Естетика

Кафа: дизајнирани ритуали свакодневног живота

Милена Стефановић

У Бенаки музеју у Атини постављена је изложба под називом “Ритуали гостопримства: Украшени послужавници XIX века у Грчкој и Турској”. Приметно је колико је дизајн битно подржавао и наставља да подржава ову област живота. Уметност гостопримства или гостољубља (гр. ϕιλοξενία, филоксенија) спада у област нематеријалног културног наслеђа. Изградња идентитета се остварује кроз лепе обичаје и онолико колико се перципира у савременој визуелној и популарној култури модерног света. Ови фасцинантни, раскошни и разнолики послужавници као објекти декоративне и примењене уметности, у прошлости део мираза, данас су цењена блага разасута по приватним и музејским колекцијама.

Некада важан део ритуала у Отоманској империји и новооснованој Грчкој краљевини - сервирање кафе уз слатко али и сложенији облици гостопримства, препуни су друштвено – културне историје и значења свог времена. Чула мириса и укуса су сентиментална јер, према истраживањима неуролога, у директној су вези са хипокампусом, центром у мозгу за дуготрајну меморију – снажана и пријатна арома кафе + слатко + ружина водица (за руке и косу) + понуђена лула = гостољубље.

У нашој Кнежевини, потом Краљевини постојао је обичај, и у Београду, да се по подне иде у посету од куће до куће, углавном родбини, али и пријатељима, послужи се слатко уз кафу и размењују новости. У сасвим младој урбаној средини људи су међусобно много ближи један другоме, спремнији да се узајамно помогну и уз то и веома гостољубиви, склони слављењу и светковинама.

Циљ изложбе је интердисциплинарно читање које гледа у њихову иконографију и функцију, технике и места производње, трговинске путеве и везу Исток – Запад. Ови предмети направљени су приликом последњег треперења japanning уметности у Европи.

У XIX веку предмети се из уметничких атељеa премештају у фабрике (мада је све почело још 1730. године у Енглеској, затим у Италији, Немачкој) које лакирају и производе у области декоративне уметности елегантне предмете d’art –а . Техника лакирања сјајним лаком као што су оријентални лакирани предмети, калајне плоче, папје маше (papier maché) који је касније еволуирао у декупаж (découpage) данас актуелан, основни су елементи за израду ових послужавника.

Време је отварања према другим националним културама и традицијама, тако да пример “јапанског утицаја” није површан и сведен на егзотику. Занимање уметника за уметност Јапана и  културе Оријента уопште, означеној као “јапанерија” (japanning) проузроковало је преиспитивање кодекса графичког израза који су од ренесансе сматрани као неоспорни. Вагнеровски идеал изражен појмом Gesamtkunstwerk (total work of art, потпуно уметничко дело), трагање за синтезом и синкретизмом различитих уметности заокупљало је и припаднике примењених уметности; приближавање просторне и језичке уметности.

Ови утицаји се виде и у области декоратерства и креатора предмета из примењене уметности. Долази до споја техничког напретка и графичке репродукције намењених за широку дистрибуцију. Романтичарска епоха утабала је нове стазе за оживљавање илустрације. Декоративне уметности, као што су форме предмета за свакодневну употребу до тада сматране стваралаштвом нижег реда, долазе на место стваралаштва високе вредности.
Идеја је била да би уметничко стваралаштво требало да се окрене стварању света у коме ће лепо и корисно бити помирени. Граница која је делила занатство (као и индустријску производњу) и уметничко стваралаштво требало је да се избрише. Ову теорију прихватили су они који прозводе предмете за свакодневну употребу, као што су украсни предмети за послужење.

Гостопримство је однос између домаћина и госта и укључује пријем и забаву било да је он пријатељ, рођак, познаник, случајни посетилац, странац. Етика је скоро иста у свим културама, гост је светиња, он се поштује, према њему се гаји посебан однос.

Интересантно је то да је у Немачкој у доба романтизма у отменим салонима, читање српске народне епске поезије био став престижа. Тренд епохе и утицаји браће Грим, Хелдерлина и Гетеа. Нисмо имали Хомера, али јесмо Филипа Вишњића!

Приватно својство салона имало је своје облике функционисања према обавезном ритуалу, обавезна одговарајућа гардероба, ритуал упознавања, поштовање хијерархија, одредбе о изражавању, манири за столом.
Развој појаве “културе кафеа” последњих двадесет година XIX века, у већини великих европских градова, представља места за модерне облике дружења (демократичне и слободне). Настали по узору на париске кафее чији је претеча изгледа био кафе Прокопије који је настао почетком XVIII века.

На истоку где је кафа и почела да се производи и пије, кафане (куће где се пије кафа) се појављују у XVI веку, где се овај напитак пио без неког специјалног церемонијала, сви су добродошли, сем жена јер им је улаз у исте био забрањен још од самих почетака и у нашим крајевима када су отваране крајем XVI векa. Њима је прeостало кућно испијање кафа. Уосталом, сервирање (као компоновање) и послужење спада у област приватног живота и дома где су свеприсутне жене, а послуживање је представљало својеврсни мали кућни перформанс.

Зато су заобљени послужавници поред цветног дизајна као уобичајене форме декорације, украшавани женском лепотом, темама јунаштва из грчке борбе за независност или поетског лиризма која приказују љубавнике у грчким, националним костимима јер се дух панхеленизма ширио Европом (није му одолео ни лорд Бајрон).

Све то доводи и до обнове олимпијских игара 1896. године. Нажалост, наша борба за независност иако је почела раније прошла је неопажено, што због Наполеона који је тада харао Европом (1804), што због тога што нисмо имали класични антички бекграунд, који је дотицао културне духове Европе.

Када је железница стигла у XIX веку, Истанбул је постао терминус чувеног Оријент Експреса који се кретао од Париза преко Београда до Истанбула. Агата Кристи када путује за Багдад користи ову железницу која се завршава на северној европској страни града, а онда трајектом прелази на други део железнице у Азији. Свима нам је познато колико ју је инспирисало ово путовање ка Оријенту…сензуалном, бајковитом, егзотичном. Јејтс "једри у свети град Цариград". Фон Милинген пише за многе до данас најбољу књигу о византијском Константинопољу.

То је време уметничког богатства и културне разноврсности империја. Позив на кафу је често метафора за позив на разговор или дружење… Разговор подразумева бар двоје, упућује на дијалог и он је начелно недовршив, јер увек имамо једни другима још нешто да кажемо…још по неку причицу да испричамо и кафицу да попијемо. Као што је написао Достојевски: “Не постоји тако стара тема да се на њу никада не може рећи нешто ново”. Кафа је посредник, а посредовање је комуникација, а још уз то  волимо и онострану - да преврнемо шољу и погледамо шта то она има да нам “каже”? Зато је занимљиво отићи у конак код кнегиње Љубице на кафу у њен оријентални салон или Диванхану!  (занемарујем позоришни распоред столица)

Осмишљавање и позивање пријатеља на послеподневно освежење, кафу или теј, приређивање соареа, постаје давно заборављени обичај. Посела која је приређивала кнегиња Персида Карађорђевић у конаку даје пример како се из друштвеног живота XIX века развијала култура града. Примања одређеним данима у недељи, четвртком (Исидора Секулић) или нечији уторци, били су надалеко познати…некада.

Матрикс слављења радости свакодневног живота… То је уметнички концепт који прекорачује границе старог и новог, традиције и модернизма. То су слике које се памте.

На одличној изложби “Призрен – живот у речимa”, постављеној у октобру, у Галерији науке и технике САНУ, под појмом КАВА читамо:
Кава је истина црна ама је беја образ [Кафа је истина црна, али је образ бео]
(н. посл.) т.ј. човек се не постиди пред гостом ако може да га послужи кафом и тако остане бела образа;
- Прођи да попијемо јену кау,
- 2) Радња у којој се кува и продаје кафа како у њој самој тако и разношењем куване кафе по дућанима у чаршији. Сем кафе у тим радњама се кува и продаје још и шербет и чај, а продаје се и ратлук.

Овакав начин позивања на кафу био је типичан је и за градове на приморју. У Бару…Будви, Котору, комшинице се довикују са прозора преко узаних улица – дођи на кафу! Појавиле су се пржионице кафе на доњем Дорћолу са постављеним столицама или јастичићима на степеништу (басамцима) за седење који делују као оријентална и чаршијска компонента и људима се свиђа. Призрен је једно време био престоница и помиње се у средњем веку и као “српски Цариград”, а налазио се на значајном трговачком путу ка Цариграду и био насељен различитим трговачким колонијама.

Дух града у коме провејава слојевитост различитих традиција у једној мултиетничкој заједници, као и у Константинопољу XIX века, Солуну.
Све је то Левант и његов културни круг… Сврати на кафу и слатко, имам нове шољице!

Царства пролазе - кафа остаје.

Извор: designed.rs

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)