Матрикс

Не, NSA није као Штази - и подмукло је поредити их

Andrew Curry, Wired

Још од како је Едвард Сноуден у хотелској соби у Хонг Конгу, режисеру Лаури Поитрас и писцу Глену Гринвалду, предао на хиљаде докумената Националне агенције за безбедност (NSA), масовни надзор домаћих телефонских позива и интернет саобраћаја се нашироко пореди са злостављањем источно-немачке тајне полиције Штази. Комунистичка република се можда распала 1989. године, али је ипак постала синоним за гушење, свезнајући шпијунски апарат. Пре годину дана, председник Обама је и сам навео Источну Немачку као ,,опомињућу причу и шта може да се деси када простран, неконтролисан надзор претвори грађане у доушнике и прогања људе за оно што су рекли у приватности својих домова.” Он је реаговао на оптужбе да је управо тако простран и неконтролисан напор у прикупљању податка метастазирао док је он био на стражи.

Није случајност да је Поитрас изабрала Лајпциг, град у срцу бивше Источне Немачке, за недавни немачки деби свог документарца Citizen four, о Сноудену и NSA. ,,Ако влада чини такву врсту надзора, она има корозивно дејство на демократију и друштво”, рекла је Поитрас после премијере. ,,Људи који су је преживели могу да вам кажу како је било.” Заиста, kада је откривено да је NSA прислушкивала њене разговоре преко мобилног телефона, немачка канцеларка Ангела Меркел –која је одрасла у комунистичкој Источној Немачкој, под будним оком Штазија – рекла је председнику Обами, ,,Ово је баш као Штази.” У интервју прошле године, Вилијам Бини, звиждач NSA-а и извор Лауре Поитрас, упоредио је агенцију са ,,Штазијем на суперстероидима.” Нису у праву. У суштини, две агенције су веома различите. У свом настојању да контролише Источну Немачку, Штази је начинила да се њено присуство осећа у свакој сфери живота. Њена снага није само почивала на информацијама које је обезбеђивао њен надзор, већ и у страху и неповерењу које је улила.

NSA, с друге стране, најбоље ради у мраку. Особе које је нациљала нису свесни њеног постојања, а камоли њеног широког прикупљања података. Чак је Поитрас, када је упитана, признала везу између њих. ,,Широко и масовно прикупљање података од стране NSA-а је фундаментално другачије од онога што је радио Штази”, рекла је она у Лајпцигу. Називати Штази "тајном полицијом" је варљиво. Име је скраћеница од STAatsSIcherheit, или државне безбедности. Основана је 1950. као ,,мач и штит, Источно Немачке Комунистичке партије и никада није крила чињеницу да шпијунира. До касних 1980-их, више од 260.000 Источних Немаца –1.6 % свих одраслих у земљи – радили су за организацију, било као агенти или као доушници. (Ако би NSA по том принципу запослила многе аналитичаре да шпијунирају 320 милиона Американаца, имала би 5 милиона људи на платном списку.) То би вас терало да се стално питате који је од ваших пријатеља доушник и, што би било идеално, да вас искушава или притиска да такође преузмете улогу цинкароша.

Повремено, испитивање је достизало апсурдне размере. Свака зграда и радно место имали су одређеног доушника. Шпијуни су користили специјално изграђену опрему за отварање поште помоћу паре, док је сектор ђубретарских аналитичара био у потрази за сумњивим смећем. Штази агенти су испуштали ваздух из гума на бициклама и мењали распоред слика у становима својих ,,класних непријатеља”, са настојањем да их доведу до лудила. Сарадња је често била предуслов за напредовање у каријери, академски успех, чак и за нови стан. Штази је имао моћ да вам одузме децу или да вас спречи да упишете факултет. Њена видљивост и свеприсутност је приморала Источне Немце да доносе моралне одлуке сваког дана: сарадња са неправедним, недемократским системом или трпети последице.

NSA је другачија зверка. Све до Сноуденовог открића, то је била једна од најбоље финансираних, најмоћнијих агенција за коју већина Американаца никада није чула. За разлику од секси CIA-e, NSA –основана 1952. године делимично да разбије стране кодове – дала је предност невидљивости. После напада 9/11, апарат за националну безбедност гладан за информацијама и Конгрес, који се нерадо залагао за надзор, дозволили су агенцији да метастазира у монструма. Уливали су у њу више од 10 милијарди долара годишње, углавном ван очију јавности. Мало људи је осећало или сумњало у њено присуство. Пре две године, Американци који су се жалили на надзор NSA-е били су проглашени за параноике. Ипак, чак и након што је Сноуден открио како је NSA продрла у америчке телефонске и електронске комуникације, реакција јавности била је више као досадно зевање него озлојеђено завијање. Пошто агенција послује тако дубоко у сенци, просечан грађанин може бити индиферентан и не осећати никакву одговорност за ове активности NSA. Баш као што је Пол Р. ла Моника ставио у својој колумни на CNN-у, ,,Немам шта да кријем. Ја нисам терориста.”

Технолошке могућности ових агенција су се такође разликовале. Досијеи Штазија –о дугогодишњим дисидентима који су се понекада налазили на десетинама хиљада страница – окупирали су 69 миља физичког простора на полицама. Упркос огромним трошковима ресурса и енергије, данас многе информације које прикупљају из своје џиновског мреже изгледају тривијално: политичке склоности, сексуалне склоности, верска убеђења, музички укуси. Већина људи је данас у великој мери изложена на Facebook-у. Да би све сортирали и пратили, супершпијуни Источне Немачке ослањали су се на 40 милиона фајлова, картица и компјутерских база података. Претраживања су рађена ручно, или са домаћих Роботрон компјутера величине клупа и годинама иза њихових западних еквивалената. До касних 80-их, пропаст источно-немачке економије приморала је агенцију да употреби одузете музичке касете како би снимила праћене телефонске позиве.

Са друге стране, оно што смо научили о технолошким могућностима у NSA, запањује наш ум. Агенцији је била потребна само деценија да прикупи, како се процењује, милијарду пута више података него што је Штази сакупио у скоро пола века –потенцијално 5 зетабајта, или 5 милијарди терабајта. Према једном документу који је процурио, од 2006. NSA је усисавала ,,једну Конгресну библиотеку сваких 14.4 секунди.” Трилиони домаћих позива, стотине милијарди података о локацијама мобилних телефона и небројене милијарде страница интернет података дају приступ чак и најзабаченијим угловима наших растућих дигиталних живота. Да би се све осмислило, NSA наводно на располагању има најбрже компјутере у 21. веку. Подаци које је Сноуден пустио показују да је Агенција у стању да претура по милијардама заосталих тачака и линкова, наизглед тривијалних информација, како би успоставили обрасце понашања и удруживања. Њени алгоритми и обимне базе података чине NSA далеко ефикаснијом него што је Штази икада могао да машта. Зато је то поређење тако злокобно. Док умањује ужас Штазијевог циљаног угњетавања истовремено умањује важност претње за нашу демократију од стране NSA и њеног тајног надзора. Још увек, тактике и техника NSA не могу бити ни приближне Штазијевим. Али њена невидљивост, технолошка експертиза и недостатак надзора чине је опасном на другачији начин.

Управо сада домаћи надзор над NSA је неселективан; речено нам је да је усмерен искључиво на спречавању другог 9/11. Али како то да знамо? Шта гарантује да ће тако остати? Са којим циљем се сви ови подаци прикупљају, и како би се могли користити против нас у будућности? Јасно је да ни Конгрес не зна одговоре –и то је застрашујуће. Са толико информација у руци, повећава се потенцијал за злоупотребе. Ако би неко на власти желео да циља и притиска Американаце виђене као политичке непријатеље, дигитално складиште личних информација NSA било би застрашујуће ефикасно средство. Свако ко тврди да само криминалци морају да страхују од полиције и да само терористи имају разлога да шифрирају своје мејлове, било би добро да погледа уназад на листу непријатеља Ричарда Никсона или на FBI Ј. Едгара Хувера, који су користили податке о сексуалним животима америчких политичара и активиста за људска права, како би им завртали руке и окончавали каријере.

Свеприсутна, ако не свезнајућа, Штази је била једна од најомраженијих институција у Источној Немачкој. На крају је такође био једна од првих који је пометена када је дошла револуција. Само неколико дана након што је пао Берлински зид, демонстранти су мирно заузели Штазијеве канцеларије широм земље, често затичући агенте усред сецкања и спаљивања планина инкриминисаног папира. Двадесет пет година касније, Немачка је земља опседнута приватношћу, захваљујући великом уделу на сећање злоупотреба Штазија. У уједињеној немачкој демократији није било места за Штазијеву тактику. На нама је да се уверимо да NSA никада не може угрозити нашу.

Превод: Т.В.Р. Извор: Wired