Memento

Testament Stanislavskog

Milena Kulić, Novi Sad

Konstantin Sergejevič Stanislavski stvarao je jedinstven doživljaj života na sceni, doživljaj života u glumcu, doživljaj života u gledaocu. I tu počinje delovanje učitelja Stanislavskog, koji metafizičkom i posrednom vezom i danas prenosi znanje svojim učenicima. Posle Čehovljevih drama i Molinarijeve Istorije, prvi pozorišni učitelj kojeg sam čitala u gimnazijskim danima bio je Stanislavski. Preko Stanislavskog, kod istog antikvara naišla sam na Dančenka, onda sam susrela Mejerholjda, pa sam tako upućena u tajne Hudežestvenog teatra, pokušala da upoznam život i delo ovih Ljudi. Eto, uspomene već naviru i sigurno bih za njima pošla da mi se nije desilo da iz puke savesnosti zavirim ne samo u Sistem[1], već i u učene komentare kojim je knjiga propraćena, pa onda po zakonu inercije u dostupne studije o Stanislavskom. I tako mi se učinilo da možda ipak danas u ovom vremenu koje sve iznova vrednuje, ima da se razmotri nešto preče, a to su ideje ovog Mislioca, reči ovog Glumca, Reditelja, testament ovog Učitelja.

U početku teatar mu je bio igra, zanos i sublimacija mladalačke energije, a zatim deo njega samog, o čemu piše u knjizi Moj život u umetnosti. Teatar je ostao u njegovom životu jedina istinska pasija, njegova najveća strast. Od svih darova života najpotpuniju primenu svoje ličnosti, temperamenta i želja našao je upravo i jedino u teatru. Stvaralački napor koji je uložio u stvaranje velike porodice hudežestvenika (zajedno sa Nemirovič Dančenkom) rezultirao je stvaranjem umetničkog univerziteta. Stvoren je univerzitet svoje vrste, univerzitet koji je pored stečenog znanja takođe i kultivisao osećanje, a to je, čini se, i danas jedan od najvažnijih uslova osposobljavanja umetnika. On je naučio „decu novog teatra“ prvim slovima azbuke, njegove misli emaniraju kroz generacije i stvaraju osnove teatrologije. Ajzenštajn, Vahtangov, Jegorov i mnogi drugi, pa čak i Mejerholjd (njegov ideološki protivnik) bili su duboko zahvalni iskustvu i pouci, toploj reči i čvrstoj ruci Stanislavskog. Pozorišta u svetu dugo su tragala za svojim izrazom ekperimentišući sa realizmom, naturalizmom, simbolizmom, ekspresionizmom, šematizmom i usiljenim uprošćavanjem. Sva ta traganja završavaju se Moskovskim hudežestvenim teatrom – kao svojim najpotpunijim oblikom.

Nov teatar će izvirati iz reči i smernica nezaboravnog i jedinstvenog učitelja. Stanislavski je uobličavao talente, glumačke i rediteljske, vaspitavao je pozorišne ljude, razvijao pozorišnu etiku[2], davao je pravo umetničko pozorište u vreme kada se činilo da za to nema mesta i razvijao neiscrpnu ljubav prema pozorištu u gledaocima. On je radio svim svojim bićem, svom dubinom svoga talenta. I zato, veliki je njegov testament, kako je jednom prilikom napomenuo Jovan Putnik.[3] Iznad svega, u njegovom testamentu, i danas u pozorištu (umetnosti uopšte) dominira jedna misao: „Obrazovati talenat znači tek načiniti ga umetničkom snagom“.[4] Kultivizacija osećanja, kultivizacija ukusa, kultivizacija kulture. Ta poslednja želja Stanislavskog već godinama lebdi nad našim teatrima, nad našom kulturom, i sad je, eto, kao suptilna ali jasna poruka, dolepršala do nas. Načela koja nosi njegova ideja dramskog pozorišta počivaju na shvatanju da je za jednog umetnika najpre potrebno obrazovanje. Smatra da se samo obrazovanjem može dati zamah i opravdanje umetničkim talentima. Da bi se određeni impuls primio, osetio i doživeo – treba pojmiti, shvatiti, rasvetliti, produbiti do dna i razumeti. Ova poučnost je, čini mi se, u potpunosti korespodentna sa onim Brehtovim zapisom uz Bubnjeve noći „Ne buljite tako romantično“. To reče Breht, i ja se slažem sa njim, jer nova umetnost zahteva novu umetnost gledanja, u kojoj se ništa ne prihvata kao prirodno – jer ništa ne važi za nepromenljivo „u ovo vreme krvavog meteža“, kako je B. B. zabeležio 1930. godine.[5]

Danas, čini se, posebno je izražen „stanislavskijevski“ način rada u pozorišnoj sredini, koji je doživeo svoju istinsku implementaciju u pozorišnom jeziku, metodologiji i svesti pozorišnih umetnika. Nasuprot tome, „mejerholjdovski“ način rada se, pak, proglašava eksperimentom, i zbog toga se čuva kao muzejska vrednost u prošlosti ruske avangarde i velike utopije dvadesetih godina prošlog veka u Rusiji. Vsevold Emiljevič Mejerholjd, koji je otišao iz MHAT-a da bi mogao da im bude veran, uvek je voleo da naglasi da mu je učitelj upravo Stanislavski iako mu je formalno učitelj bio Nemirovič Dančenko.Uprkos tome, on se gromko suprotstavio Stanislavskom, predlažući jedan drugačiji stil glume i drugačije razmatranje stvarnosti. Nije slučajno Piter Bruk, kad zasmrdi trag mrtvačkog teatra, uzviknuo: „Vreme je da se pojavi Mejerholjd“, budući da se stanislavskijevsko predstavljanje života nije činilo pogodno da izrazi sile koje njime upravljaju.[6]

Teorije i praktike Stanislavskog i Mejerholjda su krenule sa iste tačke – iz ljubavi i apsolutne posvećenosti, kao i angažovanog mišljenja i osmišljavanja rada u pozorištu, ali su se razišle i postala dva antipoda – dva suprotna kraja, najesencijalniji kontrast u teoriji glume i teatrologiji. Ovaj odnos obeležili su mnogobrojni nesporazumi, otvoreno kritikovanje, povremeno ponovno spajanje, saradnja i opet razilaženje Stanislavskog i Mejerholjda. Čini mi se da ova dva sistema imaju isti cilj, i pored toga što je Stanislavski do uloge dolazio od unutrašnjeg ka spoljašnjem, a Mejerholjd sasvim suprotno, od spoljašnjeg ka unutrašnjem, takozvanom „biomehanikom tela“. “Među nama je bila ta razlika što sam ja samo težio novom, dok je Mejerholjd, činilo se, već našao nove puteve i načine“.[7] Konstantin je shvatio da se u osnovi njih dvojica nisu razilazili i da su tražili ono što su već druge umetnosti našle, ali što nije primenjivano u našoj umetnosti, a upravo to je credo nove Studije – pronaći irealno i novo na sceni. Njihov cilj bio je skinuti sa scene metafizičku mistiku i vanživotne, apstraktne velove koji su gospodarili u tom periodu. Stvoriti prikaz života, slika, osećanja, banalnosti svakodnevnog života, prikazati život sa svim njegovim senkama. Prikazati sve – kako ljudi sede, jedu, piju, spavaju, razgovaraju, slušaju, jednom rečju – kako u životu dejstvuju unutarnje i spoljno. Stanislavski govori o „ropskoj pokornosti prema publici“, jer glumac gubi osećanja za realni život, i pred publikom na pozornici, kao dete, ponovo uči da sedi, jede, sluša, gleda, govori.

Pozorišnim scenama Rusije odjekivala je misao Stanislavskog: „Meni je potrebna prava istina, vi se zadovoljavate sličnošću istini“. Za njega pozorišni čin treba da bude preslikavanje stvarnosti, oštro se suprotstavljajući imitaciji u pozorištu (zato za svoju osnovu uzima „umetnost preživljavanja“). Razumljivo je onda da su mnogi pisci, glumci, reditelji bili duboko umetnički iscrpljeni od strane Stanislavskog. Neki od tih pisaca su Čehov (Olga Kniper, kasnije supruga Antona Čehova, bila je glumica kod Stanislavskog), Tolstoj (Stanislavski je često govorio: „Kakva je sreća živeti u isto vreme kada i Tolstoj“), Dostojevski (saradnja pri izvođenju dela Selo Stepančikovo i njegovi žitelji koje je, ispostaviće se, nastalo kao drama, za scenu, ali je Dostojevski napustio tu ideju zbog cenzure i brige oko sprovođenja drame do scene) i mnogi drugi.

Jovan Putnik pišući o amanetu velikog učitelja ističe da je umetnička kultura kao most preko kojeg se dolazi do umetničkog dela. Treba najpre odrediti svoje poglede na umetnost, a za to je potrebno upoznati uslove njenog nastanka i njen razvoj kroz istoriju. A ta umetnost, kroz doživljaj nosi tumačenje jedne stvarnosti, nosi ideju o toj stvarnosti. A bezidejna umetnost, samo podsećam, nije umetnost, jer je kultura pre svega istorija ideja.

Stanislavski i dalje živi u nama sa puno ljubavi i poštovanja. I danas odjekuju njegove reči, moto njegovog stvaralaštva: „Voli umetnost u sebi, a ne sebe u umetnosti“.[8] Slično kopaču zlata, on potomstvu ne može da preda svoj trud, svoja traženja i lišavanja zarad ove strasti, ali može da nam pruži onu dragocenu rudu koju je dobio. Ljubav prema teatru on je nasledio od babe glumice Varlej. Produžimo li tu čovečansku i neugasivu ljubav, Stanislavski će još dugo biti živ.

Autorka je student na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

[1] Konstantin Sergejevič Stanislavski, Sistem, Beograd, Beogradsko izdavačko – grafički zavod, 1982.

[2] Pogledati knjigu Pozorišna etika: umetnost glumca i reditelja, Konstantin Sergejevič Stanislavski, Beograd, Krug, 2005.

[3] Vidi: Jovan Putnik, Prolegomena za pozorišnu estetiku (dramaturški spisi), Novi Sad, Biblioteka Sterijinog pozorja, 1985, str. 40.

[4] Vidi: Konstantin Stanislavski, Moj život u umjetnosti, Sarajevo, Narodna prosvjeta, 1955, str. 74.

[5] Vidi: Bertolt Breht, Dijalektika u teatru, Beograd, Nolit, 1966, str. 18.

[6] Piter Bruk, Prazan prostor, Beograd, Lapis, 1995, str. 28.

[7] Moj život u umjetnosti, str. 180.

[8] Isto, str. 56.