Blog

Estetika erotskog u teatru

Milena Kulić, Novi Sad

Theatrum proprie sacrarium Veneris est.

Teatar je, zapravo, Venerino svetilište.

Tertilian (De spectaculus)

Erotika je, bez sumnje, imanentna pozorišnoj umetnosti od Dionizijskih igara, čak i pre, u kultnim ritualima posvećenim falusnim ceremonijama, pa sve do francuskog erotskog pozorišta 19. veka i telesno nagog Living teatra u našim vremenima. Pred svevremenskim, ali, bez sumnje, aktuelnim pitanjem – „Da li je nagota na sceni moralna ili opscena?“, pred lepotom erosa na scenskom svetilištu, čini mi se da je svaka rasprava izlišna. Da je svaka rasprava o ovom pitanju bespredmetna pokazuje i zbornik radova „Estetika erotskog teatra“, koji je uredio Radoslav Lazić, pokazujući da nema dileme o moralnosti i opscenosti na pozorišnoj sceni. Likovne predstave akta u svetskoj istoriji umetnosti potvrđuju tezu o postojanju erotskih predstava na umetničkim i svakidašnjim scenama, što pokazuje da se prikazi ljudskog tela i njegove nagote proučavaju kao estetski fenomen. Vilendorfska Venera, Pikasove Gospođice iz Avinjona, Ticijanova Danaja – samo su neki od primera koji potvrđuju zapis pisca Longa (u spevu Dafnid i Hloe): „Jer od svih ljudi niko Erosu nije pobegao, niti će mu ko pobeći, dok postoji lepota i oči koje je gledaju“. Paleolitske umetničke predstave u obliku, recimo, Vilendorfske Venere 30.000 godina p.n.e. (iako je primera mnogo više), pokazuju da već u ishodu civilizacije čoveka postoji pojava erotskog umetničkog predstavljanja.

Motiv akta je sveprisutan – u likovnim, scenskim, filmskim i vizuelnim umetnostima. Estetska evolucija ovog motiva pokazaće kako se motiv širi prema žanru, a ovaj žanr u pozorištu, naročito u postmodernim aspektima, prerasta u erotske predstave – koje su danas predmet svakojakih manipulacija od opscenih prizora do patoloških morbidnosti. Renesansa, recimo, akt predstavlja u traganju za lepotom ljudskog tela, a akt postaje jedan od središnjih motiva ove umetnosti zahvaljujući preciznim studijama anatomije. Ljudsko telo je predstavljeno u pokretu, držanju ili stavu koji ga najbolje predstavljaju kao epohalni ideal. Nije slučajno da su na motivu akta stvorena dela izuzetne vrednosti, a često su to remek dela renesansne umetnosti. Mnogi umetnici su svoja umetnička dela gradila upravo na estetskoj vrednosti erotske predstave: Mikelanđelo, Ticijan, Direr, Rembrant, a u kasnijim epohama: Goja, Delakroa, Renoar.

Posebno interesantna činjenica jeste da se Erotic art utemeljuje u našem vremenu kao estetski fenomen. Bračni par psihologa-seksologa Eberhard i Filis Kronhauzen godinama je sakupljao mnoge slike, skulpture i grafike (od srednjeg veka, preko renesanse, do danas), a sve teme i motivi su bili isključivo vezani za obradu erotskih predstava u likovnim i pozorišnim umetnostima. Na osnovu njihovog sakupljačkog rada zaključujemo da se iza likovnih predstava ljudskog tela kriju antropološka pitanja estetske transpozicije života u umetnost. Još je Eros, sin Marsa i Venere, a u grčkoj mitologiji – sin boga rata Aresa i boginje lepote i ljubavi Afrodite, govorio je Platon u „Gozbi“, prenosio bogovima ono što je ljudsko, a ljudima ono što dolazi od bogova.

Erotika i njene predstave u likovnim, kao i drugim oblicima umetnosti (književnost, igra, balet, opera, film), a pre svega u pozorištu, pojavljuje se tamo gde se očekuje sugestivnost, spontanost, prirodnost, ali i tamo gde se javlja aluzija i metafora koja nosi duboko značenje. Čim se javlja kao nakaradnost ili pornografija, bilo da je reč o simboličnim, naturalističkim ili hiperrealnim prikazima Erosa, erotološke predstave često se pretvaraju u drugu krajnost, zatvaraju se u „pornografsku“ umetnost i lišavaju se svake estetske funkcije. Kada erotsko u pozorištu ne predstavlja estetsko – Erosu tu nije mesto.

Svakako je teško definisati erotsko u pozorištu, upravo zbog rastegljivosti termina „erotika“ u zavisnosti od perioda o kojem govorimo. Da bi se izbegla klasifikacija velikog dela svetske drame kao erotske, erotsko pozorište i erotsko u pozorištu treba shvatiti, po rečima Volfganga Beka, kao „formu pozorišta u kojoj seksualna komponenta ljubavi, čulnost u svim njenim formama ispoljavanja, postaje određeni sadržaj i zadobija odgovarajuću „golu“ formu“. U tom smislu, Bek navodi Klajstovu Pantiseleju i Šekspirovog Otela. Dodala bih, i Aristofanova Lizistrata je, bez sumnje, jedan od primera erotske drame, iako se zbog toga ne podvodi automatski pod erotsko pozorište. Ona spaja erotsko i političko pozorište. Novosadska publika u Pozorištu „Promena“ ima priliku da pogleda predstavu „Lizistrata – porazgovarajmo malo o ratu i miru“, u režiji Nikite Milivojevića. Ova predstava napušta sve ono što je za našu odbranu, odriče se svega onoga što nas skriva, otkriva sve ono pred čime uglavnom zakopčamo kragnu do grla i bežimo. Šta se desi kada se žene okupe oko Lizistrate? Šta se desi kada Eros porazi Racio? Šta se desi kada Eros (p)ostane Racio?

Nije li i Grotovski u knjizi „Za siromašno pozorište“ govorio o „razgolićavanju“? Dakle, biti nag – i u doslovnom i u metaforičkom smislu. Ali, ako nagotu posmatramo kao kostim, kao oblačenje glumca u nagotu, onda to otvara neka nova pitanja. Kao što je za nošenje kostima potrebno određeno znanje, tako je za nošenje nagote kao najkomlikovanijeg kostima potrebno najviše umešnosti i određeni egzibicionizam samog glumca, spremnog i sposobnog da se igra doživljajem sopstvenog tela. Nakon drugog čina Janežićevog „Galeba“ utvđuje se ova misao – Eros lako postaje visoko estetski čin i ima dublja i skrivenija značenja od onog prikazanog. Iako nije svaki gledalac sposoban da uvidi duboka značenja ove scene i ovog čina, bez sumnje je veći broj gledalaca u stanju da uvidi visoko estetsku sliku koja je prouzorkovana ovakvim postupcima. I to je (za početak) u pozorištu dovoljno. Jer, šta ima vrednije od istančanog estetskog ukusa i prepoznavanja prave Lepote u pozorištu?

Uporedo sa psihologijom maske, može se, po mom mišljenju, definisati još jedan faktor kostima – seksualna tendencija oduzimanja i isticanja lascivnih detalja. Prikrivaju se, na primer, samo delovi tela, i ne toliko radi intrige, koliko radi uzbudljivog kontrasta boja i oblika između pokrivenih i nepokrivenih delova. I eto, desilo se nešto lažno i štetno – primetivši „opadanje morala“ od takve izložbe erosa na sceni – „vlastodršci“ umesto da kažu – „dole vaša politika, dole vlast u pozorištu, dole političko pozorište“ – pokušavaju da stave zabranu na sam, čist i koristan Eros na sceni (istina, sad manje nego u prošlosti). Otpočeo je stid od nagog tela, stid koji nema ničeg zajedničkog sa prirodom, a zaboravili smo da u umetnosti postoji samo jedan princip – lepota. Scena mora da prikazuje istinsku lepotu, a šta je bolje ovaploćuje od estetski obnaženog tela? Zbog čega se onda mrštimo na prikaze erotskih naznaka, a na čin ubistva i silovanja na sceni ne? Zapravo, pravo je pitanje: od čega mi neprestano zaziremo u pozorištu, a od čega je zaista potrebno čuvati se?

Autorka je student na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)