Kultura

Duplo dno u filmu Kventina Tarantina

Autor: Nenad Stanojević

Kventin Tarantino, Podlih osam

Na početku jedno upozorenje: Svi junaci će biti okupani u hektolitrima krvi. Koliko para, toliko hektolitara. Koliko hektolitara, toliko…ničega. Ništa nas ne iznenađuje, navikli smo na krv i u životu, a i kod Tarantina. Intenzivno se dosađujemo. U pitanju je vestern, svi su mrtvi na kraju i to bi bilo to. Tarantino je tip koji nas je navikao na svašta, samo ne na jednostavnost. Otkud onda ovaj besmisao? Idemo redom. Premotavamo na početak.

Možeš i kroz život da prođeš a da se ne zapitaš za značenje pojedinih scena, simbola, znakova, vrednosti, unutrašnjih osećaja, tvojih i drugih ljudi. Samo što, čini mi se, to onda ne znači da si živeo život. Ovde je u pitanju nešto drugo. Možeš da pogledaš film još jednom, i još jednom, i još jednom i svaki put će ti se otvoriti neki novi detalj. U zavisnosti od toga koliko si pažljiv i pasioniran gledalac filmova (autor ovih redova je ipak samo profesor književnosti, koji misli da voli Tarantinove filmove).Film nije opterećen senzacijama koje će opčiniti oči gledalaca samo jednom. Kao skupa stvar u izlogu, na primer. Nema mladih glumaca i glumica, čija će lepota učiniti da se osećamo kao da i mi možemo, isto tako, u ovom idiličnom svetu. Možda ću učitati mnogo šta u ovaj film, ali što kaže Viktor Frankl za čoveka (pre njega Aristotel i Gete nešto slično): ,, Ako posmatramo čoveka onakvim kakav jeste, samo ga činimo gorim...” Hajde da precenimo film, da vidimo šta može da nam ponudi. Možda otkrijemo deo njegove vrednosti.

Čovekova nebriga za samog sebe je tema. Semjuel Džekson na kraju filma izgovara rečenicu koja bi mogla da bude parodija jedne rečenice koja veliča život i herojski čin.  Možeš da odabereš kako ćeš da živiš i umreš, to bi značilo da si agens, onaj koji vrši radnju, utiče. Dakle - ličnost. Tarantinov junak bira kako će, dok umire, da ubija. Rezultat: besmisao. A očekivao je satisfakciju, ispunjenje. Junak koga tumači Semjuel Džekson svakako tu rečenicu ne doživljava kao parodičnu, to vidimo mi. On je ne tumači kao parodičnu jer ne zna da živi parodiju. Parodija je i fiktivna intimna Linkolnova prepiska sa tim tamnoputim junakom. Jedan od junaka će pomisliti da je to pismo autentično, što će samo pojačati tragičnost i paradoksalnost ovog junaka. On će stradati prvi. To su samo recidivi ljudskosti.

Vestern žanr je posebno zanimljiv Tarantinu. Međutim, nešto se čudno desilo sa njegovim vesternom. To što se čudno desilo, to je razlika koja bi mogla da bude značajna u proceni vrednosti filma. Iako se režiser potrudio da ovaj film što je moguće više liči na stare vesetern filmove. Kamera, muzika Morikonea itd.

Uvodna scena traje skoro pet minuta. Da li je to dovoljno za gledanje snežne pustoši sa raspetim Hristom, uz muziku Morikonea? Zavisi za šta. Da li je to dovoljno vremena, recimo, za to da se zagledate u sebe? Da li je to dovoljno vremena da pomislite kako ono što će se dešavati u narednih dva sata ima veze sa raspetim Hristom? Ili vam je, prosto, dosadno? Ako vam je dosadno, ako vam je predugačka scena, možda je vreme da se propitamo da li smo spremni da bilo čemu posvetimo pet minuta, a da se ne poplašimo svojih misli. Bilo kako bilo, već je naišla kočija koja nosi junake čiji životi imaju, ako naš već nema, veze sa raspetim Hristom. Još jedan trenutak je izgubljen takvim gledanjem/življenjem.

Pomenuo sam Morikonea. Uopšte uloga muzike u filmovima Kventina Tarantina značajnija je nego kod nekih drugih autora. Muzika nije propratni element, element koji učestvuje u kreiranju atmosfere, element koji filmu daje treću dimenziju. Ovde muzika ima aktivnu ulogu u kreiranju smisla. Na koji način? “Muzika je ogroman deo identiteta tih filmova”, rekao je Elajdža Vud, glumac koji je igrao Froda Baginsa u trilogiji “Gospodar prstenova”.Još više. Muzika nosi potpis autora te muzike. Svako od aktera ovog filma sa sobom donosi mnogo snimljenih filmova, mnogo iskustva, što filmu daje posebnu vrstu dubine. Da zatvori u jednu prostoriju Medsena, Semjela Džeksona, Tima Rota, Kurta Rasela i ostale, da pozove Morikonea da napiše muziku, a da se svi podrede kameri i filmu i da, pritom, ne izgube  sopstvenu ličnost, naprotiv, to može trenutno samo Tarantino. Kventin Tarantino generiše atmosferu u kojoj je moguće tako nešto. Velika kamera koju je koristio stvorila je pozorišnu scenu koja zahteva od svakog glumca, bez obzira gde se nalazi, da učestvuje u filmu. Da stvarno učestvuje.

Radnja filma odvija se u vreme nakon građanskog rata u SAD. Samim tim što nije tačno utvrđeno vreme odvijanja radnje, ovom filmu je omogućeno da se smesti u bilo koje vreme. Naravno, i u naše vreme. Jedna od replika u filmu kaže: ,,Kad se crni ljudi plaše, belci se osećaju bezbedno.” Može i obrnuto. Da li je to dovoljno rasistički? Odakle taj rasizam? Koliko vrede ljudi? Deset, petnaest hiljada dolara (onoliko koliko piše na poternici ispod njihove slike)? Koji posao radimo? Da li smo zadovljni životom? Ko je to na mestu šerifa? Čije interese brani? Kako se ponašaju moćnici prema tom šerifu? Sva ta pitanja su potopljena u lokvi krvi. Opšti besmisao.

Samo još jedan detalj. Podrum kao prostor koji krije neke od junaka pojavljuje se i u ovom i u još nekim Tarantinovim filmovima. U filmu Inglourious Basterds takođe podrum igra važnu ulogu. Tamo se nalaze Jevreji, među kojima je glavna junakinja filma. Njena osveta će biti brutalna. Podrum, u kući bića, krije izvesne probleme emotivne, psihološke i intelektualne prirode. Frojd je voleo da citira latinsku poslovicu koja glasi: Priroda se uvek vraća, makar je oterali i vilama. Razrešenje i u ovom filmu vreba iz podruma. To je i simboličko duplo dno filma. Pogledajte film još jednom..