Естетика

Графити старог Рима

Милена Стефановић, Београд

Графити нису појава савременог доба. Потичу из времена древних цивилизација, можда и праисторије. Сачувани још од старог Египта, претече су данашњих и представљају писање кроз историју – порука, цртежа, речи или фраза, знакова, симбола који су урезани или исписани на зидном малтеру приручним средствима, руменим пигментом, угљеном и длетом, а данас спрејом и шаблоном.

Код њих не постоји увек промишљеност, они су најчешће део спонтаног израза, распореда и руком писаног стваралаштва “човека на улици”. Графити нису street art и више личе на outdoor performance, али скривен, када нема пролазника, иако су њима намењени. Онај који исписује или уцртава графите, посредно или непосредно се и јавно представља и каже нешто мало о себи. Телесно и мисаоно ангажовање на лицу зграде има и своју визибилну основу јер показује своје обележје “пред лицем света”.

На слици горе: Новооткривени графит на зиду школе у време када је Египат био под контролом Рима, текст је на грчком, писан пре 1700 година. Натпис упућује на "Одисеју" и легендарну причу о древној употреби дрога, наиме, Хелена Тројанска даје гостима лек (можда опијум) који "уклања тугу и бес" и доноси заборав на сваку болест. Други текст се односи на учитеља који саветује ученике да вежбају да би развили говорничке вештине - "Будите храбри,моји момци, велики бог ће вам дати велику круну, вишеструке врлине... радите напорно за мене, кулучење чини мушкарце мужевним."

Иако могу бити или јесу краткотрајна, ефемерна појава, ипак имају своју динамику развоја и опстанка. Они су изван мејнстрим проучавања осликаних површина, јер се обично повезују са вандализмом и деструкцијом, мада тада када су настајали нису сматрани наруживачима простора. Међутим, данас су актуелне компаративне студије односа између графита, социјалих интеракција и личне експресивности графиташа, јер то спада у област свакодневице јавног и приватног живота.

Оно што је од њих преостало на зидовима, оштећено је од кише и ветра али када опстану, упркос протоку времена увек се могу наћи на свом месту (in situ) и тиме се лакше открива писање у контексту. Има их на археолошким локалитетима Помпеје, Херкуланума, римске градске луке Остије Антике… углавном око I - III столећа. 

“Ја сам зачуђен, о зиде, да се још ниси срушио под теретом, ти који подржаваш толико много изборних имена “ –  пропагандни (изборни) графит у Помпеји “ти упијајући воду вероватно си већ потонуо” - Помпеја

У грчко - римском свету писање је било широко распрострањено, свакодневно се писало (зид, камен, папирус, грнчарија, дрво), људи су цртали и писали посвуда, па и по својим домовима. Графити су били део урбаног декора, поштована форма писања - често интерактивна. На зидовима кућа, просторија се налазио натпис – поздрав пријатељу/од пријатеља, онда су ту додавани стихови песама од стране домаћина или других гостију, следи смена цитата…натписивање.

Пре двадесетак година биле су код нас у моди мале металне плоче са угравираним реченицама, углавном добродошлице (куповане на улици), као нека реминисценција некадашњих кућних графита. Колика је то унутрашња потреба људског бића да се графички изрази, видимо и по томе што деца воле да шарају по зидовима.

Тада је минимално образовање било уобичајено (постојало је осам варијанти написаног слова А, свако је писао на свој начин), било је грешака у писању, јер су писали људи са ограниченим знањем граматике, а писало се на латинском и грчком. Визуелна функција је значајна и има свој смисао јер је било много и аналфабета. Папирус није баш на дохват руке, тако да су графити били замена за плакате или зидне новине.

Зид својом енергијом празног и фронтално постављеног простора, напросто привлачи… То су повратне слике, које могу да се доцртавају, прецртавају, допуњавају, преклапају...напросто зид може бити издизајниран по свачијем мишљењу и укусу.

Данас, у време дигиталних технологија, ми исписујемо своје мисли, идеје, поруке, свашта - нешто и постављамо слике на зиду (wall) својих ФБ профила, а и зидовима својих пријатеља, међусобно комуницирајући, а ако користимо псеудоним, онда смо и анонимни за оне који нас не познају. Исто тако, волимо да “цвркућемо”(tweet), пишемо блогове…

“Као пчелице љубавници тврде да им је живот сладак као мед“, неко је касније додао, вероватно јер пати од љубавног бола - “И ја бих, да је то тако  “ - зид у Помпеји.

Графити обухватају оно што се уопштено назива друштвеним животом, од међуљудских односа до политике. Јавна места на којима је обично (забрањено) писати и цртати, овековечују анонимне исказе који важе као вид алтернативне визуелне информације и комуницирања. Могу бити и мала диверзија против личности на коју се поруке односе.

Палиндром на све четири стране: Рим - љубав... У римским кућама на зидовима су висиле исписане квадратне камене плоче - магични квадрати са тајанственом игром речи (палиндроми).

Један римски писац нам саопштава да су на зидовима Рима били упорно исписивани графити који су прозивали Брута (важио за истакнутог републиканца), шта мисли да предузме, jeр се намеће идеја о успостављању монархије, чији је експонент био Гај Јулије Цезар. Графити су, очигледно оставили јак утисак на “сина” Брута, зар не?

Постоји међуоднос између овог “књижевног жанра” и визуелне уметности. Искази се односе на кратке исписе дневних догађаја, порука љубави, поезије, жеља, позивa, ићa и пићa, недељних шопинг листа, политичкe пропагандe, псовке, вулгарне увреде праћене опсценим цртежима, критикe, шифре… Могу се наћи и уметнички надахнуте и луцидне философске опаске, исопсемфизми (игра бројевима; нумеричка вредност дата словима), затим палиндроми…

“Моје срце нема мира, сан ми не долази док не склопиш очи, љубав гори све дане и ноћи“ - Тиберијевa кућа у Риму

“Bella срећни дом поздравља сваког ко чита. Срећна кућа обавештава: Овде свако може да плаћа у асама, ако се потрошите пићете вино, ако платите 2 аса пићете боље вино. Фалеријанско вино 4 аса“ – испред таверне у Помпеји.

“30. априла ставио сам јаја под кокош“ - вила у Помпеји

 “21. дана направио сам хлеб“ – таверна (гостионица) у Херкулануму

У прегледу сачуваних графита по категоријама из Остије Антике, појављује се један који помиње само име Диогена из Синопе, грчког философа киничара par excellence, који је био познат због свог специфичног начина живота (живео у бурету) и за кога наш велики хелениста Милош Ђурић, каже да је био ригорозни практичар, духовит заједљивац и горак подругљивац. Очигледно веома популаран и после триста година због својих досетки и одговора. Чувенa је анегдота у којој се Александар Велики упутио код Диогена који се у том тренутку сунчао испред свог бурета. Он се мало усправи и погледа Александра, који га поздрави и упита има ли какву молбу, одговор је био кратак – “Склони ми се мало са сунца!“ Овај одговор је Александра веома изненадио и при повратку пратиоцима је изјавио: ”Заиста, да нисам Александар, волео бих да будем Диоген”.

Вероватно је неко из зграде био упоређен са Диогеном и његовим пасијим понашањем (грч. kinos - пас); кинизам  - "пасји живот"

Људи воле да пишу и по унутрашњим зидовима храмова, од старог до средњег века и то је било толерисано, јер су то обично били ритуални заштитни знаци или молитве. Интересантно, а и необично је то да су у Грачаници, на појединим местима, изузетно квалитетне фреске, на свом доњем делу “употпуњене” угребаним аутограмима случајних и намерних посетилаца (писменост је постала раширена појава), ту су и датуми - ето историјског податка првог реда…налази се ту и потпис једног конзула који се нашао у том одабраном друштву…мом изненађењу није било краја?! Срећом, нису могли високо да добаце али су зато стигли и до скривнице, посебног места у цркви које је Милутин саградио за Симониду, на коме је присуствовала Литургији. Можда је то проста људска потреба да се у цркви остави име ради посвећивања, немуште молитве, малог комада вечности…

У последње време се помиње познати стих персијског песника Хафиза из XIV столећа на фреско зиду у припрати Богородице Љевишке у Призрену исписан на aрапском, урезан изнад присечне висине, да би био видљив свакоме ко улази у цркву од XV столећа до дана данашњег. Опште мишљење је да се поетичност овог графита надопуњује са предивним фрескама сликара Милутинове задужбине.

     “Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје.”

  {“Зеница ока мога теби је гнездо, почасти нас уласком, ово је кућа твоја”}
 

Савременици причају да је књижевник Вељко Петровић саопштио свој етички став на овај начин: “У стара времена, богати људи, кад су се враћали из светих места, калемили су у потоцима и поред путева воћке. Знате ли зашто? Да учине добро дело, да ускористе онима који ће тим путевима и богазама пролазити идућих година. Нису осећали потребу да оставе потпис некакав, радили су то доброчинитељски анонимно. А данас, шта се дешава данас? Већина људи своје именце потура под нос, свима и свакоме, даноноћно.“

Превод:  "Графити сваке придошлице гамижу по зидовима
Само ја не написах ни један.
Нек се носе сва та пискарала! Преклињем вас
Да их зовете писцима по зиду какав сам ја"

Via Designed