Memento

Veliki rat Srbije: istorija i pamćenje

Miloš Ković

Tomaš Garig Masarik, čehoslovački državnik, profesor i pisac, bio je jedan od najpouzdanijih svedoka i najboljih poznavalaca istorije Prvog svetskog rata. Masarik je za vreme rata, u borbi za slobodu svoje zemlje, proputovao skoro ceo svet i sreo skoro sve ključne ličnosti toga doba. Knjizi svojih sećanja na Prvi svetski rat dao je naslov Svetska revolucija. U ovom velikom istorijskom događaju on je, naime, video, pre svega, pobedu demokratije nad autokratijom. Demokratske zemlje, SAD, Britanija i Francuska, ovenčale su se vencima slave. U propast su se survala četiri konzervativna carstva: Rusija, Nemačka, Austro-Ugarska i Osmansko carstvo. Nestao je ceo jedan svet, oličen u kulturi i moći tradicionalnih, aristokratskih društvenih elita. Na ruševinama drevnih imperija uspravile su se „male nacije“ koje su, do tada, smatrane samo predmetima i žrtvama volje velikih sila. Na mapi Evrope pojavila se Masarikova Čehoslovačka; vaskrsla je Poljska; Rumuni i Srbi ostvarili su snove o „oslobođenju i ujedinjenju“; Srbi su se sa Hrvatima i Slovencima ujedinili u novu, jugoslovensku državu. Rusija, Nemačka, zemlje bivše Austro-Ugarske iskusile su revolucije, koje su označile nagli ulazak najširih društvenih slojeva, do tada držanih podalje od izvora moći, u središte političkog života. Umesto Habsburgovca, cara Franca Jozefa, novi svet bio je oličen u seljačkom sinu i profesoru filozofije, Tomašu Garigu Masariku. Žene su, u ratu, sa muškarcima delile napore i stradanja; sada više ništa nije moglo da zaustavi njihov hod ka postizanju ravnopravnosti. Masarik je, kada se oženio, svom prezimenu pridodao i prezime svoje supruge, Amerikanke Šarlote Garig. Zato i ne čudi to što je Džordž Bernard Šo, na pitanje ko bi mogao da bude predsednik Ujedinjenih Država Evrope, odgovorio: „Pa razume se, jedino Masarik“.

Veliki rat, kako su ga tada zvali, nije dakle bio samo besmislena klanica. Na telima i u dušama svih koji su ga iskusili ostavio je, istina, preduboke ožiljke; Masarik je, međutim, govorio u ime miliona koji su se u Velikom ratu izborili za slobodu. Ne slučajno, na svoja epska putovanja ovaj odmetnuti podanik Austro-Ugarske krenuo je 1914. godine sa srpskim pasošem.

Prvi svetski rat nije ostavio neizbrisive tragove samo na pojedincima; sve društvene grupe, sve nacije od tada su delile vreme na pre i posle njega. Dvadesetih i tridesetih godina XX veka širom Evrope i sveta nicala su znamenja koja su preživele podsećala na slavu i stradanja iz Velikog rata. Drugi svetski rat ga je, svojim užasima, prevazišao i privremeno potisnuo iz sećanja. Počevši od osamdesetih i devedesetih godina XX veka, međutim, uočava se obnova interesovanja za Prvi svetski rat. Vratila su se stara pitanja, jer vremenom je postalo jasno da se na celo doba od 1914. do 1945. može gledati kao na jednu celinu, novi Tridesetogodišnji rat. Pored toga, kako primećuje Pjer Nora, autor sintagme „mesta sećanja“, koja označava ključne tačke oslonca kolektivnih identiteta, osamdesete i devedesete godine XX veka bile su obeležene opštim osećanjem nelagodnosti zbog slabljenja tradicionalnih, nacionalnih i verskih kultura; uporedo sa tim, uočavao se trend pokušaja obnove kolektivnog pamćenja. U zapadnoj Evropi ljudi su nastojali da prevaziđu sve veću fragmentiranost svojih društava i da nađu odgovore na izazove globalizacije; stanovnici Istočne Evrope su, sa padom komunizma, pokušavali da ponovo sastave komadiće davno razbijenih ogledala; vanevropske nacije su, sa procesom dekolonizacije i raspadanja kolonijalnih carstava, krenule u potragu za zajedničkim sećanjima i zaboravljenim identitetima.

Prvi svetski rat je i danas jedna od onih istorijskih uspomena, onih „mesta sećanja“, koja čine temelje savremenog identiteta evropskih nacija. Potrebno je samo videti sa kakvom se posvećenošću u današnjoj Britaniji obeležava Dan sećanja, 11. novembar i koliko je pažnje tamo izazvalo obeležavanje stogodišnjice od početka Velikog rata. Rusija ubrzano obnavlja zapuštena groblja i zapretena sećanja na Prvi svetski rat. Pad Berlinskog zida, ujedinjenje i jačanje Nemačke, razgrađivanje Versajskog sistema, raspadanje i uništenje država nastalih u Prvom svetskom ratu - SSSR-a, Čehoslovačke i Jugoslavije - sve je to podstaklo nova prispitivanja složenog nasleđa Velikog rata. Mnogi su, ipak, ostali zatečeni emocijama, pa i strastima, koje je danas, 2014, probudilo obeležavanje stogodišnjice od njegovog početka.

Gde je u svemu tome mesto Srbije? Srbi su, nevoljno ili voljno, odigrali jednu od ključnih uloga u istoriji Prvog svetskog rata. Sve što se, van Srbije, danas zna o tome svodi se na činjenicu da je Srbin Gavrilo Princip 1914. ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i da je potom Austro-Ugarska objavila Srbiji rat. Habsburška monarhija je, međutim, Sarajevski atentat iskoristila samo kao povod za odavno pripremljen oružani obračun; u Beču su znali da će, zbog postojećeg sistema vojnih savezništava, to biti okidač svetskog sukoba.

U podeli evropskih velikih sila na dva sukobljena vojnopolitička bloka, Trojni savez i Antantu, Srbija je, pritisnuta ambicijama susedne, višestruko jače Austro-Ugarske, napravila svoj izbor. Za Habsburšku monarhiju Srbija je bila samo sledeća stanica, posle Bosne i Hercegovine, u njenoj „civilizatorskoj misiji“ na poluorijentalnom Istoku. Ono što su za ostale evropske sile, u dobu stvaranja prekomorskih kolonijalnih carstava, bile Afrika i Azija, za Dvojnu monarhiju bilo je Balkansko poluostrvo. Oronula imperija ovde je, posle poraza u Italiji i Nemačkoj, dokazivala svoju vitalnost i štitila svoj prestiž. Imperijalna ideja se, međutim, ponovo, kao i u Italiji i Nemačkoj, suočila sa nacionalnom idejom. Austrougarski konzervatizam sukobio se sa egalitarističkom srpskom demokratijom. Srbija je, u sukobu sa Austro-Ugarskom, branila svoje pravo na goli opstanak i na elementarnu slobodu. Ona je uspela da se, u „Carinskom ratu“ (1906-1911) ekonomski sasvim emancipuje od uticaja Habsburške monarhije. Posle Aneksione krize (1908-1909), otvorenih pretnji Austro-Ugarske i Nemačke oružjem, i poniženja Srbije i Rusije, svi su u Evropi znali da će biti rata. Već 1907-1908. u Beču je donesena odluka da Srbija mora da bude pobeđena; posle njenih uspeha u Balkanskim ratovima 1912-1913, cela bečka upravljačka elita odlučno je bila za rat sa Srbijom. U dve nove, ratne krize, izazvane sukobom u severnoj Albaniji, 1912. i 1913, Austro-Ugarska i Nemačka ponovo su ponizile Srbiju i Rusiju. Isti obrazac ponašanja pokušale su da primene i u Julskoj krizi 1914; Rusija je, međutim, odlučila da se više ne povlači.

Prosečan Evropljanin, pa i Srbin, na pitanje kada je otpočeo Prvi svetski rat daće najrazličitije odgovore. Veliki rat je, međutim, počeo austrougarskom objavom rata Srbiji 28. jula 1914; ratne operacije pokrenute su istog dana, napadima na civilne ciljeve u Beogradu. Opštoj istoriji Prvog svetskog rata pripadaju i velike srpske pobede na Ceru i Kolubari iz 1914. godine. Čak i akademska istoriografija zaboravlja, međutim, da je jedan od ključnih događaja, koji su odlučili Prvi svetski rat, bio srpski i francuski proboj Solunskog fronta 15. septembra 1918. Dalji brzi prodor srpskih i savezničkih trupa izbacio je iz stroja Centralnih sila prvo Bugarsku, potom Austro-Ugarsku, da bi konačno, zajedno sa nepovoljnim stanjem na Zapadnom frontu, naterao glavnokomandujuće nemačke vojske da zatraže pregovore o primirju. Konačno, opštoj istoriji Prvog svetskog rata pripada i podatak da je Srbija procentualno, u odnosu na ukupan broj stanovnika, od svih zaraćenih zemalja, podnela najveće žrtve.

U kolektivnom pamćenju i popularnoj kulturi Srba Veliki rat predstavlja doba pobede, oslobođenja i ujedinjenja. Tomaš Masarik, vlasnik srpskog pasoša, zaista je govorio u ime Srba. U srpskom slučaju, za razliku od češkog i slovačkog primera, sloboda je, međutim, plaćena ogromnim ljudskim žrtvama. Malo je porodica u današnjoj Srbiji koje nekoga nisu izgubile u Prvom svetskom ratu. Pa ipak, pominjanje Prvog svetskog rata kod Srba izaziva, kao prvu reakciju, ponos na junačke pretke. Kao i u slučaju većine evropskih nacija, Prvi svetski rat je za Srbe jedna od onih, najvažnijih kolektivnih uspomena, onih „mesta sećanja“ koje čine temelje nacionalnog identiteta. Kao u Francuskoj, u Srbiji skoro svako selo ima spomenik poginulima u Velikom ratu; na njima su, međutim, upisane godine 1912-1918. U sećanjima većine balkanskih naroda, Balkanski ratovi i Prvi svetski rat spojili su se u jedan, Veliki rat.

Generacije stanovnika Srbije su, međutim, od 1918. do danas, živele u pet država – u Kraljevini Srbiji, Kraljevini Jugoslaviji, Socijalističkoj Jugoslaviji, Saveznoj republici Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) i u Republici Srbiji. Prva i druga Jugoslavija, su dodatno, menjale svoja imena. Na tim generacijama vršeni su raznovrsni identitetski eksperimenti. Čovekov identitet počiva, pre svega, na sećanju. Države su oduvek znale ono što društvena teorija poslednjih decenija, uz veliku pompu, tobože tek otkriva: sećanja i identiteti se rekonstruišu i konstruišu. Za tih sto godina, nezavisno od volje ljudi i država, menjao se i „duh vremena“. Zato je skoro svaki srpski naraštaj imao svoju Kolubarsku bitku, svog vojvodu Mišića i svog kralja Petra I Karađorđevića.

Kraljevina Jugoslavija je svoj osnivački mit pronalazila upravo u Prvom svetskom ratu. Svoja „mesta sećanja“ obeležavala je znamenjima, spomenicima i ceremonijama. Srpska istoriografija je o Velikom ratu pisala slobodno, ali je, u cilju izgradnje novog, jugoslovenskog identiteta, zaobilazila nezgodne teme. Ostala su, tako, nepoznata imena onih koji su 1914. počinili ratne zločine nad srpskim civilima s obe strane Drine i Save, naročito u Mačvi, Jadru i Rađevini; nije se pisalo o nacionalnoj pripadnosti onih koji su se tako srčano tukli protiv srpskih branilaca na Ceru, Gučevu, Mačkovom kamenu i Kolubari. Uprkos nacionalističkim svađama i krizama sa kojima se suočila novoosnovana jugoslovenska država, nije preispitivano ni opredeljenje srpske vlade, objavljeno već 1914, za stvaranje jugoslovenske, umesto srpske države. Potreba očuvanja kontinuiteta upravljačkih elita otežavala je bavljenje istorijom Solunskog procesa iz 1917, ili opravdanošću pojedinih vojnih i diplomatskih odluka iz doba Velikog rata. I prema Gavrilu Principu i Mladoj Bosni država je imala ambivalentan stav, za razliku od srpskog javnog mnjenja, koje ih je uvrstilo u Vidovdansku, junačku tradiciju. Zabrane su, međutim, počele uoči Drugog svetskog rata, u strahu od svemoćnog Trećeg rajha, nezadovoljnog slikom Austro-Ugarske i Nemačke u tadašnjoj srpskoj istoriografiji i kulturi. Tako je, pored ostalog, zabranjena najtemeljnija studija o pitanju odgovornosti za rat na srpskom jeziku, Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku Vladimira Ćorovića.

Socijalistička Jugoslavija je svoje poreklo izvodila iz Drugog svetskog rata; on je, u sećanju Titove Jugoslavije, zauzeo mesto koje je u Kraljevini zauzimao Prvi svetski rat. Državna kontrola nad istorijom i pamćenjem bila je, međutim, mnogo sveobuhvatnija nego u Kraljevini; nove vlasti su već 1944-1945. pokazale brutalnost u kažnjavanju svake neposlušnosti. Vremenom, kontrola države nad starijom istorijom sve je više slabila. Drugi svetski rat ostao je, međutim, do kraja najosetljivija tema. Konačno raspadanje sistema je i započeto osporavanjem zvaničnih istina o Drugom svetskom ratu, tokom osamdesetih godina XX veka.

Velikom ratu Srbije Titova Jugoslavija je, istina, priznavala oslobodilački karakter. Prilikom jubileja i godišnjica, ratnim veteranima iz doba 1912-1918. ukazivana je dužna pažnja. Ali nove vlasti su nastojale da naglase diskontinuitet sa prethodnim društvenim sistemom i upravljačkim elitama. Kralj Aleksandar Karađorđević, čija je vladarska harizma poticala iz ratova 1912-1918, baš kao što je i Titova poticala iz rata 1941-1945, bio je jedan od glavnih neprijatelja jugoslovenskih komunista. Zato je izvršena revizija Solunskog procesa i rehabilitacija Dragutina Dimitrijevića-Apisa. Gavrilo Princip i Mlada Bosna slavljeni su kao preteče revolucionarne, komunističke, jugoslovenske ideje. Istoričari su, u isto vreme, pazili da ne otvaraju „osetljiva“ pitanja. Jedno od njih bilo je učešće Josipa Broza, u sastavu 42. domobranske „vražje“ divizije, u borbama protiv Srba 1914. godine.

„Srpski nacionalizam“ i „velikosrpska buržoazija“ bili su glavni protivnik jugoslovenskih komunista u radu na razbijanju Jugoslavije, potom i u borbi za vlast, naročito u građanskom ratu protiv četnika od 1941. do 1945. Bavljenje istorijom srpskih pobeda u Prvom svetskom ratu zato je lako moglo da izazove optužbe za nacionalizam. Jugoslovenska filmska industrija, jedno od ključnih sredstava identitetske politike novog režima, proizvela je samo jedan igrani film posvećen Prvom svetskom ratu (Marš na Drinu, 1964), dok je, u isto vreme, snimljen ogroman broj filmova o Drugom svetskom ratu. Akademsko istraživanje istorije Prvog svetskog rata ograničavano je na proučavanje ratnih operacija. Složenija, kritička preispitivanja ostala su retka, uz nekoliko časnih izuzetaka, sve do kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina XX veka. Kao i u ostatku Evrope, tokom osamdesetih se uočava talas obnovljenog interesovanja za nacionalnu prošlost, uključujući i Prvi svetski rat. Tada su, u obnovi sećanja na Veliki rat u srpskoj kulturi, pored istoriografije i publicistike, književnost i pozorište odigrali posebno važnu ulogu. Pokazalo se da je Prvi svetski rat, uprkos svim promenama i diskontinuitetima, ostao jedno od neobično vitalnih i živih „mesta sećanja“, jedan od ključnih oslonaca srpskog nacionalnog identiteta.

Razgradnja Versajskog poretka posle 1989. srušila je i Masarikovu Čehoslovačku i Aleksandrovu Jugoslaviju. Raspad Jugoslavije u krvavim ratovima iz devedesetih godina prošlog veka poništio je skoro sva postignuća Srbije u Prvom svetskom ratu. Poraz jugoslovenske ideje i realnog i samoupravnog socijalizma ukinuo je stare ideološke prisile, ali su na njihovo mesto brzo došle nove, praćene autocenzurom i tiranijom „političke korektnosti“. Slom celog jednog sveta, uporediv samo s onim što se dogodilo 1918, odigrao se pred našim očima. Da, sve se srušilo; prošlost, sadašnjost i budućnost ostaju, međutim, u našim rukama. Dostignuća predaka postaju uzaludna samo ukoliko potomci odustanu od njih. Nestale su stare prisile; ne izmišljajmo nove. Sve kao da nas poziva da se prihvatimo posla, da konačno počnemo da zidamo i gradimo. Tako su se i junaci sa Solunskog fronta vratili u svoja oslobođena i spaljena sela i gradove, u svoje razorene domove, da bi, uprkos svemu, nastavili tamo gde su stali 1912. godine.

Naša prošlost izgleda nam kao prebogata, zaparložena njiva. Na njoj ima dovoljno mesta za sve koji hoće da je obrađuju – za sumnjičave istoričare i oduševljene amatere, za esencijaliste i dekonstrukcioniste, za antropologe i sociologe, pesnike i publiciste, za filmske režisere i scenariste, za tvorce muzejskih postavki i kompjuterskih animacija. Veliki rat Srba čeka da ponovo bude otkriven.

(Tekst je preuzet iz kataloga izložbe Srbija 1914 realizovane u okviru Programa obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata)