има трансверзалу која иде у супротном правцу, опет преко наше територије.

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, бр. 1182, 15. јун 2016. године

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)