Естетика

Ел Греко пре Ел Грека

Милена Стефановић, Београд

Доменикос Теотокопулос у свету познатији као Ел Греко (El Greco), један је од старих мајстора који ужива широку популарност.

Изложбама у 2014. у свету се обележава 400 година од сликареве смрти. Свака музејска поставка има свој одређени концепт којим представља овог образованог и јединственог уметника критске школе и епохе маниризма, чије сликарство није било у моди две стотине година после његове смрти, све док није поново откривено као прототип модернизма крајем XIX и почетком XX века.

На измаку године обележавања, Византијски и хришћански музеј у Атини отворио је изложбу са фокусом на уметников период живота пре одласка са Крита. Сакупљене су вредне колекције из иностранства и саме Грчке, са којима ће посетиоци моћи да се упознају од 4. децембра до 31. марта 2015. године, под називом “Доменикос Теотокопулос пре Ел Грека”.

Изложено је око 200 експоната: из области свакодневног живота, верских и световних предмета, архивске грађе, рукописних, штампаних књига (преко тач скрина (touch screen) прелиставају се странице), археолошких ископина и одређен број изузетних икона.

Циљ изложбе је осветљавање друштвеног и уметничког окружења Крита XVI века у коме се формирала личност младог Доменика Теотокопулоса и које је утицало, како истичу у музеју, на његове уметничке изборе. Поред Теотокопулосових, представљени су радови његових савременика, постављених у три тематске целине.

Прва, представља пројекат мапирања трговинских путева, војних сила,   економске структуре, рурално – урбаних и религијских односа. Следећа је уметникова околина, општа културна клима, читање уметничког и космополитског окружења критских градова, са нагласаком на критско сликарство које комбинује византијску и западну традицију. Последњи део изложбе садржи преглед специфичног стила и занимљив дијалог са сликарима као што су Михаило Дамаскинос и Георгије Клоцас, за кога се мисли, не без основа да је био први учитељ младог Доменика.

Сликар, вајар и архитекта, рођен је као Доменикос Теотокопулос 1541. на острву Криту, а стварао у Хераклиону (Кандија). Био је школован и оформљен зограф-сликар када је као млетачки грађанин у својим двадесетим отишао у Венецију да би се даље развијао. Затим, 1570. одлази у Рим и после седам година, стиже у древну престоницу Шпаније, Толедо где је провео скоро четири деценије свог живота, где и умире 1614. године.

После пада Цариграда 1453. настају нове историјске околности по грчко становништво. Од тада они живе као поданици Отоманског Царства и           Млетачке Републике. Одређена толеранција Млечана према локалном становништву и повољније околности утицали су на Грке да сачувају свој културни идентитет и буду упознати са интелектуалним и уметничким трендовима Западне Европе.

Оличење духа заједништва Грка и римокатолика у јавном животу представљала је чудотворна икона Богородице Месопандитисе (Посреднице; ит. Madonna della Salute). Након пада Крита пренета је у Венецију, где се и данас налази на главном олтару Цркве Santa Maria della Salute, нама блиске преко Лазе Костића.

Архивска грађа пружа обиље података и лакши увид у настанак и развој пост-византијске школе иконописа, хронологије рада младог Доменика и његов однос са Клоцасом. Критски градови развијају се у моћне трговачке центре, и присутна је велика концентрација сликара, како грчких тако и италијанских, посебно из околине Венета. У тим околностима развио се специфичан језик критске школе са својим иконографским правилима, која су се преносила са мајстора на ученика. Сви су се они држали начела преузетих из византијског предања и додавали мотиве италијанске уметности. Могли су да раде на оба начина, грчки (maniera greca) и италијански (maniera latina), да их комбинују, као што је то радио и Доменико, већ према захтевима наручилаца из свих друштвених слојева различите провенијенције.

На изложби је представљена икона из музеја Старе српске цркве у Сарајеву. У Византијском музеју наглашавају њен велики значај и она се по први пут, ексклузивно, излаже у Грчкој и као први предмет културне баштине који је изашао ван граница нове државе. Овај иконографски рад који Панајотис Вокотопулос приписује Георгију Клоцасу, представља наос једне православне цркве на Криту са иконостасом и верницима на проповеди, а при дну су додате сцене из Страшног суда, иначе омиљена Клоцасова тема. Икона је значајна поред иконографских иновација при стварању нових садржаја, и због тога што показује историјску реалност друге половине XVI века и одражава идеје тог времена.

Поред ове иконе, издваја се и познати грчки Кодекс из Марчијане, библиотеке у Венецији, са Клоцасовим изузетним повезом и виртуозним минијатурама које илуструју библијске и историјске личности. Састављан од 1590. и 1592. кодекс има разновртан садржај и представља повест људског рода од Адама и Еве до Христовог рођења, историјских збивања до 1590. везаних за Крит и Кипар, а последњи део говори о доласку антихриста, крају света и Страшном суду.

Стицајем ратних околности, код нас се налази икона која се приписује Доменикосу Теотокопулусу, настала вероватно за време сликаревог првог боравка у Венецији. Стигла је 1991. у Народни музеј у Београду из бенковачке цркве Св. Јована, сасвим непозната Икона Богородице Утешитељке Madre della Consolazione. Након чишћења и конзервације, анализом иконографског садржаја и особеног рукописа препознат је рад чувеног сликара. У Зборнику Народног музеја XVI/2 Аника Сковран каже: ”То нам је дало прилику да сагледамо довитљивост и вештину Ел Грека да изналази различите варијанте у детаљима садржаја истих сликаних тема. Интересантна је истрајност у његовој привржености одређеним библијским сликама којима се непрестано враћа: Благовести, Визитационе (= Сусрет Јелисавете и Марије), Ваведење Богородице, Рођење Христово и друге, присутне на бенковачкој икони и многим касније насталим платнима у Шпанији.“

На каснијим Ел Грековим радовима, могу се сагледати одређени елементи византијске православне уметности. Павле Клемен каже да се то се огледа у коришћењу православних предложака, делима која дају утисак дводимензионалности уместо тродимензионалности западне ренесансе и понављању истих тема. Неоплатонистичке идеје у уметности и одбацивање натурализма доприносe његовој посебности. Издужене пропорције тела, по којима се издвајао, исто тако одају карактеристику византијског иконописа, мада, научници на Западу склони су да то припишу астигматизму. 

Да је Ел Греко био повезан са византијским наслеђем види се и по инвентару његове библиотеке. Осим на латинском, италијанском и шпанском, имао је наслове на грчком, од којих осам религиозног садржаја и сви припадју православном богословљу. То су поред Старог и Новог Завета, Беседе Св. Василија, О небеској хијерархији Дионисија Ареопагите, проповеди Јована Златоустог, Јустин Мученик и други. Није било наслова западних светих отаца. Он сам, писао је расправе о сликарству које нису сачуване.

Није заборавио своје порекло и готово увек се потписивао грчким алфабетом - “сликао Доменикос Теотокопулос”.

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, бр. 1147-1148, 1. јануар 2015. године

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)