Естетика

Ћилим-врт

Милена Стефановић

Традиција ћилимарства вуче корене вероватно још од времена старе Персије.

Ћилим (перс. гилим или гелим тур. килим) има значајну улогу у животу номада – као простирка, прекривач, култни предмет, а представља и лако покретну имовину.

Кад би пред пред зиму месопотамска равница постајала суморнија него што обично бива под летњим сунцем, Хозроје Парвиз  (= чини се по имену персијски владар Парвиз-Победник) би се, како каже писац Балами,  настањивао на свом чувеном “зимском ћилиму” на коме је на неки начин живео, на њему и обедовао, јер му је стварао утисак пролећа, као констраст суморном и једноличном колориту месопотамске равнице. Зна се и да је на том великом квадратном ћилиму званом и “Хозројево пролеће“, био представљен врт са алејама, потоцима, травом и дрвећем чије су гране и цветови били од злата, сребра и камења разних боја. - како је срочио Андре Годар у књизи "Уметност Ирана".

Иранци имају или су имали обичај, да одлазе ван града у природу, огромно монотоно пространство и поред неког поточића, ако га уопште нађу, поставе ћилим и самовар и тако у свом сатканом врту од вуне, једином разнобојном месту у околини  седе, читају и слишају Хафизове песме…

Одатле вуче порекло ћилим. Кроз потребу за расцветалим вртом и потоцима воде, тако честим у уметности ткања, али ретким у њиховом природном окружењу, али и кроз источњачку љубав према бојама.

Чак су се и вртови претварали у вртове - ћилиме тако што су били копије нацрта и композиције ћилима, услед недостатка воде, када је било немогуће гајење правих вртова, ћилими од свиле или од вуне, решавали овај недостатак и свако би имао свој врт.

Наши пиротски ћилими су настављачи те традиције (лат. traditio предаја, предање) ћилимарења. Овде је изложено неколико сачуваних примера израђених средином и крајем XIX века које сам нашла у каталогу Милене Витковић Жикић и који би могли да представљају по композицији, разноврсности орнаментике и стилизацији, тип ћилима - врта.

Иако има разлика од кинеског, јапанског до европског поимања и дизајнирања врта, концепт је увек исти: безвременост, безбедност (ограђен je), нема смрти, представља живот и раст, свет чије је он средиште, вечито пролеће,  срећно време, врт који смо изгубили, Еденски врт…сами га осмишљавамо за себе. У врту можемо видети симбол културе, реда, промишљености стварања, јер човек који ствара, homo faber, има потребу да изрази, поново створи да би осмислио и остварио себе, своју околину, изнова стварао свет, свој рајски свет унутар кога ће, као вртлар поставити  Дрво живота, плодно дрвеће, мирисно цвеће, птице, животиње, фонтану или поток. Врт је симбол земаљског раја, света у коме је он средиште, али и небеског чија је он слика, духовних стања вечног блаженства; као и симбол душе, њеног узрастања, неговања, визија живота у бојама и пуноће.

Дрво живота, космичко дрво обично заузима средишњи део ћилима и овај мотив има своју симболику. Представља повратак у рајско стање, његови плодови дају бесмртност; оно  је и imago mundi, axis mundi, слика света, средишња оса (потка) света, синтеза неба, земље и воде и омогућује комуникацију међу њима. Укорењено у средишту света, у додиру са водама расте и грана се ка висини, небу и вечности.

Од старих времена врт је примална слика где ништа НЕ НЕДОСТАЈЕ (ни пиће, храна, дружење, песма птица, вода ни друштво анђела).

На жалост, некада уобичајена појава код нас, ритуал обедовања, одмора и дружења, данас скоро да не постоји, ми ретко или уопште не одлазимо у природу или најближи парк са својим ћилимом… можда из страха да не полети…

Via Designed