Kultura

Svi gresi pripovedanja u prvom licu

Autor: Srđan Vidrić

Jasmina Ahmetagić, Pripovedač i priča

Šteta što nagradu „Nikola Milošević“ ne prati makar delić književne i medijske pompe kakva, recimo, prati NIN-ovu nagradu. Jer da je tako, do sada bi se pojavio barem jedan prikaz knjige Pripovedač i priča ovogodišnjeg laureata Jasmine Ahmetagić. Istini za volju, knjiga je štampana u samo 300 primeraka i do štampanog izdanja je zaista teško doći, ali to nije opravdanje s obzirom na to da je knjigu moguće pronaći i u elektronskoj formi na sajtu www.academia.edu. Iako mlada, nagrada koju dodeljuje Radio Beograd 2 (nagrada se dodeljuje od 2002. godine, a od 2007. nosi ime našeg proslavljenog filozofa), za najbolju teorijsku knjigu iz filozofije, estetike i teorije književnosti i umetnosti iz godine koja je za nama, okuplja oko sebe najbolje što iz pobrojanih oblasti može da se kaže na ovom jeziku. Međutim, nedostatak većeg interesovanja za nju očigledno svedoči o nedostatku većeg interesovanja za oblasti za koje se ova nagrada dodeljuje. No, to je tema za neki drugi tekst.

Knjiga Pripovedač i priča predstavlja zbir književno-teorijskih i književno-kritičkih tekstova okupljenih oko zajedničke teme – manipulativnog pripovedača. Naime, Jasmina Ahmetagić je na primerima romana Vita brevis Justeina Gordera, Kako upokojiti vampira Borislava Pekića, Ponornica Skendera Kulenovića, Vječnik Nedžada Ibrišimovića, Derviš i smrt i Tvrđava Meše Selimovića, Izlazak Radomira Konstantinovića, Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog i Štiler Maksa Friša pokazala kakvim se sve strategijama koristi pripovedač u prvom licu kako bi ispričao neku priču.

Uvodeći u srpsku književnost, tako što mu je posvetila posebno poglavlje, pojam manipulativnog pripovedača i birajući romane u kojima preovladava ispovedni ton, autorka je dokazala da je „hegemonistička pozicija prvog lica“, jer „čak i kada je u pitanju tzv. nepouzdani pripovedač, koji hotimično zamagljuje svoje sveznanje, uvek je reč o narativnoj strategiji koja kontroliše poruku koju prenosi“ (10. str). U rezimeu svoje knjige ona je i pobrojala tehnike verbalne manipulacije kojima se služe pripovedači u ich-formi, a to su: „manipulativna argumentacija, dezinformacija, komplikovana sintaksa, zamagljivanje podataka, predočavanje ličnog stava kao informacije, tehnika ponavljanja i ironijski diskurs“. „Manipulativna argumentacija se“, kaže autorka, „od racionalne razlikuje po opsegu činjenica koje uključuje u svoja razmatranja, ali i po cilju: ona ne teži razmenjivanju ili dokazivanju mišljenja, već njegovom nametanju“ (187. str).

Kombinujući psihološki i naratološki pristup i ukazujući na biblijski podtekst pojedinih dela, Ahmetagićeva je širinom zahvata veoma iscrpno i argumentovano govorila o delima koje je uzela za predmet svog istraživanja. Pozivajući se na relevantnu književno-teorijsku, filozofsku, psihoanalitičku i teološku građu, ali pretežno insistirajući na sopstvenom čitanju odabranih romana,  autorka je došla do veoma pronicljivih rezultata i zaključaka. Čak i kada je smatrala da su pojedini romani, poput Ibrišimovićevog Vječnika, preambiciozno zamišljeni, a postupci pojedinih likova nedovoljno motivisani, Jasmina Ahmetagić je ostajala u domenu književno-kritičke argumentacije.

Poslednje poglavlje u knjizi – „Greh solipsizma: pravoslavno učenje o grehu i psihološke teorije narcizma“ – pokazuje velike sličnosti između psihoanalitičkog pristupa čoveku i svetootačkog učenja o isceljenju ljudske duše. Vodeći se time „da je nesporno da su Sveti oci bili veliki psiholozi“ i „da psihologija kao nauka potvrđuje njihove uvide u ljudsku ličnost“ (172. str), autorka pokazuje na koji način se psihologija i pravoslavna duhovnost odnose prema narcističkom poremećaju ličnosti. Ova tema je veoma bliska Ahmetagićevoj budući da se njome bavila i u knjizi Priče o Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost, sa kojom je, uzgred budi rečeno, takođe bila u najužem izboru za nagradu „Nikola Milošević“ za 2011. godinu. Citirajući Berđajeva, Solovjeva, Bulgakova, Hamvaša, Florenskog i druge teološke mislioce, kao i Rolo Meja, Kristofera Laša, Hajnca Kohuta, Ota Kernberga i druge psihologe koji su se bavili psihologijom selfa i patologijom narcizma, Jasmina Ahmetagić je došla do zaključka da „ono što psihološke teorije nazivaju čovekovom autoreferencijalnošću i solipsizmom, a opisuju sasvim u skladu sa uvidima pravoslavne filozofije, ova je imenovala grehom“ (185. str).

Ako knjiga Pripovedač i priča bude imala malo više odjeka u stručnijoj čitalačkoj javnosti, pojedini njeni delovi, poput onih u kojima se tumače romani Pekića, Selimovića, Crnjanskog i Kulenovića, postaće nezaobilazni u bavljenju delima ovih pisaca. Objavljujući, poput plodnih pisaca beletrističke literature, jednu književno-kritičku/književno-teorijsku knjigu godišnje i bivajući u žiži interesovanja žirija za dodelu prestižne nagrade koja se dodeljuje za tu oblast istraživanja, Jasmina Ahmetagić se i ovom knjigom svrstava u sam vrh književno-kritičke misli.

Jasmina Ahmetagić, Pripovedač i priča, Institut za srpsku kulturu – Priština, Leposavić, 2014.