Matriks

Ne, NSA nije kao Štazi - i podmuklo je porediti ih

Andrew Curry, Wired

Još od kako je Edvard Snouden u hotelskoj sobi u Hong Kongu, režiseru Lauri Poitras i piscu Glenu Grinvaldu, predao na hiljade dokumenata Nacionalne agencije za bezbednost (NSA), masovni nadzor domaćih telefonskih poziva i internet saobraćaja se naširoko poredi sa zlostavljanjem istočno-nemačke tajne policije Štazi. Komunistička republika se možda raspala 1989. godine, ali je ipak postala sinonim za gušenje, sveznajući špijunski aparat. Pre godinu dana, predsednik Obama je i sam naveo Istočnu Nemačku kao ,,opominjuću priču i šta može da se desi kada prostran, nekontrolisan nadzor pretvori građane u doušnike i proganja ljude za ono što su rekli u privatnosti svojih domova.” On je reagovao na optužbe da je upravo tako prostran i nekontrolisan napor u prikupljanju podatka metastazirao dok je on bio na straži.

Nije slučajnost da je Poitras izabrala Lajpcig, grad u srcu bivše Istočne Nemačke, za nedavni nemački debi svog dokumentarca Citizen four, o Snoudenu i NSA. ,,Ako vlada čini takvu vrstu nadzora, ona ima korozivno dejstvo na demokratiju i društvo”, rekla je Poitras posle premijere. ,,Ljudi koji su je preživeli mogu da vam kažu kako je bilo.” Zaista, kada je otkriveno da je NSA prisluškivala njene razgovore preko mobilnog telefona, nemačka kancelarka Angela Merkel –koja je odrasla u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj, pod budnim okom Štazija – rekla je predsedniku Obami, ,,Ovo je baš kao Štazi.” U intervju prošle godine, Vilijam Bini, zviždač NSA-a i izvor Laure Poitras, uporedio je agenciju sa ,,Štazijem na supersteroidima.” Nisu u pravu. U suštini, dve agencije su veoma različite. U svom nastojanju da kontroliše Istočnu Nemačku, Štazi je načinila da se njeno prisustvo oseća u svakoj sferi života. Njena snaga nije samo počivala na informacijama koje je obezbeđivao njen nadzor, već i u strahu i nepoverenju koje je ulila.

NSA, s druge strane, najbolje radi u mraku. Osobe koje je naciljala nisu svesni njenog postojanja, a kamoli njenog širokog prikupljanja podataka. Čak je Poitras, kada je upitana, priznala vezu između njih. ,,Široko i masovno prikupljanje podataka od strane NSA-a je fundamentalno drugačije od onoga što je radio Štazi”, rekla je ona u Lajpcigu. Nazivati Štazi "tajnom policijom" je varljivo. Ime je skraćenica od STAatsSIcherheit, ili državne bezbednosti. Osnovana je 1950. kao ,,mač i štit, Istočno Nemačke Komunističke partije i nikada nije krila činjenicu da špijunira. Do kasnih 1980-ih, više od 260.000 Istočnih Nemaca –1.6 % svih odraslih u zemlji – radili su za organizaciju, bilo kao agenti ili kao doušnici. (Ako bi NSA po tom principu zaposlila mnoge analitičare da špijuniraju 320 miliona Amerikanaca, imala bi 5 miliona ljudi na platnom spisku.) To bi vas teralo da se stalno pitate koji je od vaših prijatelja doušnik i, što bi bilo idealno, da vas iskušava ili pritiska da takođe preuzmete ulogu cinkaroša.

Povremeno, ispitivanje je dostizalo apsurdne razmere. Svaka zgrada i radno mesto imali su određenog doušnika. Špijuni su koristili specijalno izgrađenu opremu za otvaranje pošte pomoću pare, dok je sektor đubretarskih analitičara bio u potrazi za sumnjivim smećem. Štazi agenti su ispuštali vazduh iz guma na biciklama i menjali raspored slika u stanovima svojih ,,klasnih neprijatelja”, sa nastojanjem da ih dovedu do ludila. Saradnja je često bila preduslov za napredovanje u karijeri, akademski uspeh, čak i za novi stan. Štazi je imao moć da vam oduzme decu ili da vas spreči da upišete fakultet. Njena vidljivost i sveprisutnost je primorala Istočne Nemce da donose moralne odluke svakog dana: saradnja sa nepravednim, nedemokratskim sistemom ili trpeti posledice.

NSA je drugačija zverka. Sve do Snoudenovog otkrića, to je bila jedna od najbolje finansiranih, najmoćnijih agencija za koju većina Amerikanaca nikada nije čula. Za razliku od seksi CIA-e, NSA –osnovana 1952. godine delimično da razbije strane kodove – dala je prednost nevidljivosti. Posle napada 9/11, aparat za nacionalnu bezbednost gladan za informacijama i Kongres, koji se nerado zalagao za nadzor, dozvolili su agenciji da metastazira u monstruma. Ulivali su u nju više od 10 milijardi dolara godišnje, uglavnom van očiju javnosti. Malo ljudi je osećalo ili sumnjalo u njeno prisustvo. Pre dve godine, Amerikanci koji su se žalili na nadzor NSA-e bili su proglašeni za paranoike. Ipak, čak i nakon što je Snouden otkrio kako je NSA prodrla u američke telefonske i elektronske komunikacije, reakcija javnosti bila je više kao dosadno zevanje nego ozlojeđeno zavijanje. Pošto agencija posluje tako duboko u senci, prosečan građanin može biti indiferentan i ne osećati nikakvu odgovornost za ove aktivnosti NSA. Baš kao što je Pol R. la Monika stavio u svojoj kolumni na CNN-u, ,,Nemam šta da krijem. Ja nisam terorista.”

Tehnološke mogućnosti ovih agencija su se takođe razlikovale. Dosijei Štazija –o dugogodišnjim disidentima koji su se ponekada nalazili na desetinama hiljada stranica – okupirali su 69 milja fizičkog prostora na policama. Uprkos ogromnim troškovima resursa i energije, danas mnoge informacije koje prikupljaju iz svoje džinovskog mreže izgledaju trivijalno: političke sklonosti, seksualne sklonosti, verska ubeđenja, muzički ukusi. Većina ljudi je danas u velikoj meri izložena na Facebook-u. Da bi sve sortirali i pratili, superšpijuni Istočne Nemačke oslanjali su se na 40 miliona fajlova, kartica i kompjuterskih baza podataka. Pretraživanja su rađena ručno, ili sa domaćih Robotron kompjutera veličine klupa i godinama iza njihovih zapadnih ekvivalenata. Do kasnih 80-ih, propast istočno-nemačke ekonomije primorala je agenciju da upotrebi oduzete muzičke kasete kako bi snimila praćene telefonske pozive.

Sa druge strane, ono što smo naučili o tehnološkim mogućnostima u NSA, zapanjuje naš um. Agenciji je bila potrebna samo decenija da prikupi, kako se procenjuje, milijardu puta više podataka nego što je Štazi sakupio u skoro pola veka –potencijalno 5 zetabajta, ili 5 milijardi terabajta. Prema jednom dokumentu koji je procurio, od 2006. NSA je usisavala ,,jednu Kongresnu biblioteku svakih 14.4 sekundi.” Trilioni domaćih poziva, stotine milijardi podataka o lokacijama mobilnih telefona i nebrojene milijarde stranica internet podataka daju pristup čak i najzabačenijim uglovima naših rastućih digitalnih života. Da bi se sve osmislilo, NSA navodno na raspolaganju ima najbrže kompjutere u 21. veku. Podaci koje je Snouden pustio pokazuju da je Agencija u stanju da pretura po milijardama zaostalih tačaka i linkova, naizgled trivijalnih informacija, kako bi uspostavili obrasce ponašanja i udruživanja. Njeni algoritmi i obimne baze podataka čine NSA daleko efikasnijom nego što je Štazi ikada mogao da mašta. Zato je to poređenje tako zlokobno. Dok umanjuje užas Štazijevog ciljanog ugnjetavanja istovremeno umanjuje važnost pretnje za našu demokratiju od strane NSA i njenog tajnog nadzora. Još uvek, taktike i tehnika NSA ne mogu biti ni približne Štazijevim. Ali njena nevidljivost, tehnološka ekspertiza i nedostatak nadzora čine je opasnom na drugačiji način.

Upravo sada domaći nadzor nad NSA je neselektivan; rečeno nam je da je usmeren isključivo na sprečavanju drugog 9/11. Ali kako to da znamo? Šta garantuje da će tako ostati? Sa kojim ciljem se svi ovi podaci prikupljaju, i kako bi se mogli koristiti protiv nas u budućnosti? Jasno je da ni Kongres ne zna odgovore –i to je zastrašujuće. Sa toliko informacija u ruci, povećava se potencijal za zloupotrebe. Ako bi neko na vlasti želeo da cilja i pritiska Amerikanace viđene kao političke neprijatelje, digitalno skladište ličnih informacija NSA bilo bi zastrašujuće efikasno sredstvo. Svako ko tvrdi da samo kriminalci moraju da strahuju od policije i da samo teroristi imaju razloga da šifriraju svoje mejlove, bilo bi dobro da pogleda unazad na listu neprijatelja Ričarda Niksona ili na FBI J. Edgara Huvera, koji su koristili podatke o seksualnim životima američkih političara i aktivista za ljudska prava, kako bi im zavrtali ruke i okončavali karijere.

Sveprisutna, ako ne sveznajuća, Štazi je bila jedna od najomraženijih institucija u Istočnoj Nemačkoj. Na kraju je takođe bio jedna od prvih koji je pometena kada je došla revolucija. Samo nekoliko dana nakon što je pao Berlinski zid, demonstranti su mirno zauzeli Štazijeve kancelarije širom zemlje, često zatičući agente usred seckanja i spaljivanja planina inkriminisanog papira. Dvadeset pet godina kasnije, Nemačka je zemlja opsednuta privatnošću, zahvaljujući velikom udelu na sećanje zloupotreba Štazija. U ujedinjenoj nemačkoj demokratiji nije bilo mesta za Štazijevu taktiku. Na nama je da se uverimo da NSA nikada ne može ugroziti našu.

Prevod: T.V.R. Izvor: Wired