Естетика

Библијско воће: Јабука

Милена Стефановић

Протојереј Александар Шмеман из песме Осипа Мендељштама, посвећенoj Литургији, издваја један стих: “Држати на рукама цели свет, као јабуку…“ , у коме се кроз јабуку исказује дар Божији и прима читав свет који је створен из неизмерне љубави Божије. Ово воће представља извор радости и благодарности.            

Држање јабуке у руци (као и нара), гест је који је оставио траг у уметности и владарској идеологији кроз куглу или сферу у руци. Кугла као свет, вечност, сведржитељство, господство над земљом. Обично је у левој руци, потом је хришћанство усвојило и на њу је постављен крст (Crux cruciger). Иконографски се уобичајено представља са архангелом Михаилом који је држи у руци. Овај антички прототип као бакарни глобус појављује се на Јустинијановој скулптури у Константинопољу, испред Св. Софије, где је према једном извору било написано: “Поседујем свет онолико дуго колико је кугла у мојој руци.” Данас једина преостала веза са јабуком и царским орбом протеже се кроз немачку реч reichsapfel (reichs, царство и apfel, јабука).

Постоји веза између византијских јабука које репрезентују доминион (Пост. 1, 26; Пс. 8, 6; Рим. 1-5) у руци и турског веровања у “црвену јабуку” (kizil elma), метафору за светску доминацију, кроз древни мит о универзалном суверенитету симболизованом у јабуци. Црвеној, због љубави према нацији. У последњих сто година симбол је пантурцизма, који су турски националисти позајмили од Византије.

У пракси свакодневног живота, веома распрострањена, јабука је данас обична јабука. Мада лого зелене јабуке, представљa ехо симболизма јабуке као здравља, среће и напретка, а планетарно познати лого компаније “Епл” (Apple) повезује је са знањем и алудира на рајску јабуку.

У Библији се огледа духовна клима у којој је настала и у њој јабука  представља симбол и метафору. Изненађујуће се ретко помиње, само у Старом Завету, по својој прилици јер на Блиском истоку није била распрострањена због топле климе која јој не одговара.

За јабуково дрво се мисли да води порекло из Централне Азије, где се појавио његов дивљи предак. Шири се преко Казахстана, Кавказа до Средоземља и Блиског истока. Док је у долини Нила рано цветала, где је њен култивисани потомак по наредби Рамзеса II засађен, најранији писани податак о јабуци забележен је у Месопотамији око 1500. г. пре Хр. Популарнија у Европи, о њој пишу: Хомер, Аристотел, Вергилије, Теофраст Ботаничар који описује уметност калемљења, а Плиније Старији броји 37 врста. Јабука је плод који одржава младост, симбол обнове и свежине. Зато је била посвећена Афродити и Хери, а и приписује јој се етимолошко порекло имена помада (франц. pommade, итал. pomata од лат. pommum, воће у општем смислу, јабука), јер подмлађује кожу и улепшава врлине. 

На древном Истоку јабуково дрво пружало је леп хлад испред куће или шатора (Пнп. 2, 3; 8, 5), а испод самог дрвета уморни су могли да седну, да се освеже, окрепе и осећају заштићеним. Једноставна метафора вере и љубави. Мирис овог слатког воћа био је карактеричан и изузетно цењен и користио се да пробуди онесвешћене (Пнп. 7, 8), док је у митовима имао древни аспект очувања и заштите живота јер је оживљавао јунаке. Метафора “под јабуком” услед вишеслојног садржаја и тумачења Песме над песмама, представља (Јн. 3, 29-34) проповед Јеванђеља. Цркву Новог Завета (док синагога представља мајку хришћанске цркве).

Тафуја (јевр. Tappuah), јабука, може да буде лично име (1Дн. 2, 43) и назив града Вет – Тафуја (ИНав. 15, 53; 12, 17), што вероватно представља неку одређену карактеристику региона у Палестини. Данас је “Велика јабука” синоним за Њујорк.

Јабуково дрво (Јл. 1, 12) представља вредност. Дивно када је у цвату и препуно воћа, појам је благостања, али после најезде скакаваца је уништено и нема радости.

Идентитет забрањеног воћа

Пошто је Јеронимов превод Библије, у средњем веку познат као Вулгата (лат. Vulgate) био инспирација уметницима још од касне антике, а кроз визуелну уметност неписмени су имали приступ библијским догађајима, тако је јабука дошла на лош глас. И постала симбол палог света. Атрибут Адама и Еве. Првобитног греха.

Јабука је позната по фрази “забрањено воће” јер се њеном дрвету приписује драма прародитељског греха непослушности Богу. Постоје разне спекулације о врсти плода са Дрвета познања добра и зла. Према анализи Пола Дила због свог облика кугле, јабука означава земаљску жељу и њено задовољење. Симбол спознаје и слободе, оне спознаје која узрокује пад. Јабука је специфична и по томе што има средиште у облику звезде са пет кракова где су смештене семенке, у облику пентаграма, симбола знања.  

Уврежено мишљење да су Адам и Ева загризли баш јабуку (Пост. 3, 3 - 6) дошло је са Запада, раширило се и актуелно је до дана данашњег (сл. 1). Св. Августин је неодлучно прихватио могућност јабуке као плода греха.  Забуна је настала, највероватније, услед латинског превода Библије (Пост. 2, 17).  Mālum је реч за јабуку (плод), а mălum је реч за зло или несрећу. Разлика је само у дужини самогласника. Као и код речи malus, малициозно и malus јабуково дрво. Фонетски идентитет утицао је на семантику и допринео сумњи ка злом карактеру воћа.

Само дрво није зло, као ни плод. Према класичном тумачењу Св. Григорија Богослова ово дрво је било добро само уколико се окуси у право време, јер је то дрво како је он сматрао било созерцање, безбедно само за оне који су стекли зрелу навику у узношењу. За Св. Јована Дамаскина дрво је представљало распознавање многообразног знања, добро за оне који су стигли, доспели до божанског созерцања. Сумирајући православно учење Св. Јован Златоусти пише: ”Дрво живота налазило се усред Раја као награда, а дрво познања као предмет подвига и борбе…“. 

Траг овог догађаја у анатомији остао је познат као Адамова јабучица. Причу о њој прибележио је Вук Стеф. Караџић у Рјечнику, а помиње се и у приповеткама. Постоји једна врста јабуке која се зове адамчица, за коју се верује да води порекло од рајске јабуке.

Од II века и најстаријих представа у ранохришћанској уметности у катакомбама и на саркофазима, представљена је уобичајена, симетрична композиција. Око дрвета познања је спирално увијена змија, док са стране стоје Адам и Ева, и најчешће, јабуке са њима (сл. 2), идентификујући их са симболом пада, греха, завођења, забрањеног знања. Мада, често, као што то није ни у самом библијском наративу наглашено (Пост. 2, 17), тако ни облик плода није посебно одређен (сл. 3).

Егзегеза идентификације слике забрањеног воћа је интересантна, јер је често представљено недефинисано воће (Пост. 2, 16; 1, 12), најчешће јабука или смоква, али и грожђе и друго воће. Иконографија је углавном испунила своју улогу кроз јабуку. Веома цењена код пагана, на фрескама сликана је у стакленим чинијама са воћем, док се на ранохришћанским мозаицима може наћи: у корпама са воћем, у склопу орнамента  или као воћно дрво у склопу рајског врта.

Борба између јабуке и смокве за превласт дуго је трајала. Од XII века у Француској и Немачкој доминира јабука, док су византијски и италијански уметници исказивали тенденцију ка смокви (сл. 4). Симболизам јабуке се исказује кроз одлике као: црвена (крв), златна (похлепа), округла (плодност) и слатки укус (пожуда), дајући јој посебно обележје. До ренесансе воћке су истовремено егзистирале: Дирер слика јабуке (1504 - 7), док Микеланђело на таваници Сикстинске капеле слика смокве (око 1510).

У хришћанској западној иконографији у Христовим (Нови Адам) рукама јабука представља плод спаса (Пнп. 2, 3) као што и у рукама Богородице (Нова Ева) упућује.

Слика горе: Осмогласник, минијатура, Цариград XII столеће. Иконографски дискурс прародитељског греха: змија са ногама искушава Еву, Ева убеђује Адама, и на крају једу плод са забрањеног дрвета. Св. Јован Златоусти сматра да је на почетку змија била човеков пријатељ и њему најближа међу онима који су му служили (као данас пас, мачка или домаћа животиња). Адам ју је сматрао мудром и међу њима је владала блискост. Зато је била прикладно оруђе (за превару). Св. Јован чак претпоставља да је пре проклетства змија корачала усправно, иако није имала ноге.

Од злата јабука

“Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима… “ (Пнп. 2, 3). У Ст. Завету на јеврејском се исти глаголи и именице употребљавају за људску и божанску љубав. У новозаветном контексту ово су речи младе (Цркве) о женику (наговештај Христа). У оно време под дрветима подразумевале су се дивље јабуке које су имале накисео плод, често нису ни цветале, нити давале плода.

Јабука је била познaта у Палестини по мирису цвета и укусном, сласном плоду. Њен назив је мушког рода (јевр. Tappuach) води корен из речи (јевр. Naphach) која значи “слатки дах” (Пнп. 7, 8). Мирисна јабука, по Оригену, поборнику алегоријске егзегезе, приказује плодност Божије Речи, њен укус и мирис (Пнп. 7, 8; 2, 5).

У Причама Соломоновим (25, 11) - “Златне јабуке у сребрнијем судима јесу згодне ријечи.” Реч је као златна јабука. Реч која је изговорена одмерено, прикладно, благовремено у правој прилици упадљиво је лепа као златни плод која сјаји из сребрне корпе. Из добре ризнице човек извлачи добро и биће оправдан за лепу реч (Мт. 12, 35-37). Симболика сребра и злата, такође је прикладно употребљена. Лепа, истинита реч и мноштво упоредних примера (Пр. 15, 23; 24, 26; 10, 14; Ис. 50, 4).

Јабука је симбол лепе речи. Златне јабуке су згодне речи (Јн. 3, 29-34). “Придржите ме јабукама…” тј. лепим речима… (Пнп. 2, 5).

Јабуке имају религиозно и митолошко значење у многим културама. Има их у бајкама. Дрво живота са златним јабукама које су обезбеђивале вечну младост и бесмртност (подсећа на Еден), украшавале су божански врт који су чувале Хеспериде. Део су европске традиције и помињу се у нашим народним приповеткама (Златна јабука и девет пауница), песмама, пословицама, као златне, зелене и румене. Наравно, присутан је и адинатон (= што не може бити) – са букве јабуке.

Према српском старинском схватању, јабукова дрвета налазе се у рају. Богатство домаћег култа везаног за јабуку је непрегледно. Дају се на дар, као понуда, као доказ љубави и пријатељства. Представљају изјаву љубави, а узимање – прихватање. Јабука је симбол плодности у Грчкој, и још је Сапфо изнашла везу јабуке као љубавног дара.

Њен плод прати најзначајније тренутке сваког појединца, од рађања, венчања до смрти. Посебно је значајна у свадбеним обичајима. Присутна је у народним обредима везаним за плодност, претке, жртву (у устима прасета и убијеног вука; баца се у бунар са забоденим новчићима), као позивница и знак гостопримства. И дан-данас се може видети како на празник, у цркви, људи воле да је  поставе поред престоне, целивне иконе.

Многе врсте су се развиле као аутохтоне на нашим просторима, али нажалост тихо нестају. Мада су лековите (нарочито када се испеку у устима божићне печенице), рађају у скромним количинама, нису исплативе и зато их је на пијаци скоро немогуће наћи јер се користе за домаће потребе. Једна од њих, као петровача, везана је за празник Св. Петра, сади се уз њему упућене молитве. У једном крају забележен је етион, да се не једу пре Петровдана јер тога дана “затресе Св. Петар јабуке у рају”.

Извор: Православље- новине Српске Патријаршије, бр. 1169, 1. децембар 2015. године