Memento

Na kraju samoće počinje smrt

Aleksandar Jerkov

Svega je Milorad Pavić u životu imao mnogo, našlo se mnogo i sreće i nesreće, a sada, u smrti, ima sve, i ono o čemu je često mislio i pisao – poslednju veliku tajnu. U njegovoj prozi živelo se i umiralo mimo svakog ljudskog zakona i uobičajenih pravila, zato se stalno činilo kako će i on tako, kao njegovi junaci, otići u nepoznato, a neodoljivo. Smrt mu je prišla na ružan način i to je neoprostivo. Ali,smrti se ionako ne može ništa oprostiti.

Osećam neku gorčinu, zapravo gorak ukus saznanja koje se prečesto vraća, da svim sinovima ljudskim, kako nas naziva Biblija, isto biva. Iako svako zna da će umreti, težak je ukus tog trijumfalnog poraza života. To što Pavić odlazi sa osamdeset godina nikako nije lakše nego kada su nas napuštali drugi veliki pisci u svojim šezdesetim godinama. Smrt je odvratna bilo da joj se priđe monaški, u dobroti i skromnosti, u traganju za spasenjem – kao pre neki dan kada se upokojio patrijarh Pavle – ili glamurozno, sa odricanjem samo onoga čega nije ni bilo – kako je doskora živeo i radio Milorad Pavić. Pavićeva smrt se mogla očekivati u razmeri ranijih bolesti i teške operacije, ipak je sve utoliko tužnije jer ni njemu taj odlazak nije učinjen lakšim. Interesovao se za smrt previše, stalno je zavirivao s one strane – ni u tome nije imao premca u književnosti XX veka. Sad, možda, zna.

Pavić nije bio čovek (samo) XX veka, on je spajao XVIII i XXI vek, bio je spoj velike prošlosti i nade čovečanstva da se istorija može oblikovati po našim željama, u skladu sa umom i projekcijama očekivane budućnosti. U njoj je ljudski rod, međutim, stalno izneveravao sebe. Takvo saznanje okrenulo ga je traganju za drugim, drugačijim putevima, da se zaobiđe kriza uma i prosvetiteljstva. To ga je uvelo u svet i epohu postmodernizma sa svim njegovim prednostima i manama, vrlinama i nedostacima. Bio je takođe čovek antike i Vizantije, Balkana i Mediterana, Srednje Evrope i carigradske kopče Evrope i Azije. Bio je čovek dobrog jela i pića, duvana i mirisa, odela i ukrasa, muzike i slike, kutijica i kompjutera, bio je divan prijatelj i otmen čovek. Umeo je da u svakom starom sekreteru nađe skrivenu pregradu i da u svaki svoj tekst stavi po jednu fiočicu, a u nju kakav mali dar za najboljeg i najmaštovitijeg čitaoca, još više čitateljku. Bio je pisac imperijalne mašte i ženskog teksta, androginog čitanja, heruvimskog i đavolskog zanosa. Bio je čovek znanja i misticizma, verovao je i u nešto i u ništa.

Oduvek je znao svoju veličinu i nije skrivao to znanje, što je potresalo i iritiralo sve koji su takođe znali svoju razmeru, ali im je glavna briga bila da je drugi ne saznaju. Mnogi su ga obožavali, i više nego što je to za njega bilo dobro, a neki su se upinjali da mu napakoste. U tom drugom nizu poslednji je gospodin Čeda Popov, predsednik Matice srpske, koji je iz čista mira ili pakosti osujetio međunarodni skup o Pavićevom delu koji smo zamislili i predložili kao prilog Pavićevoj osamdesetogodišnjici. Pavić se nije ni naljutio, iako je to umeo, smeškao se kao neko kome je sve jasno. Bio je gospodin. Za života je dobio spomenik u Moskvi pored Džojsa, i pohvalu bez presedana u istoriji naše književnosti – jedan od najznačajnijih nemačkih teoretičara književnosti napisao je za njega da je najveći evropski pisac verske tolerancije. To je izuzetna pohvala srpskoj kulturi, pohvala kakva nam je tih nesrećnih godina kraja prošlog veka bila najpotrebnija.

Hteo je da bude baš Srbin i ostao je to i kada je bilo najteže, čak i kada je cenu tog htenja plaćao zabludama akademika, ratnim ili monarhističkim, davao je sebe Srbiji. Jedan njen deo to nikada nije umeo da primi. To je onaj deo Srbije koji nam uvek nešto ružno dovikuje kada se najviše brinemo o tome da ovo malo zemlje i kulture opstane u vrlini i očuva književne vrednosti koje ima, one vrednosti koje i nju i nas u svakom pogledu premašuju.

Bio bi gorostas i da je bio samo istoričar književnosti i tumač. Njegove istorije književnosti XVII, XVIII i XIX veka su remek-dela i već su u sebi nosile klicu pisca. Njegovo čitanje Vojislava Ilića i Gavrila Stefanovića Venclovića imalo je snagu tektonskog poremećaja. Bio je veliki prevodilac i esejista, pesnik, pa pripovedač, pa romansijer, pa dramski pisac. U svemu je bio veoma dobar, u nečemu i najbolji. Napisao je desetinu antologijskih priča – samo je Andrić imao toliko antologijskih priča. Izmenio je sliku romana kao žanra, posle Crnjanskog i Pekića najviše. Poigravao se znanjem u književnosti i apokrifima, posle Kiša najčudnovatije i nejnesputanije. Umeo je da napiše ono što je teško, posle Rastka najbolnije, i ono što je intimno, posle Desnice najdublje. Bio je enciklopedijski duh više od Krleže, a modernističke i avangardne kontroverze u njegovom delu su ostavile traga koliko i kod Vinavera i Nastasijevića. Imao je mlade poštovaoce, Nemanju Mitrovića i Vladimira Pištala, i književnog potomka koji je ravan učitelju, Gorana Petrovića. Imao je sve, a pre svega „Hazarski rečnik” sa čijim se uspehom u svetu ništa ne može meriti, knjigu svih knjiga, i opet nije imao ništa, ništa više nego što ima svaki čovek od majke rođen i smrti namenjen. Čak bih, sa strepnjom u srcu, pomislio da je uvek bio zapravo sam, da je grabio, oduzimao od prazne večnosti da dok je tu oseti makar delić onoga što nikada neće biti. U jednom romanu je napisao da posle samoće počinje smrt. Usudio bih se da dodam da posle smrti ne prestaje samoća.

Zapravo, Pavić je divno bolovao od književnosti, duha i samoga sebe, i zato je umeo da nas zarazi svim tim, pa i sobom. Ko je to doživeo, mogao je da sa njim boluje od samoga sebe, onako kako boluju sve bolje duše. Ako bi neko pomislio da je bolje izlečiti se, neka na kraju ovog poslednjeg pozdrava bude ono što piše u savršenoj Pavićevoj priči „Plava džamija”: „Ali, onaj ko se od sebe izleči, propašće.”

Za neizlečive ima smrti. Nema propadanja.

Izvor: Politika, 2.decembar 2009.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)