Agora

Generacija mekušaca

Kler Foks, Daily Mail

Termin „generacija razdražljivaca i mekušaca“[1] opisuje fragilnu, preosetljivu omladinu

Neke od devojaka su jecale grleći se međusobno, dok su druge vrištale. Većina ih je, naposletku, izgledala uznemireno i zbunjeno. Dogodila se nevolja čije su razmere bile ravne užasnoj nesreći. Srećom, ipak se nisam našla u nekoj ratnoj zoni ili usred scene saobraćajne nesreće, nego u školskom holu ispunjenom učenicima naprednog nivoa školovanja. Šta je dovelo do takve histerije? Usudila bih se da iznesem stav koji se suprotstavlja njihovom prihvaćenom načinu mišljenja. „Generacija razdražljivaca i mekušaca“ predstavlja naziv za ovakve tinejdžere, koji se danas često upotrebljava u Sjedinjenim Američkim Državama postajući podjednako rasprostranjen na našim prostorima. On opisuje lako posustajuću, osetljivu omladinu koja ne ume da se izbori sa suprotnim gledištima, a kamoli kritikom.

Suočavanje sa prostorijom punom plačljivih tinejdžera svakako nije jedini primer takvog ponašanja koji bih bila u stanju da navedem, ali je on svakako najdramatičniji događaj sa kojim sam se susrela. Dogodio se kada sam početkom prošle godine, kao direktor Instituta ideja,[2] učestvovala u debati u školi Severni London. Predmet diskusije bio je fudbaler Čed Evans, koji je osuđen za silovanje, a potom pušten iz zatvora, budući da je presuda poništena, te se čeka novo suđenje. Njegov tim Šefild junajted prihvatio ga je natrag u svoje redove pa smo raspravljali o tome da li je nastupajuća ljutnja (javnog mnjenja, prim. prev.) bila izraz socijalne pravde ili vladavina rulje.

Znala sam da se mnogi neće složiti sa mojim stavom – da je Evans odslužio svoju kaznu i da bi trebalo da se vrati svojoj profesiji. Međutim, tokom završnog dela debate namenjenog pitanjima i odgovorima sve je krenulo po zlu. Osmelila sam se i sugerisala (kao što su to pre mene učinile mnoge eminentne feministkinje) da silovanje nije nužno najgora stvar koju jedna žena može da iskusi. Očekivala sam robustnu raspravu, a ne da se ona razreši pobesnelim tinejdžerskim jaucima: „Ne možeš to da kažeš!“ Njihova reakcija me je šokirala. Ne nalazim nikakvo zadovoljstvo u tome da ih unesrećujem, ali ovakvo ponašanje učinilo je razumljivijim kontrast spram prethodnih generacija mladih ljudi koji bi nalazili užitak u tome što imaju priliku da uzvrate argumente. Ovim se ilustruje gotovo ratoborno zalaganje za pravo prvenstva ove novovremene generacije. Oni pretpostavljaju da je njihova emocionalna patnja prioritet. Ukoliko se neko usudi da iznese stanovište sa kojima se ne slažu, taj će istog časa biti prinuđen da svoje stanovište, uz izvinjenje, porekne.

Kao što obrazlažem u svojoj knjizi Mislim da je to uvredljivo!, „generacija razdražljivaca i mekušaca“ veruje u pravo da budu zaštićeni od svega što smatraju nepristojnim. Ovakva mentalna vizura posebno je rasprostranjena na univerzitetima. Primeri su izvan svake parodije: Nacionalna unija studentskih konferencija zabranila je aplaudiranje jer bi ono moglo da prouzrokuje traumu („molimo vas da upotrebljavate ’džez ruke’ – rekli su delegati); studentkinja Edinburškog univerziteta suočila se sa pretnjom isključenja sa sastanka nakon što je podigla ruku kao znak neslaganja. Prošle godine studenti na Univerzitetu Istočna Anglija zabranili su meksičkom restoranu da deli sombrera zbog rasističke stereotipizacije. Univerzitet u Kembridžu je u martu zabranio tematsku zabavu „Put oko sveta za osamdeset dana“ usled straha da bi nošenje nacionalnih kostima moglo delovati uvredljivo. Studenti zahtevaju da univerziteti budu „sigurna mesta“, lišena mišljenja koja bi učinila da se oni osećaju neprijatno. Podigli su se glasovi i oko „Bez stajanja za govornicom“ koncepta – izuzeća svakoga sa kontroverznim pogledima od uopšte mogućnosti držanja govora na događajima.

Nije ni čudo što je, suočen sa takvim razdražljivim i uvredljivim studentima, Univerzitet u Oksfordu predstavio „upozorenja od okidača“ koji se tiču „potencijalno uznemirujućih glavnih tema“ na predavanjima iz oblasti prava, odnosno, u slučajevima koji uključuju seksualno nasilje. Ništa ne mari što će budućnost provedena u krivičnom pravu podrazumevati suočavanje sa svim neugodnim aspektima ljudskog postojanja. Lista se nastavlja, u nedogled...

Rastužuje me što su ovi tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci postali toliko strašljivi da veruju kako suprotstavljeno mišljenje može da predstavlja tako ozbiljnu pretnju. Međutim, da li zaista možemo biti toliko iznenađeni kada smo upravo mi ti koji su ih naučili da misle na ovaj način? Govorimo deci da je najvažnije njihovo blagostanje, ali smo podjednako krivi za njihovu razmaženost. Postoji konstantno naglašavanje njihove ranjivosti što, dokazano, ume biti vrlo opasno. Deca su danas suočena sa ograničenjima više nego ikad u pogledu preduzimanja fizičkih poduhvata – jednog od načina na koji su prethodne generacije gradile gipkost i otpornost. Zahvaljujući opsednutosti zdravljem i sigurnošću, igre poput besne kobile, klikeranja i udaranja kestenovima[3] se sada smatraju nebezbednim. 

Osnovna škola u Lidsu je u martu ukinula igru vije budući da su deca postajala uznemirena i cepala svoju odeću. Postoji takođe kampanja koja zabranjuje obaranje na zemlju u školskom ragbiju i zahteva procenjivanje sigurnosti u drugim kontaktnim sportovima poput hokeja. Učimo decu zdravoj ishrani pa tako oni odrastaju zastrašeni šećernim napitcima misleći da će ih previše soli i masti ubiti. Utvrđujemo im težinu i merimo ih u osnovnim školama, a onda se pitamo zašto postaju opsednuti svojim telom i izgledom. U međuvremenu je stari moto „zovi me i krčag, samo me nemoj razbiti“[4] zaboravljen i sada učimo decu da reči zaista mogu da naude. Pojam zlostavljanja je danas redefinisan tako da obuhvata i na igralištima uobičajene verbalne čarke. Sećam se da mi je moja jedanaestogodišnja sestričina pričala da je bila zlostavljana u školi. Uplašila sam se da je bila tučena ili divljački mučena. Ustvari, bila je „izbačena iz grupe svojih prijatelja“. Ne sumnjam da je to delovalo uznemirujuće na nju, ali svađanje sa drugarima predstavlja deo odrastanja. Kroz takav događaj pojedinac nauči da se nosi sa interakcijama sa kojima će se neizbežno susresti kao odraslo biće. Odrasli su podstaknuti da obustave svoje kritičko rasuđivanje, da slušaju decu bez prekidanja, da ne kategorizuju i ne kritikuju zbog uticaja kojeg bi sve to moglo ostvariti na dugoročan emocionalni sklad dece.

Što se tiče sigurnosti, ona je izokrenuta u industriju koja bodri omladinu u težnji da zveri vide na svakom koraku. Neki zabavni parkovi isključuju odrasle koji ne idu zajedno sa detetom. Roditeljima nije dozvoljeno da fotografišu svoju decu tokom plivačkih takmičenja. Nastavnicima nije dozvoljeno da nanose kremu za sunčanje zbog mogućnosti neprikladnog dodirivanja. Stvara se panika oko toga šta bi deca mogla da vide na internetu i beskrajna briga usled „opasnosti od nepoznatih osoba“. 

A sada postoji i nešto novo čega se valja bojati. Komitet za žensku ravnopravnost Doma komune na čelu sa članicom parlamenta i konzervativne partije Marijom Miler preduzeo je ispitivanje u domenu seksualnog uznemiravanja i nasilja u školama. U izveštaju komiteta stoji: „Na školskim hodnicima i igralištima, seksualnošću opterećeno ponašanje pobuđuje fizičke interakcije mladih ljudi.“ Pogled na „dokazni materijal“, međutim, sugeriše ekspanzivno definisanje onoga što konstituiše pojam seksualnog uznemiravanja. Da li je davanje komplimenta zaista „nebezbedno“ ponašanje?  Ukoliko dečak naglo povuče brushalter devojčice, to može biti neprijatno i dosadno, ali da li je zaista uvredljivo? Stalno širenje definicije zlostavljanja može podstaći kulturu na strah i nezadovoljstvo: ohrabrivanje nastavnika i devojčica da obelodanjuju takva neugodna dela može značiti etiketiranje seksualno smetenih tinejdž dečaka kao seksualnih napasti.

Opasnost se ogleda u tome što odrasli gube smisao za razmere događaja. Kada sam imala pet godina, igrali smo igru u kojoj su devojčice nosile svoje kardigane kao ogrtače i uz ciku bežale od dečaka koji su nas jurili noseći žabe iz obližnjeg jezerceta. Danas bi to bez sumnje bilo okarakterisano kao zlokobna seksualna igra i dečacima savim izvesno ne bi bio dozvoljen pristup jezercetu.  Naročito sam zabrinuta zbog toga što devojčice učimo da sebe vide kao žrtve. Skorašnja istraživanja, koja pokazuju da sve manje mladih ljudi odlazi u noćni provod, poseduju razotkrivajuću prirodu. To se ne dešava otuda što mladi nisu u prilici da priušte izlazak. U mnogo većem stepenu ženska populacija kao razloge ovoj činjenici navodi strah od susreta sa muškarcima u pijanom stanju koji bi mogli pokušati da ih iskoriste. Koliko je tužno što je moderna žena dovoljno zastrašena da poveže noćni izlazak sa seksualnom pretnjom.

Mnogi tvrde da preferiraju druženje preko interneta – ne samo da je ovo uzmicanje od opasnostima ispunjene javne sfere, nego podjednako ne podrazumeva bezbednost. Kampanja „Vratimo internet na bolji put“, preduzeta prošlog meseca od strane članica Parlamenta uključujući tu i Mariju Miler i laburistkinju Ivet Kuper, usredsređena je na uticaj koji seksualno konotirano trolovanje ostvaruje na mlade žene – ipak, time se samo osnažuju stereotipi o slabim i osetljivim ženama.

Nisu samo žene, naravno, otelotvorenja „generacije razdražljivaca i mekušaca“ niti se svaka mlada osoba uklapa u ovaj kriterijum. Postoji čitava obala egocentrizma i nepostojanosti koja se proteže kroz ovu generaciju; svi odreda suviše spremni da viču „žrtva“ na prvi susret sa situacijom koja im nije po volji. Potrebna nam je mlada generacija spremna da preuzme odgovornost na svoja pleća, otisne se u svet, preuzima rizike i donosi teške odluke. U suprotnom, nikome od nas budućnost ne sluti na dobro.

Izvor: Daily Mail     Prevod: Violeta Mitrović

[1]Termin, koji u engleskom jeziku glasi Generation Snowflake, označava grupu današnjih mladih ljudi, preterano osetljivih, razmaženih, infantilnih i nesposobnih da se suoče sa stavovima drugačijim od njihovih. Smatraju da niko ne sme da ih uvredi verujući u pravo da budu zaštićeni od svega što je neprijatno; često se sakupljaju u tzv. „sigurnim zonama“ – na koledžima. (Prim. prev.)

[2]Institut ideja osnovan je 2000. godine kako bi se obezbedio forum posvećen otvorenim i snažnim javnim debatama povodom mahom kontroverznih tema. (Prim. prev.) Videti: http://www.instituteofideas.com

[3]Tradicionalna dečija igra u Velikoj Britaniji i Irskoj. Plod divljeg kestena se najpre probuši kako bi se kroz njega provukao kanap. Dva igrača potom naizmenično udaraju, uz određena pravila, tako viseći kesten svog oponenta sve dok jedan od plodova ne bude potpuno uništen. (Prim. prev.)

[4]Najpribližniji srpski pandan engleskoj dečijoj rimi „Sticks and stones may break my bones but words will never hurt me“ koja se u izvorniku navodi. Fraza znači da fizički bol može da nam naškodi, ali verbalni napadi ne mogu; sazdana je kao oblik otpora prema ružnim rečima i uvredama. (Prim. prev.)

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)