Matriks

Web Njujork

Slobodan Vladušić

Adresa sajta je www.earthcam.com. Često preko laptopa odlazim na taj sajt i biram jednu odličnu web-kameru postavljenu na Times Square u Njujorku. Setim se tada jednog mog prijatelja koji je, gledajući u tu kameru i još neke druge, napisao dve pesme o Njujorku, u kome nikada nije bio, ali je, izgleda, želeo da ode. Za njega su, možda, te kamere bile, kako se to patetično kaže, prozor u svet. Koji se zvao Njujork, ili Velika Jabuka, ili Veliki Mit, sastavljen od mitskih prostora: Menhetn, Bruklin, Bronks, Harlem, mitskih događaja (9/11), mitskih serija koje opisuju život u njemu – Seks i grad, Friends, mitskih fabrika para – Volstrit, mitskih, polubožanskih i božanskih celebritiesa koji žive u njemu – Madona, Kameron Dijas, Nikol Kidman, Karmelo Entoni, Leonardo di Kaprio, Sara Džesika Parker (naravno), Bijons, Džim Keri, Hju Džekman, etc, itd. (izvor: addressreport.com). Čak i knjige izgledaju lepše kada imaju Njujork na naslovnoj strani – Njujorška trilogija – ili kada se on pojavi na naslovnoj špici filmova poput nepušačkog, politički hiperkorektnog omnibusa New York, I love you koji potpisuje internacionalna world wide ekipa od 11 režisera i režiserki. (Za manje glamurozne, a više etnografski orijentisane gledaoce, tu je bruklinski film Dim za koji je scenario napisao pisac-domorodac Pol Oster).

Šta se od svega toga vidi na web-kameri koju gledam? Pogled gotovo istovremeno prati kolonu žutih world wide slavnih njujorških taksija (od Taksiste, do njujorške epizode Džarmušovog taksi-filma Noć na zemlji), a zatim i brojne video ekrane sa reklamama i kajrone koji ravnodušno okreću svoje šarene priče, poput mrtve petlje. Do ušiju dopire buka megalopolisa: hirovite solo sirene povremeno zaparaju gustu zvučnu teksturu grada, koja se ne može raspetljati – njujorški simfonijski orkestar, soundtrack grada, za koji reklame kažu da nikada ne spava. To potvrđuje i web kamera.

Kada za gradove kažu da ih ne čine građevine, nego ljudi, osećamo se ponosnim i važnim. Ljudi, međutim, u tom web-Njujorku, na Times skveru, dolaze na red, poslednji. Gledani iz daljine, njihova lica se ne vide. Razlikuju se samo po boji garderobe, koja izgleda slično na svima njima. Mali i sitni, oni hodaju istim smerom, ili prelaze sa jedne strane ulice na drugu. Nekada idu sami, nekada u različitim parovima, prateći svoje dnevne ili noćne životne petlje, potpuno nesvesni činjenice da se nalaze na Tajms skveru, u Njujorku, i na monitorima onih koji maštaju da budu tamo (mada ja lično nisam baš dobar primer za to veliko maštanje). Uskoro, nestaju izvan vidokruga kamere, poput statista u filmu u kome nešto veliko tek treba da se desi.

Izvor: Nedeljnik