Blog

Zašto mi ovaj fudbal izgleda isprazno (tekst je nastao kad je Džerard napuštao Liverpul)

Zašto sam voleo da gledam Stivena Džerarda na terenu

Nenad Stanojević, Kuzmin-Novi Sad

Margaret Aspinal, predsedavajuća ,,Hillsborough Family Support Group”, rekla je za kapitena Livepula da je on ,,više od fudbalera za grad Liverpul”. Šta to znači “više od fudbalera”? Kako se to postaje kada ste fudbaler?

Džerardov bivši saigrač, Džejmi Karager, takođe jedna od legendi kluba sa Enfilda, u autorskom tekstu postavio je pitanje da li će više i jedan igrač svetskog ranga posvetiti karijeru Liverpulu. Negativno je odgovorio na svoje pitanje, odgovarajući tako na pitanje o smislu ovog sporta. Da li će više bilo koji igrač posvetiti karijeru samo jednom klubu? Da li je moguć brak za čitav život? Da li je ovo kraj jedne ere u fudbalu? Da li nam ovaj odlazak Džerarda iz Liverpula može reći mnogo više od samog kraja karijere jednog fudbalera? Naravno, to ne mora da bude kraj za ovaj Sport (namerno napisano veliko slovo “S” treba da sugeriše razliku između sporta kao profitabilnog udaranja lopte i viteške igre u kojoj čast i duhovitost znače potvrđivanje čoveka kao ljudskog bića, pri čemu je ovo drugo shvatanje sporta, po meni, zaslužilo da ga pišemo velikim slovom), ali za preokret je potrebno usaglasiti mnogo faktora koji se odavno više ne nalaze na fudbalskom terenu.

Nekada je sport bio poligon za oprobavanje viteštva, agresivnosti (ad gresere – napredovati), mogućnosti, suprotstavljanje diskursu. Sad, sa malim izuzecima, to je samo još jedan način da se učestvuje u podržavanju onoga što neki nazivaju kapitalizmom, neki otuđenjem, a najveći broj ljudi živi to, sagorevajući sopstvenu energiju koja odlazi na održavanje kretnje tog mehanizma.

Kad je Fernando Tores napuštao Liverpul, kapiten je rekao: "I was heartbroken. Absolutely gutted. But I also called him after he left''. To nije bilo očekivano u svetu fudbala. Stiven Džerard je jedan od poslednjih ljubavnika među fudbalerima. U tom trenutku kapitenu nije odlazio čovek koji je njegove savršene pasove pretvarao u golove, odlazio je čovek koji je kapitenu omogućavao da vodi tim i bude kapiten.

(Kad sam igrao za mlađe kategorije nižerazrednog kluba, meni tada najvećeg, igrao sam fudbal sa čovekom koji je bio to – više od kapitena. Igrali smo jednu utakmicu na strani, protiv tima koji je bio mnogo jači od nas. Bili su stariji i snažniji. Ja sam imao deset godina. Gubili smo, čini mi se, 7-0, ali to više nije ni važno. Šta je moj kapiten uradio? Uzeo je loptu od golmana i kao mnogo puta u životu kasnije, prešao sve prepreke do cilja, bez obzira koliko su te prepreke velike. Sećam se da sam se divio čoveku koji ima srce veće od svih zajedno na terenu. Nisu mogli da mu uzmu loptu. U očima mu se videla želja da postignemo taj jedan gol, da odbranimo čast, da bez obzira na objektivne okolnosti – tadašnji trener nije išao sa nama, tako da nam je kapiten bio i trener i tata i mama, a imao je tek nekoliko godina više od nas – sačuvamo samopoštovanje. Pratio sam ga po levoj strani  sve vreme i čekao njegov pas ili odvlačio igrača, kako se to kaže. Sećam se samo sopstvenog straha. Probivši se do gola, ostao je sam pred golmanom. Mogao je da šutne i, siguran sam, da bi gol.Nije. Nije, to ne bi bilo fudbalski, osim što ne bi bilo pedagoški. Dodao je meni, da ja dam gol. Nisam ga dao, poplašio sam se. Bio sam mali. On me je pogledao i okrenuo se nazad. Za mene je tog trenutka počela utakmica koju i dan-danas igram. Razumeo me je. Nije vikao na mene. Sad imam čast da mi je moj tadašnji kapiten kum).

Pre i posle toga je Džerard igrao sa velikim napadačima, ali je sa Fernandom to izgledalo kao igra. Osim što je Kapiten bio na vrhuncu svoje igračke moći. Njih dvojica su se igrali fudbala. Bljesnuo je kapiten uz Suareza još jednom, ali to je već bila najava ne tako velikog kraja. Ona greška protiv Čelsija, u utakmici koja je direktno odlučivala o tituli, bila je posledica iscrpljenosti. Konstantno iscrpljivanje kapitena i kluba dolascima i odlascima dovelo je do toga da je ovaj potez bio neminovan. Džerardov odlazak nije slomio srca navijača, zato što su svi znali da je to neminovno. Džerard je sam u izjavi medijima rekao da je dolazak Brendana Rodžersa zakasneo. Njegov odlazak iz Liverpula daleko je od još jednog odlaska u fudbalsku penziju, a nije ni odlazak fudbalera koji je igrao za klub sedamnaest godina i postao, po izboru navijača, najveća legenda kluba. To je kraj jedne ere, rekao bih ne samo fudbalske. Da li ćemo naći način da vratimo strast i ljudskost sportu i životu uopšte, zavisi samo od toga koliko ćemo uspeti da zauzdamo sopstvene prohteve.

Uzmite loptu, udarajte je, šutnite je na pravo mesto, predriblajte, smejte se, nađite sebi slične, zaradite novac i dajte ga onima koji to ne mogu. Ako ste morali da odete, vratite se u klub gde ste počeli. Tamo objasnite klincima da je sve taština. Onda osvojite Ligu šampiona sa svojim nižerazrednim klubom. Ili ne. Jedino to ima smisla. Boriti se. Preokrenite svet tako što ćete sportu vratiti element viteštva. Tako ćemo preokrenuti život, vraćajući mu esenciju koja mu je oduzeta omamljujućim mirisom novca. Lepa bajka, zar ne? A ima li drugačijeg scenarija od ove bajke? Ne može se doći do životnog blaga bankovnim transakcijama, eksproprijacijama, profitom itd. Potrebno je iskočiti iz putanje “pritiska profita” (Herman Broh). 

Kao Antej, Džerard je crpeo snagu iz grada u kojem je rođen. Antej je bio sin Posejdona i Geje. Snaga Antejeva je dolazila iz vezanosti za zemlju, boginju majku. Kada bi se odigao od zemlje, Antej je postajao slab kao i ostali ljudi. Džerard je otišao iz svog grada jer su postali teret jedan drugom. A mogao je, moram to da napišem zbog onih koje će privući magija fudbalske lopte, ako uopšte budu pročitali, da se sa titulom preseli na tribine. To bi značilo da je grad uspeo da stvori simboličku snagu koja bi ga činila nepobedivim u budućnosti. Ovako, pevaće i njemu ,,You ll never walk alone” u nadi da će se vratiti, a ne kao onome koji ostaje da bi igrao još inspirisaniji.

Autor je master profesor srpske književnosti i jezika