Kultura

Zbilja, kako je bilo?

Milena Kulić, Novi Sad

U godini kada delo „Na Drini ćuprija“ slavi svoj jubilej – 55 godina od dobijanja Nobelove nagrade – Kokan Mladenović se upustio u istraživanje, domišljavanje i koračanje ka izazovu koji je prisutan na eksjugoslovenskoj sceni godinama unazad. Upustio se u izazov i napravio pozorišni podvig! Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, od premijernog izvođenja predstave „Na Drini ćuprija“ predstavlja epicentar kulture, razgovora, diskutovanja, oduševljenja ali i ponekog razočarenja. Ne tako retko, čujemo li da je neko ipak uspeo da nabavi kartu pre nas i odgleda predstavu, sledi uzvik – Zbilja, kako je bilo?

Narativna struktura Andrićevog romana satkanog od 24 poglavlja što je ekvivalentno predstavi Kokana Mladenovića uglavnom je doslovno transponovana u fragmentarnu dramsku formu. Iz romana su hronološki preuzete ključne epizode i tematstka čvorišta, likovi i događaji. Ishodišta za osnovnu tezu predstave „Na Drini ćuprija“ Mladenović nesumnjivo pronalazi kod Andrića, ali pored ovog romana i u nekim drugim delima i spisima, posebno u „Pismu iz 1920.“, čiji sadržaj u dugom potresnom monologu izgovara glumica Gordana Đurđević Dimić – o zemlji mržnje i straha, o braći po oružju a ne po razumevanju i ljubavlju. Nije dakle reč o dramatizaciji romana, nego o predstavi po motivima Andrićevog dela čiji je središnji stub znameniti roman.

Gotovo perfektno, korespondirajući sa današnjicom a istovremeno u skladu sa Andrićevim duhom i stilom, dramaturg Svetislav Jovanov i reditelj Kokan Mladenović inkorporirali su jezik romana u pozorišni život. Ta nesumnjiva „specifična suprotnost“ predstavlja, svakako, značajnu prepreku postupku dramatizacije raznih proznih vrsta, posebno kada govorimo o pripovedaču kao što je Ivo Andrić.

Duboko dramaturški, emotivno nabijenim postupcima i praktičnim i vrlo efektnim scenskim rešenjima Mladenović je „gradio svoju ćupriju na Drini“, problematizujući pitanja o tome šta svaki most predstavlja. Tri dečaka s početka i sa kraja predstave jasan su znak svih nacionalnih zabluda i isključivosti koja predskazuju nove sukobe. Svađaju se čije su stope u kamenu, a istu tu raspravu nastavljaju posle stravičnih pokolja, koje ni Dejtonski sporazum nije mogao da umiri.

U predstavi se hronološki, u vremenskom razmaku od pet vekova, opisuje vlast i ljudi u istoriji Bosne i Srbije, sve vreme svoje korene oslanjajući na most, dok glumci koračaju u vodi, u njihovoj Drini, čija se svežina i težina propinje u vazduhu do gledalaca. Počevši od danka u krvi, potresnog, ljudskog krika majki koji ostaje u gledaocu dugo vremena, preko turskog zuluma nad pravoslavnom rajom, srpskog otpora, austrijske okupacije, stvaranje Jugoslavije pa do danas, Mladenović uočava u istorijskoj inertnoj Bosni sukob ideologije i kulture, njihove sudare i mešanja, podvlačeći kroz mentalitet u detaljnoj intenzivnoj analizi života.

Za scenografski i koreografski element dekodiranja Andrićevog dela zaslužne su Marija Kalabić i Andreja Kulešević. Smešteni između dve monolitne obale, na dnu skoro isušenog rečnog korita promiču, po suvom i po vodi koračaju kasablije različitih nacionalnosti i vera, mešaju se molitve i jezici (nemački i turski), pesme, naricaljke i plač. Za tematizaciju kontinuiteta zla, osim glumaca, reditelj najveću potporu pronalazi u scenografiji – metalno sive obale i poprečni zid naglašavaju teskobu, asociraju i na tamnicu i na masovnu grobnicu. Scenografija sastavljena od stolova i stolica koju glumci slažu nedvosmislen je simbol gradnje i razgradnje mosta, metafore života i smrti, podela i urušavanja svih veza među ljudima. Ta čarobna igra uzburkane Drine koja se u trenucima umiranja stiša i umiri, pripoveda posebu priču gledaocima. A ta priča zavarava krvnika, odlaže neminovnost udesa i produžava iluziju života u višegradskoj kasabi, kao i u nama samima. 

Ubedljivom, dirljivom i životnom igrom glumaca Andrićev Višegrad na trenutak postaje bilo koji grad, Višegrad opstaje u ljudskoj postojanosti nezavisno od prostora, vremena i radnje. Njihovi kolektivni i pojedinačni nastupi ostavljaju utisak ansambla koji radi kao jedno, kao taj most na Drini, koji, uprkos svemu, opstaje. Andrićeve epizode svakom od tih glumaca dozvoljava da imaju sopstveni trenutak – trenutak spoznaje životne ugroženosti i trenutak smrti, kada sa ruke skidaju broj sa godinom umiranja i nestaju sa scene. Izdvojiću scenu smrti lepe Fate Avdagine Danice Grubački, veličanstven Ćorkanov ples po mostu Radoja Čupića i govor nakon silaska (za mene centralna i najveličanstvenija scena u predstavi), kockanje sa đavolom Jugoslava Krajnova, potresnu Lotiku Gordane Đurđević Dimić.

Posle petog izvođenja ove predstave, veoma je prisutna u medijima i izaziva veliku pažnju pozorišnih ljudi. Veliki je broj pozitivnih kritika, ali svakako, postoje i one negativne. Međutim, nijedno mišljenje, nijedna kritika nije napisana za ceo svet i svaka od njih i tumači samo pojedine  aspekte i vrednosti ovog dela. Zato ne tražite ni od svojih prijatelja koji su gledali premijeru da vam daju o njoj presudno mišljenje. Izlažete se neprijatnosti da će vaš prijatelj rđavo suditi o vašem umetničkom ukusu ili možda i sam ima rđav ukus. Izlažete se, dakle, dvostrukoj opasnosti – da on promaši sudeći o delu, ili da promaši sudeći o vama, ili, pak, i jedno i drugo. Nego, ako vas zanima kako je bilo, vi otiđite sami. Ne svidi li vam se, nećete se bar ljutiti na one koji su vam komad hvalili na sva usta, a ako vam se svidi radovaćete se što nije neko naišao da vas odgovori i da vam uskrati jedno lepo zadovoljstvo.

Budite, dakle, sami svoj pozorišni kritičar.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)