Естетика

“Берачице” – загонетни триптих Саве Шумановића

Милена Стефановић

Отварањем нове сталне поставке у Галерији слика “Сава Шумановић” у Шиду у Улици Св. Саве, 22. јануара обележено је 120 година од рођења овог великана модерне уметности. Ту је концентрисано 417 Шумановићевих слика из периода после 1929. године. Галерија је веома активна и било би лепо посетити је.

Сава Шумановић (1896 - 1942) један је од наших највећих сликара, одавно  проучен и са одређеном периодизацијом стваралаштва. У савременом добу његова уметност не престаје да заокупља пажњу, како љубитеља уметности, тако и стручњака.

Уметник је који је својим унутрашњим бићем као и спољашњим изгледом и манирима представљао јединствен склоп. У малом граду, какав је Шид, Шумановић би носивши бело одело (бело је носио Питагора) привлачио  пажњу. Пажљив у понашању, повучен, истрајан и посвећен раду, стварао је упркос болести, која је за основу имала, како је он сам рекао ”претерану сензибилност без које не може да буде ниједан сликар, а која је код мене била развијена до патолошке границе“.

Шумановић се данас изнова чита, изнова открива. Истинска, аутентична уметност је непролазна и увек свежа. Он, сам ништа није препуштао случајности. Веома образован, студиозно је припремао израду слика. Проучавао сликарство. У студијама написаним 1924. “Сликар о сликарству” и “Зашто волим Пусеново сликарство“ представио је своје поимање сликарства. Истраживао је принципе Питагорине теореме и математички приступ композицији. Боравећи у престижном Паризу учествовао је у уметничком животу града, упознавајући се са модерним токовима у сликарству доносећи тада актуелни сликарски правац - кубизам у Србију (и тадашњу Југославију), да би у последњој деценији свог живота, који представља његов Шидски период, дошао до стила - “како знам и умем”.

У Националној галерији на Андрићевом венцу (бивши ОЗоne) у марту и априлу 2015. године, била је постављена изложба “Трактат о геометријској матрици” на којој је представљен Шумановић на нов начин, кроз геометријску композицију. Између осталих, биле су изложене слике под називом: “Докови”, “Св. Јован”, “Поглед у долину Св. Петке“. У “Књижевнику” 1924. године Шумановић пише како је “применио на својој слици оне законе који су и у космосу“. Почетком двадесетих година XX века желео је да створи уметничко дело као нову реалност и по закономерностима, слободно компоновану без угледања на спољни свет.

Све ово, води нас ка његовим “Берачицама”.

Када су усташке власти донеле званичну одлуку о забрани употребе ћириличног писма, јер је Шид ушао у састав НДХ, Сава је престао да потписује слике и означавао је само годину у десном углу слике.

На празник Успења Пресвете Богородице, 28. августа 1942. године рано ујутро ухапшен је и као талац заједно са још 120 Срба, својих суграђана, одведен у Сремску Митровицу, где су били мучени и после два дана стрељани на митровичком гробљу. Сава је сахрањен у заједничкој гробници. Када су усташки агенти дошли по њега, смирено их је замолио да му допусте да се спреми и онда је са њима отишао. Прича се да је знао за рацију, али да није хтео да се склони.

У атељеу, на штафелају остало је тек насликано једно уље на платну – Берачица.

Три платна под називом “Берачице“ су увек излагана одвојено. Више од пола века историчари уметности су веровали да оне представљају почетак новог циклуса у стваралаштву Саве Шумановића. Спојене су тек 2005. године, када су три композиције истог назива, на којима су Шиђанке представљене приликом бербе грожђа, протумачене као једна целина. Први, нажалост, и последњи Шумановићев триптих.

Према причи, десило се то приликом организовања изложбе и конципирања поставке, сасвим случајно (ништа није случајно) нашле су се једна поред друге, искључиво због великих и уједначених димензија које се уклапају. Спојиле су се у прелазу неба, винограда и тла, по одрђеном распореду. Тек тада се потврдило њихово јединство и кохерентност на основу анализе садржаја, симболике као и архивске грађе и библиографије која постоји о њима.

Сматра се да је Шумановић триптихом хтео да истакне посебност Берачица у односу на друга дела у његовом опусу.

Триптих (грч. трослојан, трострук) се као концепт појавио у ранохришћанској уметности, веома популаран у средњем веку од Византије до западног дела Европе, нарочито у ренесанси и протеже се до модерне уметности. Представља три самосталне композиције религиозног садржаја које се идејно спајају. Кључ за дешифровање Шумановићеве композиције пронађен је у галерији: “Композицију триптиха приказује 12 младих жена, сваку са корпом пуном црног грожђа. У средишњој слици између два винограда простире се њива зрелог жита. Како се жито у Срему жање у јулу, а грожђе бере два месеца касније, неизбежна је примисао како је сликар саставио вино и хлеб за своју еухаристију. Сасвим је могуће да је, слутећи страшне догађаје, ову своју “тајну вечеру” са 12 берачица грожђа сакрио у три композиције које ће остати непрочитане више од 60 година и које ће се случајно спојити у целину тек у нашем времену.” – каже историчарка уметности Весна Буројевић, директорка Галерије слика “Сава Шумановић”.

Берба грожђа мотив је који одувек привлачи сликаре, а као хришћански мотив појавио се у I-II веку у катакомбама Рима. Примера ради, Паја Јовановић је насликао један “Триптих” 1896. у коме је централни мотив вршачка берба, који се сада налази у Вршачком музеју.

Самим одступањем од реалистичног приказа бербе грожђа која се виђала у Срему или околини Шида, што је Сави било веома познато јер је породица Шумановић поседовала винограде, јасно говори да су ова платна носила посебно значење. Призор представља тренутак који је одвојен од света природе и преноси хришћанску идеју, самим тим Шумановићева берба има изведени смисао. Једне евхаристијске слике. Јер сцене бербе имају приступ ка симболизму вина у Евхаристији.

Поред ликовне и тематске анализе, примећен је и композициoни приступ у коме је примењенa Питагорина теорема (детаљна анализа слике доступна на сајту галерије).                                                                                        

На основу оваквог тумачења могло би се рећи да триптих представља јединствени иконографски програм per se којим Сава дефинише један изведени литургијски простор. Овај тајновити приступ показао је стање духа у коме се налазио Сава Шумановић непосредно пре насилне смрти, као и његов однос ка трансцендентном, један есхатолошки приступ, јер смисао бербе у погребној уметности значи крај једног и почетак другог живота.

Интригира податак да се у Летопису Матице српске из децембра 1952, како  помиње Миодраг Кујунџић, налази најстарије помињање триптихона, као и у Дародавном уговору Персиде Шумановић из 1953. године у коме су  “Берачице” као такве и заведене. Нејасно је зашто су стално излагане одвојено. Претпоставља се да је ова одредница нестала или због непажње или због термина који је повезиван са религијом, у времену у коме то није било прихватљиво.

Порука је универзална и вечна. Укорењеност у културној баштини, али и у духовном наслеђу Саве Шумановића више је него очигледна, и, као што је неко рекао: традиција се као колективна творевина, ипак најбоље показује кроз даровите појединце.

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, број 1174, 15. фебруар 2016. године

 .