Blog

Homo politicus ili glumčev čovek?

Milena Kulić, Novi Sad

Godina je dve hiljade i šesnaesta: prošlo je tačno pedeset godina od smrti Ervina Piskatora, pisca knjige Političko kazalište (kod nas dostupne u prevodu Nenada Popovića, urednik Slobodan Šnajder). Čak i danas, kada se politika mišljenja (mišljenja kao politike i politike kao mišljenja) i uzajamnost umetničkog čina i politike društvenog sistema ne dovodi u pitanje, stvari politike i teatra stoje isto kao kada je napisana ta knjiga. Politika već dugo nije „duhovni rad kao poziv“ kao što je mislio Maks Veber, a „teatar se još trsi biti važnom društvenom delatnošću iako to, zapravo, odavno nije“, kako je tada tvrdio Ervin Piskator.

Pedeset godina nakon smrti autora ove veoma važne knjige izvodi se predstava „Demokratija“ u izvođenju Zijaha Sokolovića i Dražena Šivaka, predstava koja se bavi idejom demokratije kroz istoriju, podsećajući na primere iz stare Grčke, starog Rima, prisećajući nas Antigone, Prometeja, Zevsa i Solona. Predstava koja pokazuje, kao svojevrsni dijalog sa Piskatorom, da pozorište ipak može da bude važna društvena delatnost, a da istovremeno bude umetnost. Ova predstava svojom osnovnom idejom pokazuje da je politika mišljenje, književnost mišljenje, i da je pozorište, pre i iznad svega, takođe mišljenje. Ono što nas uči, jeste da je bitna sposobnost postavljanja pitanja – zašto?!

Još bitniji je, zapravo, pokušaj da se odgovor nađe. Da bi čovek bio građanin sveta, da bi imao pravu političku odgovornost, neophodno je da se najpre oslobodimo političke nepismenosti koja je „najgora od svih vrsta nepismenosti“ (Breht) i to upornim pitanjima (radnika koji čita) i pokušajima da se otkrije stvarnost. Političko pozorište, između ostalog, od svojih prvih začetaka upravo tome stremi. Ono je bilo u najvećoj meri pozorište u Atini, a to ova predstava pokušava da predoči, to je – pozorište tragičara: Eshila, Sofokla, Euripida i komediografa Aristofana. U to doba pozorište je bio polis. Polis je bio demokratija. Ali, možemo se nakon predstave s razlogom zapitati: zašto su onda dva velika tragičara morala napustiti taj polis i umreti u progonstvu? Eshilov grob je na Siciliji, Euripidov u Tesaliji.

Politika je nesumnjivo prisutna u pozorištu i danas, što pokazuje i ova predstava, i ona deluje onako kako je utvrdio Melhinger 1971. godine u svojoj Povijesti političkog kazališta; deluje kao kritika: „Političko kazalište je kritičko kazalište. Političko kazalište može biti forum manjina: to je jedini forum gde minimus, pojedinac, može nastupiti protiv većine, majoriteta, i njezine moći, ali i protiv moći općenito“. Tragom ove ideje, sklonimo li pridev „političko“ iz ovakvog tumačenja, dobijamo upravo ono što mi silno želimo od teatra, ono o čemu se govori, ono što se podrazumeva od njega, ono što pozorište kao takvo jeste. Teatar koji nije „forum manjina“, koji nije kritički, čije integracije „ne počinju tamo gde prestaje delokrug pravosuđa“, kako govori Šiler, prerasta u puku zabavu, cirkusariju, lišeno intelektualnog i ljudskog smisla, prerasta u praznu teatralnost i prazan prostor koji pored svih pokušaja ipak ostaje prazan.

Praktično, aludiranju pozorišnog dela na politiku, pa i na političku doksu danas – ne da se izbeći. Svaka priča, svaki pripovedni i pozorišni čin jeste priča, artikulacija jednog odnosa, odnosa sa drugim, pa stoga priča ljudskog života mora da bude i društveni čin. Uprkos neospornog političkog značenja predstave, zahtevi za tendencijom u teatru današnjice često postaju preterani, gotovo nemogući i predvidivi, iako bi politiku književnosti i pozorišta trebalo shvatiti kao politiku pripovednih strategija „čija je cilj pojavljivanje neimenljivog, kao efekat strategija i imenovanja neimenljivog“ (Radoman Kordić, Politika književnosti). Dakle, ne imenovanje po imenu – već imenovanje neimenljivog. Pozorište bi trebalo da bude racionalizacija neimenljivog, i zbog toga što postoji neimenljivo, zbog toga što imenuje neimenljivo, političko u pozorištu ne može i ne sme da bude svodljivo samo na sistem, postupak, političku praksu i trenutnu političku svest naroda.

Tvrdnja koju je Melhinger naslovom svoje knjige (Povijest političkog kazališta) izneo – da političko pozorište ima svoju istoriju, suprotstavljeno je raširenom mišljenju da je političko pozorište izum našeg vremena. U pozorištu priliči da se politika obrađuje sa pozorišnog gledišta. Mnogima to može izgledati neprimereno, a onome ko na taj način omalovažava pozorište, može se prigovoriti da politika nije potcenjena zato što se pozorište bavi politikom. Prvi od onih koji su na takav način uskraćivali pozorište, zahtevao je zabranu pozorišta, jer ono kvari državu i politiku – jeste Platon. U srednjem veku zabranjivala ga je crkva, Jovan Zlatousti pozorišta naziva „staništima sotoninim, pozornicama razvrata, školama obesti, kužnim slušaonicama istupa“, a Jovan Damaskin prekoreva narod zbog obožavanja mima, „najgrubljeg i najnepristojnijeg ogranka antičke umetnosti“. Dakle, pozorište je kroz istoriju (primera je, podrazumeva se, bezbroj) bilo objekt politike (države), kao što je politika bila objekt pozorišnog čina.

Stoga, homo politicus sa pravom može da tvrdi da je pozorište politika, da je u nekom vidu mišljenje politika; može da zaključi da je pozorište samo po sebi politički čin, čin političkog mišljenja. Sa druge strane homo ludens, ili kako ga naziva Deni Didro – „glumčev čovek“ („najprepredeniji od sviju“) sa uverljivim argumentima može da tvrdi da pozorište time što se otvara političkom diskursu, bilo kojem ne-književnom diskursu, izdaje činjenicu da je pozorište u suštini nešto drugo, nešto što, navodno, suštinski jeste, što bi moglo biti, ili što bi trebalo da bude. Bez obzira da li smo homo politicus ili „glumčev čovek“, u ovom slučaju, poučeni predstavom o kojoj je reč, zaključujemo da je možda najbitnije od svega (za)pitati se – zašto? Zašto jedno mora da isključuje drugo? Zar nije sve to nekada bio isti čovek?

Svaki put kada čujem u pozorištu ime nekog vladajućeg ili nevladajućeg, ministra ili bivšeg ministra (svaki prosečan gledalac složio bi se sa mnom da se često čuju ista imena, koja u „Demokratiji“, inače, nijednom ne čuh), sve sam bliže tvrdnji da politički teatar kakav je zastupao Piskator danas ne postoji i da se možemo složiti sa šaljivom tvrdnjom da je „politički diskurs koji mi proživljavamo svaki dan već obavio posao neprekidne dramatizacije“. Pa ipak, i uprkos tome, pozorište, najprolaznija umetnost koja iza sebe ne ostavlja ništa sem neodređenih sećanja, više nego bilo koja druga umetnost zavisi od istorijskih političkih činilaca i događaja. Priznavali političko u teatru ili ne, uvažavali ili ne, mislimo li o socijalnom i političkom aspektu pozorišnog čina ili ne, bilo da smo samo homo politicus, ili samo glumčev čovek, ili pak oboje istovremeno, nakon predstave „Demokratija“ povodom koje je i nastao ovaj tekst, neizbežno je pitati (se), bez obaveze da se odgovor odmah nađe, samo sledeće: Je li pozorište danas moguće drukčije do kao politika?! I zašto je to tako?