Blog

Njegošev koncept borbe: Ne... ne... sjedte da i jošt zborimo!

Nenad Stanojević, Kuzmin-Novi Sad

„Moderan filozof koji se nikada nije osjećao kao šarlatan

 tako je plitkouman da njegovo djelo, vjerovatno,

i ne zaslužuje da se čita.”

Lešek Kolakovski

Saša Đorđević je trojku protiv Huventuda bacio mnogo ranije, ne na tri sekunde do kraja. Bačena je mnogo godina pre te utakmice ta trojka. Nije ona ubačena zato što je bačena, nego zato što se doraslo do nje. Ruka je bila spremna, voljni momenat tu, uspeh je, onda, bio posledica truda i čuda. U razlici potencijala, želje i negacije, šuta i promašaja, odluke da se ponovo šutne i ponovnog promašaja i ko zna čega još, što je sve ostalo iza te bačene lopte preko velikog Đofreze (Kako ga samo nisam voleo, tog Đofrezu, a divio sam mu se. Sad znam, nisam ga voleo zato što je bio veliki protiv nas). Ahilej i Hektor. Kasnije, mnogo kasnije, Đorđević i Marčuljonis. Znate šta, moglo je da bude drugačije. Čovek u zelenom dresu mogao je da teši čoveka u belom dresu. Nije, na našu radost. Tako je radost veća. Kakve to veze ima sa Njegošem? Stih iz naslova nalazi se na početku ,,Gorskog vijenca“. Da je na kraju, smisao bi bio sasvim drugačiji.

Danas, ako je ikad bilo drugačije, susrećemo se, posebno mladi ljudi, sa dva potpuno jednaka modela života, iako se ti modeli nalaze na različitim polovima. Jedan model je zipovani uspeh. Na brzinu. U kratkom vremenskom roku doći do uspeha. Sabiti sve one godine rada u par godina, u par meseci. Drugi, vrlo sličan prvom, jeste model nihilizma, defetizma i odustajanja od sebe. Obeleženi smo mitom o Prometeju. Evinom jabukom želje da se proba novo, drugačije, da se postigne više. Cilj je daleko. Neki na njega reaguju strahom, odustajanjem. Neki, to su oni prvi, odluče se za brz uspeh. Oba modela su modeli odustajanja od sebe. ,,Crnu Goru pokorit ne mogu,/ma nikako, da je sasvim moja:/s njima treba ovako raditi;/pa im poče demonski mesija/ lažne vjere pružat poslastice“ (Gorski vijenac, 68-72). Oba modela dolaze iz sveta koji nas okružuje, ne iz nas. Protiv tih uticaja se možemo boriti samo odustajanjem od njega i vraćanjem sebi. U sebe u sebe i nikako spolja.

Šta se nalazi na tom putu od izbačaja lopte do njenog ulaska u obruč? Nalazi se tragični junak. Onaj koji zna da može, ali strahuje: ,,Ja poviše nešto od vas vidim,/ to je sreća dala al nesreća!/Ne bojim se od vražjega kota,/ neka ga je ka na gori lista,/no se bojim od zla domaćega(...) ko se topi, hvata se za pjenu,/nad glavom se nadodaju ruke!“ Tad, pored sopstvene neverice, straha koji ga koči, nailazi i na podsmeh onih koji ne misle glavom. Onih koji sede sa strane i kažu: nije dovoljno dobro, ne valja itd. Knez Rade, niko drugi nego brat vladičin: ,,Što se mrčiš kada kovat nećeš?/Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ?“ A on, budući da ,,poviše nešto od njih vidi“, razume i njih, mora da ih razume, jer za njih i igra, za njih se i muči. Kao onaj Platonov izmileli iz pećine na svetlost dana, koga je Njegoš i pročitao i živeo. Hteli su i da ga ubiju, tog izmilelog iz pećine vladiku. A on im je rekao: ,,A što, braćo?“ Razumeo ih je. Tu je vladika jedan od boljih Platonovih učenika, jer je otišao dalje. To govori i o učitelju.

Onda je, tek, rekao, izlazeći iz pećine, JOŠ ne izašavši Danilo/Njegoš: ,,Neka bude što biti ne može,-/nek ad proždre, pokosi satana,/na groblju će iznići cvijeće/za daleko neko pokoljenje!“ Možda ćemo opravdanje, oproštaj dobiti iz budućnosti. Da pobijemo braću, nek to bude. Nisu ga razumeli. Kaže serdar Vukota: ,,Bog sa nama i anđeli božji!/ A evo si udrio, vladiko, u nekakve smućene vjetrove.“ Pa je onda rekao više sebi, nego njima, da bi podstakao sebe da uradi ono što ne želi: ,,Trijebimo gubu iz torine!/Nek propoje pjesna od užasa, /oltar pravi na kamen krvavi!“ Svi su poskakali. To su oni koji nemaju odgovornost kao on. On treba da šutne. Ako ne uđe, izviždaće ga. Strah. Onda je rekao: ,,Ne...ne...sjedte da i jošt zborimo!“ Kako će protiv svojih? Kako će sa njima? On je pozvan da vraća u zglob iščašeno, kao Hamlet. Nije rođen za to, kaže Man na više mesta (O Ašenbahu, recimo). U jednom pismu, Njegoš će reći: ,,Duša mi muči tjelo.” Konvulzije stvaralačke, duhovne. Na putu ka slobodi. Jedino tako.

Knjige, knjige, deco moja, a ne zvona i praporci. Zašto knjige? Vraćaju nas sebi. Ko može do sebe? Samo onaj ko želi od sebe, kaže Sloterdijk. Koji se odriče. To zovu učeniji od nas individuacija. Postajati ličnošću. Na zidu Njegoševe Biljarde bio je, po rečima svedoka, portret Bajronov. Svestan sopstvene ličnosti, Njegoš je želeo da deli društvo sa onim koji je izašavši iz pećine želeo da se u nju vrati, ali po ostale. Da im svedoči o tome da može biti.

Autor je master profesor srpske književnosti i jezika