Kultura

Iz dvojke u prekid

Autor: Srđan Vidrić

Zoran Ćirić, Zaustavno vreme

Priča o tome da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu crpi svoj legitimitet iz najrazličitijih sfera društva. O ovom sportu i svemu onom što se dešava oko njega pričaju (i pišu) mnogi – od direktnih učesnika, preko vernih (da ne kažem vatrenih) navijača, pa sve do „običnih“ posmatrača. U tom pogledu interesantan je podatak da se u poslednjih desetak godina pojavio veliki broj knjiga, kako u svetu tako i kod nas, koje, na ovaj ili onaj način, tematizuju upravo fudbal. Pored biografija i autobiografija fudbalskih igrača i trenera, u knjižarama se mogu pronaći i beletristička i esejistička dela, čija sadržina, u većoj ili manjoj meri, dotiče najplaćeniji evropski sport. Jedna od takvih knjiga je i novi roman niš(vils)kog pisca Zorana Ćirića (Zaustavno vreme) koja se ove godine pojavila pred srpskim čitaocima zajedno sa njegovom zbirkom priča Priče sa zidova.

Radnja ovog romana smeštena je unutar zidova fikcionalnog stadiona „Mara-Kan Mala“ takođe fikcionalnog fudbalskog kluba „Jedinstvo“ iz čuvenog Ćirićevog grada Nišvila. Osim što je omeđena prostorno, radnja je omeđena i vremenski i traje, pogađate – jednu fudbalsku utakmicu, sa povremenim reminiscencijama na događaje iz prošlosti. Podeljena na tri dela – „Prvo poluvreme, prvi kraj“, „Zasluženi odmor, odloženi kraj“ i „Drugo poluvreme, drugi kraj“ – ova knjiga prati važan prvenstveni meč između „Jedinstva“ i „Žute Petoletke“. Ispripovedana iz usta ironičnog i sarkastičnog pripovedača, ova romaneskna priča pokušava da prikaže lice i naličje srpskog fudbala, kao i društva u celini. Aleksa Tirnanić, trener nišvilskog prvoligaša i živa karikatura Aleksa Fergusona, oseća „imperativ pobede“, kako se to kaže u fudbalskom žargonu, i zato teško pristaje na različite malverzacije koje mu se nameću sa svih strana. Kao čovek koji je prošao „Trapatonijevu prašinarsku školu“ (51. str) i stekao izvesno inostrano iskustvo, ovaj čovek ne podnosi nestručno mešanje sa strane, pa makar to bilo i od strane njegovog pomoćnika Trkija ili predsednika kluba Markana. Kako vreme bude odmicalo, događaji na terenu i, naročito, van njega poprimiće neslućene i, rekao bih, nadrealne razmere, a protagonisti će se pokazati u svom pravom svetlu. Cirkuski i karnevalski događaji koji će ispuniti prostor „Mara-Kan Male“ svedočiće o razuzdanosti i pohotljivosti njihovih aktera. Likovi, obeleženi gogoljevskim nadimcima – Trki, Komandant Markan, Karirani Mile, Dule Dupence – poneće karakteristike najgoreg ljudskog taloga, a priča će preuzeti oblik neskrivene kritike društva spektakla.

Međutim, iako je autor želeo da ukaže na anomalije srpskog društva, u kojem je sve moguće i unutar kojeg je fudbal samo jedna u nizu trulih karika, mora se priznati da pojedine scene, kao i pojedini dijalozi, deluju neuverljivo i nategnuto. Danilo Kiš je u Času anatomije na jednom mestu odlično primetio da „pisac može izmisliti sve što se može izmisliti u okvirima mogućnog, verovatnog – i, dakako, uverljivog (podvukao S. V.) – u tome i jeste sva mudrost umetnosti izmišljanja...“. Scena u kojoj dva trenera iza aut-linije u čarapama igraju fudbal na male golove, dok je utakmica u toku, teško bi se mogla zamisliti čak i u nižim srpskim ligama. Isto tako, na stranicama 148 i 149 opisan je događaj u kojem jedan navijač prilazi Aleksi i traži mu autogram, a ovaj mu se, ne znajući šta radi, tri puta potpisuje na dokumentaciji potrebnoj za dobijanje kredita i tako, ni kriv ni dužan, postaje žirant nepoznatom čoveku. Ako je cilj nekog dela da parodira i ismeva stvarnost, onda bi ta parodija trebalo da bude mnogo veštije i doslednije sprovedena, nego što je to učinjeno u Zaustavnom vremenu. Ovako, oseća se nesklad između prva dva dela, koja donose urnebesnu atmosferu, s jedne strane, i trećeg dela romana, koji, reklo bi se, uozbiljuje priču, s druge strane. Čini se da bi efekat bio bolji da je Ćirić posegnuo za domanovićevskom satirom i na taj način fudbal i društvo izvrnuo ruglu.

Zaustavno vreme nije roman koji donosi svežine na planu forme, stila ili književnih postupaka, niti je autoru to i bila namera. Opredelivši se za klasičnu naraciju, Ćirić je napisao roman koji ima za cilj da razgali i razbudi srpskog čitaoca i podseti ga da duhovi devedesetih još uvek nisu upokojeni. Otuda Aleksina uzrečica „Sve je u glavi“ može imati različitih konotacija.

Zoran Ćirić, Zaustavno vreme, Agora-Zrenjanin (2014)