Intervju

Cilj p(r)osvećenog novinara danas- opstati!

Autor: Violeta Mitrović

Eržika Pap-Reljin, intervju

Eržika Pap-Reljin, osoba izuzetne harizme i novinarskog umeća, autorka je i voditelj emisije Dokument koja nas, kroz analizu različitih društvenih fenomena zasnovanu na polifoniji mišljenja, svakog utorka nanovo podseća na misao Vuka Karadžića o tome da se um ne sme dati olako "pod arendu". O prvim koracima u novinarskoj profesiji, idejnosti i strukturi Dokumenta, najdražim emisijama, najupečatljivijim sagovornicima, profesionalnim stremljenjima u budućnosti, ali i o pojavama koje danas najviše ugrožavaju ugled i autoritet novinarskog esnafa, razgovaramo sa novinarkom RTV-a.

Tokom svoje novinarske karijere bili ste autor i voditelj različitih televizijskih formata. Možete li reći nešto više o svojim novinarskim počecima?

Počela sam sa za današnje vreme prilično neuobičajenom novinarskom praksom, a to je svojevremeno bila audicija na čuvenom Trećem programu tadašnje Televizije Novi Sad; prošla sam prvi krug, drugi krug i tako ušla u novinarski posao u svojoj dvadeset i četvrtoj godini. Moram priznati da sam na tim svojim počecima preskočila neke početničke korake koji se od televizijskog novinara očekuju, poput pijačnog barometra... Ne potcenjujem taj vid novinarstva, ali naprosto preskočila sam taj korak. Moj prvi posao je bio intervju sa našim čuvenim pokojnim slikarom Mićom Popovićem. Da li zbog toga što nisu poznavali njegov rad ili se nisu usudili, nije bilo mnogo zainteresovanih za taj intervju, te sam se ja javila, uz pomoć starije koleginice pripremila za razgovor i tako je sve krenulo. Posle Trećeg programa, usledio je NS plus, radila sam za ono vreme čuvenu emisiju o modi koja se zvala Šik. Ona je tada, devedesetih, imala smisla. Danas kada me pitaju da li bih ponovo radila emisije o modi, kažem da ne bih zato što je besmisleno u vreme fešn kanala raditi tako nešto a, pored toga, i moda se promenila. Kada je sadašnja televizija, Televizija Vojvodine u pitanju, moram priznati da sam dolazila, tj. vraćala se u nekoliko navrata. Bila sam i na malim, lokalnim televizijama i taj posao uopšte ne potcenjujem. Smatram da je za novinara i to jako važno jer ako ne zna da igra u malom timu, neće znati da igra ni u velikom timu. Mali lokalni mediji su važni najpre zato što svi vole da čuju ipak ono šta se dešava u sopstvenom dvorištu, ne u nečijem tuđem. Pored toga, male lokalne televizije su zgodne za uvežbavanje, dakle, ako postoji trema, to je pravi način da se nje oslobodite, načinite prve korake tamo, pa onda, kako vreme nalaže, da idete dalje. Kada je RTV u pitanju, mogu da kažem da sam prošla sve redakcije: i zabavnu, i informativnu u nekoliko navrata, i ponovo sam u informativnom, dokumentarnom programu. Smatram da je za svakog novinara dobro da prođe sve redakcije prosto da bi video gde mu je mesto i gde je ono što ga ispunjava u profesionalnom smislu. Svaka čast ukoliko neko uspe odmah da se pronađe, ali mislim da nije loše prosto upoznati kako funkcioniše celokupan sistem.

Pomenuli ste slikara Miću Popovića. Kakav je utisak njegova ličnost ostavila na Vas?

Mislim da je primetio da sam početnik, ali imao je razumevanja za tu činjenicu i strpljivo odgovarao na sva pitanja. Uvek sa velikim ponosom kažem da mi je to bila prva televizijska reportaža. Upravo zato što je umetnik te jačine i širine, ne samo slikar, nego i reditelj i pisac, mogao je da razume nekog ko je na početku. Moje je iskustvo, svih ovih godina, da se ljudi koji su ozbiljne veličine u svom poslu uvek ponašaju pristojno, normalno, nisu nadobudni i ne glume nekakvu holivudsku zvezdu. To su uvek osobe dobre namere i dobre volje.

Vaša autorska emisija Dokument jedna je od retkih televizijskih formi koja, opirući se banalnosti, senzacionalizmu i tabloidizaciji, na ozbiljan, izuzetno topao, prijemčiv i krajnje otvoren način način ukazuje na različite mogućnosti sagledavanja raznih društvenih fenomena. Takav pristup zahteva ne samo posedovanje znanja, profesionalne veštine i harizme, nego i hrabrosti, u najpozitivnijem smislu te reči...

Hvala na tome. Emisija Dokument zasnovana je na kontrapunktu, te je, u skladu sa tim, njen osnovni cilj da se čuju različita mišljenja, čak i ona sa kojima možda nisam saglasna, ali ipak smatram da treba da budu predočena kako bi se ponudio koliko-toliko objektivniji stav gledaocima. Smatram, što je vidljivo i u našoj privatnoj i našoj u poslovnoj sferi, da mi imamo komunikacijski problem u Srbiji. Kada kažem komunikacijski problem pre svega mislim da smo isključivi i da je upravo to naš najveći kočničar u napretku bilo koje vrste. Ako nam se nečije mišljenje ne dopada, nećemo da ga čujemo i naprosto volimo stavljanja u raznorazne kategorije: ako nisi prva Srbija, onda si druga, ako nisi druga, onda si treća, ako nisi ništa od toga, gde si..? Ta isključivost, zatvorenost za tuđe mišljenje, naš je najveći problem. Dopada mi se ono što je Ljiljana Smajlović rekla u emisiji Dokument da smatra da se sve sme reći, ali da se ne sme sve uraditi. Dakle, zakon mora da se poštuje, ali je preko potrebno izneti različita mišljenja budući da samo tako možemo krenuti napred.

Ispričajte nam kako izgleda proces pripremanja jedne Vaše emisije. Sa kakvim se teškoćama tom prilikom suočavate?

Emisija se, kao što sam napomenula, zasniva na kontrapunktu – važno je da imam različite sagovornike. Ali, ostavljajući po strani čitavu priču o sagovornicima, ono što najviše volim na putu pripreme emisije jeste sama montaža, završni momenat kada mogu da vidim šta su zaista sagovornici rekli. Na snimanju često budem impresionirana različitim stvarima, ali kada dođem u montažu shvatim da to baš i nije tako. Tako, na primer, neko koga na samom snimanju nisam osetila kao izvrsnog sagovornika na kraju, u montaži, ume da bljesne. U pogledu izbora teme i izbora sagovornika, nemam prepreku. Nije mi se još dogodilo da mi je rečeno da određeni sagovornik ne dolazi u obzir iz određenih razloga; takav ograničavajući faktor ne postoji. Trudim se da na realizovanju emisije radi ustaljena ekipa, dakle, nekoliko snimatelja i nekoliko montažera koji se uvek vrte u krug. Ono što mi je posebno drago je da ljudi koji učestvuju u stvaranju emisije Dokument vole tu emisiju, osećaju da je ona ipak zajednički projekat.

Kada biste bili u prilici da odaberete neke emisije na koje ste, bilo u pogledu načina promišljanja teme, bilo u pogledu odabira sagovornika, naročito ponosni, koje biste izdvojili?

Emisije koje bih ja izabrala nisu nužno i one koje su gledaocima najdraže. Bila mi je zanimljiva, recimo, poslednja, novogodišnja emisija koja predstavlja pregled onih problema koji su nas mučili tokom godine, od smanjenja penzija, političke upotrebe umetnika do problema koje imamo sa belom kugom i uopšte činjenice da ne znamo gde smo, da li smo okrenuti prema Istoku ili Zapadu, da li smo za kapitalistički ili socijalistički obrazac, dakle, uvek prisutna naša neodlučnost i isključivost u svemu. Što se tiče ranijih emisija, draga mi je epizoda U Srbiji one stvari. Pokušala sam da i tu temu obradim na način koji možda nije uobičajen, a povod je bila činjenica da je u vojvođanskim školama uvedeno zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju, ono što je, zapravo, u narodu poznatije kao seksualno vaspitanje. Sećam se da je tada pokret Dveri protestvovao zbog toga tvrdeći da je to čak i protivustavna odluka. U to vreme se nekako pojavilo i istraživanje kompanije Dureks, pa mi je bilo zanimljivo da tu temu obradim iz nekoliko uglova. Za realizovanje emisije Pridev srpski, koja mi je takođe veoma draga, postojalo je nekoliko motiva počevši od onog čuvenog da li je srpski ili srbski do toga da svakodnevno možemo videti devojčice koje nose helanke sa američkom zastavom, pri čemu na to niko neće reagovati ili će reakcije biti neznatne, ali da li će neko nositi helanke sa srpskom zastavom? U zanimljive emisije uvrstila bih i Kult ličnosti, Verbalni buldožeri, Srpski neprijatelji i Čujte Srbi, čuvajte se sebe koje, nastavljajući se jedna na drugu, promišljaju zašto imamo mentalitet kakav imamo. Izdvojila bih i emisiju Dan republike, budući da je ona težila da pruži jedan drugačiji pogled na jugonostalgiju, Ringišpil, koja se bavila svim našim političkim izborima i dilemom da li na izborima zaista pobeđuju oni najbolji, ali i Rodoljubivi listing, epizodu Dokumenta nastalu povodom raznoraznih spiskova o onima što su, u patriotskom smislu, podobni ili nepodobni. Draga mi je i emisija Pravo na grad koja se bavila arhitekturom Novog Sada, jednim delom i Beograda, i pitanjem zašto ne čuvamo naše graditeljsko nasleđe. Žao mi je kada vidim kakva je, recimo, Podbara ili podgrađe Petrovaradina, i uvek imam misao kako bi neki srećniji gradovi od tog, nažalost, u ovom trenutku sivog ambijenta napravili nešto lepše. Daleko od toga da ne treba videti Prag, Beč i ostale evropske gradove, ali dašak tog Praga i Beča imamo i mi ovde, a ne vidimo ga i ne negujemo. Izdvojila bih, najzad, i epizodu Idealizam: ona pokreće pitanje da li je moguće bavljenje politikom koje nije motivisano materijalnim težnjama. Mislim da će biti zanimljiva i emisija koja tek treba da se emituje 20. januara, a koja je pokreće zapitanost da li demokratija uopšte može da opstane u Srbiji.

Izuzetna je bila i emisija Politička upotreba umetnika....

Slažem se. Vidosav Stevanović je izgovorio sjajnu rečenicu u završnici emisije da umetnik mora, pre svega, da se okrene sebi i vlastitoj umetnosti, ne očekujući ništa ni od partije ni od publike...

Koje sagovornike biste izdvojili kao naročito upečatljive?

Bilo ih je dosta. Vidosav Stevanović i Slobodan Vladušić od pisaca, takođe i kolega novinar Bojan Bosiljčić. Upečatljiva je bila i Ljiljana Smajlović, naročito način na koji brani svoje stavove. To ne mora da znači da su oni meni bliski, samo smatram da je način na koji ih brani izvrstan. Zanimljiv je bio potpredsednik Nove stranke Vladimir Pavićević; prvi put sam tada razgovarala sa njim i moram da priznam to nije bila ljubav na prvi pogled. Ipak, na kraju, pokazao se kao sjajan sagovornik kojeg je kompletna ekipa Dokumenta, nezavisno od toga da li se slaže ili ne slaže sa njegovim mišljenjem, zavolela. Nele Karajlić je definitivno moj najneposredniji sagovornik. Tu emisiju, Dan Republike, snimali smo u Muzeju 25. maj, kod Titovog spomenika, osnosno, replike Meštrovićevog spomenika, i to je bio prvi i jedini put da smo imali publiku na snimanju, da su posetioci muzeja stali i slušali šta Nele govori. Odličan je sagovornik bio i Vojislav Žanetić koji govori pomalo cinično i jetko, osetljivim ušima možda i ne prija sve što kaže, ali je zaista sjajan... Veliki šarmer je i ekonomista Miodrag Zec, Dragoljub Mićko Ljubičić takođe. Smešna je dogodovština gostovanje čuvenog našeg pevača Bore Drljače koji je imao svoj stav kada su u pitanju nacionalne penzije i proslave Nove godine na trgovima. Tada je vrlo otvoreno i hrabro rekao da su te proslave u stvari na nivou pranja novca, da izvođači dobijaju vrlo malo, a ostalo uzimaju političari. Moram reći da su televizijske ekipe mahom oguglale na ljude, pogotovo kad imaju dosta godina, i da se retko dešava da ih neko zaista impresionira i da ga zapamte. Kada ekipa primeti, nekog, to znači da je ta osoba zaista upečatljiva. Tako ekipa emisije veoma voli Duška Radisavljevića kao sagovornika zato što na vrlo duhovit način ume da kaže strašne stvari. I Rale Milenković je odličan sagovornik, uvek spreman za temu i raspoložen za razgovor. Šarmer i vrlo duhovit je i Idro Seferi, novinar albanske televizije i sagovornik u emisiji Mali, a želje velike, koji je, kada sam ga pitala da li želi da mu pre emisije pošaljem pitanja pošto to uvek činim, rekao da on nije političar, da mu nisu potrebna pitanja, te da će se odgovoriti na svako, što je zaista i učinio. Izdvojila bih takođe i profesorku Ljiljanu Pešikan-Ljuštanović koja je u emisiji o Gospođi Ministarki rekla da u svima nama čuči Živka ministarka. Pamtim takođe da je u emisiji Spremam the đake iz srpskogjezika, snimanoj 2012. godine kada je na završnom testu maturanata bilo dozvoljeno brkanje ćirilice i latinice, malog i velikog slova, profesorka dala izvrstan ugao gledanja na tu temu, rekavši, između ostalog, da književnost studiraju i studenti koji ne vole da čitaju. Takođe se i koleginica sa RTS-a Ivana Miloradović, spoljnopolitički komentator, koja je prenosila referendum u Škotskoj, ustoličenje novog pape, venčanje princa Vilijama i Kejt Midlton takođe, pokazala kao impresivna sagovornica i žao mi je što ona nema priliku da u svojoj matičnoj kući više dođe do izražaja. Izdvojila bih i Tatjanu Venčelovski, glumicu, pisca i nekadašnju novinarku sa kojom sam samo jednom, nažalost, imala prilike da razgovaram. Ona možda javnosti nije toliko poznata budući da nije osoba koja je spremna da trguje zarad popularnosti, ali je zaista sjajan sagovornik. Mirjana Karanović je bez zadrške na svako pitanje, bez obzira kakvim ga je doživljavala, kao pronicljivo, nepristojno ili provokativno, strpljivo odgovarala; sve okupljene novinarske ekipe je ispoštovala, nije bila nervozna ili besna iako je više nas čekalo na razgovor, i to je, svakako, osobina vredna hvale. I Radmila Živković je bila odličan sagovornik iako je u prvom momentu, što je verovatno njen odbrambeni stav, bila pomalo mrzovoljna. Zanimljiva je bila i glumica Novosadskog pozorišta (Újvidèki Színház)Silvija Križan. Njoj srpski jezik nije maternji, ali na koju god temu da sam razgovarala sa njom, budući da je nekoliko puta bila sagovornik, ona ju je ozbiljno promislila i nije shvatala razgovor površno i neozbiljno. Snažan utisak ostavila je i Aleksandra Glovacki, novinarka kulturne rubrike Radija 202.

Kako vidite svoju karijeru u budućnosti? O kakvim profesionalnim poduhvatima maštate?

Odgovor je veoma jednostavan. Cilj mi je da opstanem jer ako se danas emisije koje imaju svoj rejting, svoju publiku i svoje trajanje skidaju sa programa, mislim da je moja želja da opstanem skromna. Što se tiče profesionalnih poduhvata o kojima maštam, na to pitanje je teško u ovom trenutku odgovoriti. Još uvek sam u Dokumentu i, premda sam tokom karijere radila različite emisije i priloge, Dokument je ubedljivo najzahtevnija forma. Svojevremeno sam takođe radila i jedan serijal za dokumentarni program naše televizije Zaboravljeni heroji i žao mi je što nemam vremena da radim dva serijala u isto vreme mada se i kroz Dokument povremeno vratim upravo toj temi. Ipak, nadam se da ću taj serijal kad-tad imati prilike da nastavim.

Koje pošasti, prema Vašem uverenju i iskustvu, danas najviše podrivaju ugled i autoritet novinara i novinarskog esnafa načelno?

Odgovor na ovo pitanje neće biti drastično nov. Mislim da je tabloidi(oti)zacija, pored hiperprodukcije, najveća pošast. Naročito mi smeta kada se novinari dohvate jedne teme i onda svi o tome nekoliko dana neprekidno pišu... Bilo bi dobro kada bi se pojavio neko ko bi baš tu temu ignorisao bez obzira na to koliko je ona važna. Pod tabloidizacijom podrazumevam i nemaštovitost: ako jedna televizija uradi jednu temu, onda se i sve ostale, kao domino kocke, bave njom da bi je, kada je najzad potroše, potpuno zaboravili. Takav je, recimo, bio slučaj sa temom ebole. Nekoliko dana se samo o tome pisalo, da li smo spremni za nju ili ne, da bi na kraju shvatili da ništa suštinski nismo saznali, šta se to uopšte dešava ili ne dešava...S druge strane, slučaj Tijane Jurić je u određenim momentima bio ispod svakog dostojanstva. Pojedini detalji, pojedina novinarska pitanja zaista nisu trebala da izađu u javnost. Potpuno mi je neshvatljivo da su neke od kolega ucenjivale porodicu, a bilo je i toga. Isto tako, svi znaju ko je Stanija, Mimi Oro, a da li neko zna, bez guglanja, ko je osvojio Nobelovu nagradu za književnost 2014. godine ili, još teže, Nobelovu nagradu za fiziku 2014. godine. Svi znamo ko su političari, ali malo znamo o našim piscima. Da li je to vreme krivo ili se radi o pitanju ko je stariji: kokoška ili jaje, odnosno, da li su krivi mediji ili gledaoci... Mislim da koliko su potrebni prosvećeni mediji, toliko je nužan i prosvećen gledalac/slušalac/ čitalac. Pored toga, često pažnju posvećujemo beznačajnim stvarima. U tom smislu, primetila sam vest na sajtu Blica i prosto mi je bilo neverovatno da se neko bavi tom temom, fotografijom tri mlade Novosađanke koje su za doček Nove godine nosile mini suknje i visoke štikle. Čisto sumnjam da bi neke od njih bilo kome mogle da ugroze opstanak. Bilo bi takođe dobro kada bi postojalo više novinarske solidarnosti. Divimo se lekarskoj solidarnosti, taksistima, muškoj solidarnosti... Kao pozitivan primer često se navodi slučaj dve drugarice, koleginice iz NIN-a, koje su jedna drugoj pomogle kada je doniranje bubrega u pitanju. Ipak, da ne idemo u toliko radikalne slučajeve. Smatram, dakle, da bi kolegijalnost i solidarnost trebale da budu daleko izraženije u novinarskoj profesiji.

Da li među novinarima postoji veći stepen solidarnosti nego među novinarkama?

Mislim da ne. Novinarstvo je danas ipak postalo dominantno ženska profesija. Moglo bi se teoretisati na temu zašto je to tako, da li je to slučaj kao što smo imali svojevremeno sa prosvetom kada su prvo svi bili učitelji, pa su kasnije došle učiteljice. Obično se tumači da kada u nekoj profesiji žene postanu dominantnije, da je ta profesija osiromašila. Tako kaže teorija. Ali možemo to posmatrati i drugačije, da su žene odgovornije i sistematičnije. U suštini kada je u pitanju solidarnost, ne bih to podelila na muško i žensko... Rekla bih da je isto.

Kakav biste savet uputili mlađim kolegama/koleginicama koji čine svoje prve korake u novinarskoj profesiji?

Pre svega da vole svoj posao. I da budu radoznali. Kada to kažem uvek se setim jednog starijeg kolege koji, kada su već uveliko stigli kompjuteri i u novinarstvo i u naše privatne živote, nikako nije hteo da nauči da kuca na računaru, nego je uporno insistirao na pisaćoj mašini te ga je vreme brzo pregazilo. Kada kažem radoznalost, pokušaću da napravim i jednu metaforu. Kada pogledamo kako se ljudi voze na pokretnim stepenicama svuda u svetu, oni stanu ili sa leve ili sa desne strane tako da neko može da prođe; najzad one i služe tome da eventualno ubrzaš svoj dolazak od tačke A do tačke B, ali nikako da staneš na sredini, kako to čine ljudi u Srbiji, i ne pustiš druge da prođu. Važno je pomenuti i onaj uvreženi stav da novinarstvo donosi i mogućnosti putovanja po svetu. Ne mora biti tako, neka za početak mladi novinari upoznaju Srbiju kako ne bi dolazilo do uopštavanja po modelu da neko iz Kragujevca sve u Vojvodini smatra Lalama, a nisu svi Lale, već samo Banaćani, ili da mi iz Vojvodine ne znamo ko su, žargonski rečeno, Čokali. Smatram da bi za početak novinari koji čine prve korake u ovoj profesiji trebalo da upoznaju zemlju u kojoj žive, da ne smatraju da je život samo u Novom Sadu, da upoznaju i Suboticu, i Sombor, i Kikindu te da i u tom smislu budu radoznali, otvoreni i da, naravno, stalno uče nove veštine. Ovo i jeste posao kojim možete bukvalno doživotno da se bavite i uvek nešto novo naučite; novinarstvo u tom smislu zaista daje širinu. Ako nema posla na televiziji, u nekoj redakciji, uvek se može, makar to današnje vreme dopušta, osmisliti sopstveni blog i na taj način izraziti svoje mišljenje. Važno je takođe da mlad novinar ima dobrog urednika. To možda deluje čudno, neuobičajeno, ali dobar urednik mora da usmeri mladog novinara, da prepozna oblasti koje ga interesuju i da, naprosto, nadgleda njegov rad. Nažalost, viđala sam talentovane novinare koji nisu imali dobre urednike i čiji je talenat zapušten, ostavljen bez prilike da se nadogradi i adekvatno razvije. Važno je imati nekog starijeg jer niko ne može sam od sebe da uči. Ja i danas kada radim neku temu pitam druge, starije i iskusnije kolege za savet u pogledu same zamisli emisije ili najboljeg načina da priđem određenoj temi.