Blog

Koka kola ili Pepsi- imamo li izbor?

Milena Kulić, Novi Sad

Pokušaj da se pruži odgovor na ovo pitanje i da se predstavi ne samo dilema modernog čoveka, nego i „bolest novog doba“ na sebi svojstven način daje pozorište. Početkom februara u Pozorištu mladih premijerno je izvedena predstava Terorizam  u režiji Momčila Miljkovića, po tekstu Vladimira i Olega Presnjakova, značajnih imena ruske savremene dramaturgije. Njihove drame se izvode u mnogim evropskim i svetskim pozorištima i postali su na neki način „najpoznatiji ruski pozorišni brend“. Zbog čega je to tako pokazuje i ovaj komad, praizveden 2002. godine u Moskvi, koji samim naslovom nagoveštava osnovnu temu komada i predstave. Uz podršku publike i uz stajaći aplauz, koji se valjda jedini računa kada su u pitanju pozorišne predstave, glumačka ekipa je uverljivo iznela priču o terorizmu.

Kroz isprepletenih šest priča uspešno postavlja pitanja o ljudskoj svakodnevnici i o pojedinačnoj odgovornosti za ono što danas nazivamo terorizmom. Sa elementima beketovske atmosfere začudnosti predstava pokazuje da su „nevini širom sveta inficirani terorizmom“, a kompaktnom igrom glumačke postave ova „najskuplja svetska reč“ dobila je i svoj pozorišni izraz. Publika je izašla zadovoljna, na više mesta se sita ismejala smelim i veštim izvođenjima Jelene Đulvezan ili Ivana Đurića, oduševljeno komentarisala odličnu scenografiju, humornu surovost tematskog opredeljenja i nakon premijernog aplauza izašla iz pozorišta, srećna što je bila tu, na tom mestu, u to vreme. Ukoliko uspešnost jedne predstave možemo da ocenimo u odnosu na promenjenu svest gledalaca i broj pitanja koja ostavlja u onima koji u toj predstavi uživaju, rekla bih da je ovo veoma uspešna i veoma važna predstava.

No, krenimo redom.. Pre napada 11. septembra terorizam nije bio važna tema u filozofskim ili naučnim raspravama, a posebno ne u pozorištu. Danas je, pak, terorizam često u centru filozofskih rasprava – predmet je i tema mnogih knjiga, članaka, filozofskih časopisa. Ima mnogo argumenata u prilog tvrdnji da je posle 11/9. na delu jedan novi tip terorizma. Jedan od njih, koji objašnjava Igor Primorac (u tekstu Suvremeni terorizam kao filozofska tema), glasi da dok je terorizam pre tog datuma težio ka konkretnim ciljevima, „novi terorizam“, sa druge strane, ide ka obuhvatnim, maglovitim ciljevima koji se nikada ne mogu dostići. Terorizam se često povezuje sa „f-rečju“, a nakon ove predstave, u vremenu „novog terorizma“, možemo s razlogom postaviti pitanje koje je postavio Pol Gotfrid – „Ko nije fašista?“

Nisu to samo „antiamerički džihadisti, otvoreni protivnici useljavanja u SAD, demokratski predsednički kandidati, izraelski vojnici, homofobični hrišćani“. Naterani smo i naviknuti da mislimo da je „fašizam jednako Hitler“, a često se pokaže da „ima i gorih stvari od fašizma“ (Zev Sternhel). Teror u našoj svakodnevnici, ne na globalnom već na mikro ljudskom planu, u ovoj predstavi je predstavljen na crnohumoran način, nudeći jedan od mogućih odgovora – svi mi smo zaraženi terorizmom, ali toga nismo svesni, svaki čovek je emanacija terora, bilo u spavaćoj sobi, aerodromu, čekaonici, igralištu ili u kancelariji. Terorizam se transponuje u sveopšti teror strahom koji uništava male, obične ljude. Takva jedna ideja postavljena u predstavi sigurno zahteva filozofsko tumačenje. Ili drugačije, tumačenje koje preispituje koncepcijske pretpostavke filozofskog diskursa, jedno filozofsko razmatranje pozorišta koje nas može trgnuti iz sanjivog dremeža u više ili manje udobnim stolicama u pozorištu.

Dužni smo da razmišljamo o ovim pitanjima. Ova predstava na pozorišni način preispituje našu odgovornost u tom lancu uništenja, pokušava da pokaže gde se nalazi granica između posledice i uzroka, između napadača i žrtve. Žrtva prestaje da vodi „rat protiv terorizma“ (besmisleno, zar ne?) prihvatajući ulogu žrtve i odbijajući svaku odgovornost. Terorista postaje naš seksualni partner, naš šef, kolega, prijatelj – terorizam se, dakle, izmiče od jedne istorijske i filozofske kategorije i (p)ostaje deo svakodnevnice. Terorizam je svest o tome da je već sve sređeno, određeno i da je jedini izbor koji imamo – koka kola ili pepsi? Još jedna tema koja je iskazana u ovoj predstavi, a koja zahteva duboko promišljanje mislenih ljudi, i preko koje ne sme da se pređe lako.

U razgovoru sa jednim pozorišnim čovekom (Njojzi hvala!) nakon predstave Nebeski odred u režiji Mije Knežević dolazimo do zaključka da nama danas nije potreban logor da bismo se osećali zatvorenim, da bismo se osećali žrtvama. Kao probuđeni iz nekog sna shvatamo ne samo da lako možemo da postanemo žrtve, već i da svakodnevnim postupcima postajemo teroristi i napadači i postepeno dovodimo do lanca uništenja. Terorizam između prijatelja i kolega, u porodici, u komšiluku, u krevetu, između prevarenih bračnih partnera, razotkriva da više ne znamo ko je meta, a ko terorista.

Minimalistički postavljena i funkcionalna scenografija Milane Trifunjagić istakla je bitne momente ove predstave i dozvolila je glumcima da ispolje svoje uloge. U predstavi veoma ubedljivo i svesno igraju Aleksandar Milković, Jelena Đulvezan, Alisa Lacko, Stefan Juanin, Ivan Đurić, Miloš Vojnović i Danilo Milovanović. Ova predstava svojom idejom ukazuje na jednu važnu temu i ozbiljan problem i tako joj treba i pristupiti.