Intervju

Među Pravdom i Slobodom

Autor: Marko Tošović, Luna Gradinšćak

Miloš Ković, intervju

Knjiga „Srbi 1903-1914“ pokušava da ocrta obrise i ponudi tumačenja jedne velike epohe i puta koji su Srbi, kako bi dospeli u tu epohu, prešli u 19. veku. Njeno prvo poglavlje posvećeno je istoriji političkih ideja, dok se u drugom, kroz istorijsko-filozofske portrete najznačajnijih ličnosti pomenutog perioda, daje slika njihovih filozofskih i naučnih misli. Glavni cilj ove knjige je, kako kaže i sam priređivač, „da odgovori na pitanja: ko su bili Srbi na kraju tog kretanja, u dobu od 1903. do 1914. godine? Šta je bila Srbija te 1914. godine, kada joj je, protiv njene volje, nametnuta svetskoistorijska uloga u izbijanju Prvog svetskog rata?“ Knjigu, kao i period koji opisuje, krasi zajednička volja stručnjaka različitih oblasti i naučnih interesovanja da stvore delo koje prevazilazi svakog pojedinca i delo u kojem svaki pojedinac može da uživa. Povodom ove knjige za Novi Polis razgovaramo sa Milošem Kovićem, istaknutim srpskim istoričarom koji  je priredio ovo vredno izdanje i napisao nekoliko tekstova.

U predgovoru knjige Srbi 1903-1914 koji (ne slučajno!) nosi podnaslov „Istorija ideja“ napisali ste kako ona, između ostalog, nudi mapu tumačenja puta Srbije u 19. veku. Koliko mapa tumačenja tog puta može pomoći Srbiji da i u 21. veku pronađe put?

Verujem da proučavanje prošlosti i razmišljanje o njoj zaista može da pomogne u traganju za odgovorima na pitanja savremenosti, pa i u raščišćavanju puteva koji vode u budućnost. To važi i za pojedince i za društvene grupe, u koje ubrajamo i nacije. Da biste odgovorili na pitanja koja se svakog dana pred vas postavljaju, da biste se opredelili, morate da imate svoju stajnu tačku, da znate ko ste i odakle dolazite. Čovekov identitet počiva na njegovom sećanju i na pamćenju zajednice kojoj pripada, ali i na idealima koje on i njegova zajednica projektuju u budućnost. Prošlost, sadašnjost i budućnost su nerazdvojni, oni su jedno. Da biste, dakle, mogli da donosite razumne, dobre odluke, morate da imate uvid u stvarno stanje stvari, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti. Morate da imate pouzdane mape. Možete, naravno, da pokušate da pobegnete od sebe i da nastojite da postanete neko drugi. Zaista, demokratska, plebejska srpska istorija 19. veka nema onu imperijalnu, aristokratsku patinu, koji imaju istorije Velike Britanije i Austro-Ugarske. Možete i da dajete odgovore na sva ta „prokleta pitanja“ na osnovu onog što su vam „šapnuli“, kako bi to rekli osnovci, na osnovu medijskih spinovanja, kampanja i ubeđivanja.

Ta potreba ljudi da „delegiraju“ svoju pamet i savest, da svoju sudbinu predaju u ruke vođa, stranaka, država, dovodila je i dovodi ljude do najsramnijih postupaka. U ovom trenutku Srbi, kao i većina nacija Istočne Evrope, milom ili silom, poklanjaju svoju pamet i resurse svevidećim, polubožanskim bićima - „Zapadnjacima“. Oni se pred nama projavljuju u vidu briselskih i vašingtonskih činovnika i diplomata umornih lica, prosečnih sposobnosti, nedovoljnih znanja i ne uvek časnih namera. Naši političari se pred njima presamićuju, znoje i smerno, tinejdžerski stidljivo smeše. Te dame i gospoda nam u svojim torbama i lap-topovima donose već nacrtane mape našeg 19. veka – čitajte knjige Kristofera Klarka, Noela Malkolma, Holma Sundhausena i sličnih „velikana“, „stručnjaka“ za istoriju Srba i Balkanskog poluostrva, napisane u najvećim britanskim i nemačkim univerzitetskim središtima. Jesmo li kadri da razumemo svoje pradedove i njihovo doba? Ili bi i to, ko su bili naši pradedovi, trebalo da nam objasne naši „prijatelji“ sa Zapada? Biti svoj i autentičan – to jeste pravi cilj svakog pojedinca i svake nacije.

Pobedi liberalizma u Srbiji kumovala je spremnost Petra I Karađorđevića da prihvati činjenicu da srpska nacionalna ideja proističe iz ideje narodnog suvereniteta. To praktično znači da je vlast tada bila i u rukama naroda, te da je narod tog vremena zaista delao politički. Šta se u međuvremeno desilo sa narodom, te se ovakav odnos prema politici izmigoljio iz njegove svesti?

Generacije iz doba 1903-1914, ni po koju cenu nisu htele da se odreknu svog prava na odlučivanje o sopstvenoj sudbini i o sopstvenoj zemlji. Srbija je, ne zaboravimo, tada ekonomski bila potpuno zavisna od Austro-Ugarske i opkoljena njenim zemljama i zemljama njenih saveznika. Da bi odbranila nezavisnost i suverenitet Srbija 1914. polazi i u rat. Praunuci i unuci tih ljudi danas pokušavaju da Srbiju pripoje Evropskoj uniji, čija je politika prema Srbiji umnogome gora i pogubnija od austrougarske. Da bi to postigli, spremni su da plate doslovno svaku cenu, uključujući i odricanje od sopstvene teritorije i sugrađana koji na njoj žive. Ta teritorija je, pri tome, Kosovo, i predstavlja samo središte srpskog kolektivnog pamćenja. Od sopstvene istorije danas ne odustaju samo Srbi; ta bolest zahvatila je skoro celu Evropu. Ali ovde je poprimila razmere opšte pošasti, istinske epidemije. U Crnoj Gori ljudi se doslovno rugaju svojim srpskim precima. Odgovore na pitanje porekla te zavade evropskog čoveka sa sopstvenom prošlošću trebalo bi tražiti u evropskim i svetskim procesima, među kojima je najvažnija „globalizacija“. Ne samo u Srbiji, nego i u Britaniji, Španiji, Grčkoj, ljudi tek sada pokušavaju da povrate poslednje ostatke svog, narodnog suvereniteta, koji su poklonili briselskim karijeristima. Apatija i malaksalost Srba se, pri tome, moraju tumačiti i porazima iz doba 1991-1999, kao i zaplašenošću, strahom od NATO pakta čiju su bestijalnost koliko juče osetili na svojoj koži.   

U knjizi se navodi da je trajni cilj Nemačke sa balkanskim narodima bio duhovna okupacija. Antonio Gramši je to nazvao kulturnom hegemonijom, dok Entoni Smit celu situaciju tumači kao kulturni rat. Kako se tadašnja Srbija branila u kulturnom ratu, a kakva je njena pozicija na frontu danas?

Od nasrtljivih, kolonijalnih, autoritarnih, feudalnih kulturnih i političkih modela Austro-Ugarske i Nemačke, koje su videli na delu u Bosni i Hercegovini, Srbi su se tada branili usvajanjem demokratskih i liberalnih, francuskih, britanskih i švajcarskih kulturnih i političkih obrazaca. „Civilizatorskoj misiji“ Beča na Balkanu, na tom, „poludivljem evropskom Orijentu“, srpski intelektualci suprotstavljali su se tako što su dokazivali svoj evropski, zapadnjački identitet. To srpsko „pozapadnjačenje“ je, dakle, imalo defanzivnu, ali i ofanzivnu funkciju: očekivali su da će na taj način dobiti podršku Francuske i Britanije za samoodbranu od Austro-Ugarske, ali i za misiju oslobođenja srpskog naroda koji je tada još živeo u sastavu Osmanskog i Habzburškog carstva. Demokratija, liberalizam, ljudska prava – sve to, kako se vidi iz knjige Srbi 1903-1914: Političke ideje, predstavlja deo srpske nacionalne, u svakom pogledu evropske tradicije. Ali te reči i ti ideali danas se nalaze na najvećim iskušenjima. Kao što su se nekada krstaši i konkistadori pozivali na katoličku veru, danas se SAD, EU i NATO, u rušilačkim, ratničkim pohodima na sve što je drugačije i neposlušno, pozivaju na demokratiju i ljudska prava. Oni ugrožavaju i poništavaju živote miliona ljudskih bića na Balkanu, na Bliskom istoku i u severnoj Africi upravo u ime tih ideala. Ne mislim da bi trebalo da tražimo ideološke alternative nečemu što je deo naše nacionalne tradicije. Ali siguran sam u to da, baš u ime narodnog suvereniteta, demokratije i ljudskih prava, svaki čovek i svaka nacija imaju pravo i obavezu da se suprotstave nasilju i da odbrane svoju slobodu i svoje dostojanstvo.

Srpski nacionalni i politički preporod Cvijić vidi u izrazitim predstavnicima moralne snage društva  – Beogradskom univerzitetu i „pametnoj žurnalistici“. U kojoj meri ove institucije mogu da deluju danas kao mogući pokretači preporoda?

Srpski univerzitet i žurnalistika tada su zaista podstakli i izvršili preporod srpskog društva. Danas su naš univerzitet i naša žurnalistika u krizi čiju dubinu poznaju samo oni koji mogu da je sagledaju „iznutra“. Profesori odbijaju da se javno izjasne o ključnim pitanjima koja potresaju ovo društvo. Jesu li dužni da to učine, da pomognu, ako ih društvo već finansira, kroz poreze koje plaćaju građani? Čega se plaše, zar nisu zaštićeni kao beli medvedi? Ipak, jasno je da na univerzitetu ima mnogo onih za koje je zaista bolje da ćute nego da govore. Na žalosno stanje naših medija valjda ne treba trošiti isuviše reči. Srpski univerzitet i mediji više nisu ono što su bili u vreme Jovana Cvijića. To, naravno, ne znači da od njih treba odustati. Naprotiv. Školski sistem i mediji ne mogu da budu pokretači, ali jesu ključ budućeg preporoda. 

Koliko je ideja jugoslovenstva za Skerlića bila uticajna i važna? Vidimo da je Antu Starčevića pokušavao da ukalupi u „humanu idealizovanu viziju južnoslovenske istorije“, dok se Starčević kasnije spominje kao osnivač antisrpske Čiste stranke prava...

Jugoslovenstvo je za Skerlića bilo sredstvo prevazilaženja drevnih, atavističkih omraza i dosezanja umnije i sigurnije budućnosti za Srbe i za susedne, južnoslovenske narode. Zagledan u svoje plemenite ideale on je, međutim, ponekad, svesno i namerno, zanemarivao stvarnost. Esej o Anti Starčeviću spada u Skerlićeve najveće promašaje. Reč je o uverenju onih koji pišu istoriju, da se pokojnici, predmet njihovih istraživanja, zaista mogu iskoristiti i podrediti političkim potrebama sadašnjosti. Uticajni ideolog ekstremnog hrvatskog šovinizma Ante Starčević se, naravno, izmigoljio Skerlićevim pokušajima da ga uklopi u poželjan istorijski narativ, proglasi „našim čovekom“ i prilagodi potrebama jugoslovenskog pokreta. Da bismo doneli svoj sud o tome ko je bio Ante Starčević dovoljno će biti da pročitamo njegove rasističke antisrpske traktate i da se setimo da se njegova politička karijera okončala osnivanjem Čiste stranke prava, koja je odnegovala i jednog Antu Pavelića.

Na jednom mestu ste napisali da je „demokratija za Skerlića bila jedno od sredstava postizanja onoga što se u prosvetiteljskom i bentamističkom 18. veku nazivalo najvećom mogućom srećom za najveći broj ljudi“. Ta činjenica je dragocenija utoliko što je Skerlić na tu ideju nadošao pre odlaska u Evropu, što nam svedoči da je srpska politička misao tada bila napredna koliko i evropska. Koliko je, međutim, srpska politička misao danas istovremeno srpska i evropska, a koliko su ideje današnje „demokratije“ daleko od namera one u koju je verovao Skerlić?

Kada proučavate političke ideje pripadnika srpske elite iz Skerlićevog doba, videćete da su one uobličene u samoj Srbiji, pre polaska na školovanje i usavršavanje na evropskom Zapadu. Na primer, ideje demokratije i liberalizma, o kojima je u knjizi Srbi 1903-1914: Političke ideje reč, prihvatane su već u porodici, školi, čitanjem štampe i knjiga po bibliotekama, u đačkim i studentskim udruženjima, po kafanama, na političkim skupovima. Te ideje su, jednostavno, evropski fenomeni, i zato su ove već bile tu, u svom srpskom obliku. Na školovanju u Parizu, Ženevi ili Lozani one su samo nailazile na dodatnu potvrdu. Tu su bile nadograđivane, najčešće prema francuskim, demokratskim pa i republikanskim standardima. Srpska politička misao i danas jeste, po prirodi stvari, nacionalna i evropska. To je, prosto, kulturna i geografska datost. Ali posebno pitanje su njeni dometi. Oni neće biti visoki sve dok prihvatamo stanje kolonizacije i okupacije, u koje smo danas dospeli. To nije samo „meka moć“; ne zaboravimo da na Kosovu imamo strane, NATO trupe.

Vaš tekst o Skerliću završavate metaforično, nazivajući njegove političke ideje „starim žarom koji živi i sija ispod davno ugašenog pepela“. Znači li to da ste „optimista na duže staze“ i da je još uvek moguće „rasplamsati vatru“ koja će, poput one iz vremena džinova, grejati srpski narod u srcu njegovog ognjišta?

Siguran sam u to da je naša budućnost u našim rukama i da će ona biti naše delo, rezultat naše slobodne odluke. Glavno je da ne bežimo od sebe. Potrebno je samo da budemo deca svojih roditelja i unuci svojih dedova. Da u sebi tragamo za izvorima ohrabrenja i slobode. Istorija srpskog naroda predstavlja naš ogroman oslonac. Ona je naš nacionalni resurs, baš kao ekonomija, ili oružane snage. Ponoviću ono što sam negde već napisao. Iskustvo potvrđuje da narodi duge i slavne prošlosti ne mogu da budu kolonizovani.