Agora

Sadržaj može uzrokovati traumu

Sloboda govora i "upozoravajući okidači"

The Economist

Može se slobodno reći da nijedno pismo dobrodošlice novim studentima nije privuklo više pažnje niti inspirisalo više tvitova od pisma kojeg je Džon Elison, dekan Univerziteta u Čikagu, uputio brucošima. Nakon što je generaciji koja bi trebalo da diplomira 2020. godine rekao da „naša posvećenost slobodi istraživanja i izražavanja“ predstavlja jednu od „definišućih karakteristika“ njihovog novog akademskog doma, gospodin Elison je istakao nekoliko stvari sa kojima se novajlije neće susresti u kampusu: „Naša posvećenost akademskoj slobodi znači da ne podržavamo takozvane ’upozoravajuće okidače’, ne otkazujemo pozvane govornike samo zato što bi njihove teme mogle biti kontroverzne i ne mirimo se sa tvorevinom intelektualnih ’sigurnih mesta’ u okviru kojih pojedinci mogu da se povlače pred idejama i perspektivama suprotnim od njihovih.” „Upozoravajući okidači“ signaliziraju studentima potencijalne uznemiravajuće delove literarnih dela i usmenog govora.

Njegovi komentari podstakli su očekivano polarizovane reakcije. Mnogi su podržavali pismo jer zagovara dragocene akademske vrednosti. Džefri Stoun, profesor prava koji predsedava akademskim komitetom za slobodu govora na Univerzitetu u Čikagu, istakao je: „Mi smo duboko privrženi ideji da se ovde nalazimo da bismo učili jedni od drugih i od sveta, da bismo proučavali fenomene i pronalazili odgovore.“ Najbolji recept za takvo tragalaštvo sadržan je u zahtevu „da se čuju sve strane svake pojave“. Fondacija za individualna prava u obrazovanju (FIRE) pohvalila je pismo zbog „protivljenja širom zemlje rasprostranjenom trendu studentskih poziva na cenzuru.“

Pojedini predstavnici studenata na Univerzitetu kritikovali su ovu, kako su je doživeli, negostoljubivu poruku. Takođe su primetili hipokriziju u izjavi o principima: „Trenutno najpodmuklija pretnja "slobodi istraživanja i izražavanja" u kampusu nisu "upozoravajući okidači" niti "sigurna mesta", istakli su predsednik i potpresednik studentske organizacije, „nego ugnjetavačko suzbijanje slobode govora i slobode štampe od strane univerzitetske administracije.“ Razmišljajući o uticaju kojeg dekan po svoj prilici vrši nad pedagoškim izborima članova fakultetske zajednice, Džejt Hir publikovao je protivoptužbu u Novoj Republici: „Univerzitet u Čikagu napada akademske slobode“ pritiskajući profesore da upozorenja (odnosno, upozoravajuće okidače, prim. prev.) drže podalje od nastavnog plana.

Retorička neumerenost obeju strana možda i nije toliko iznenađujuća ukoliko se uzme u obzir širi kulturološki rat u okviru kojeg se slova ispaljuju više nego razarajući projektili. Međutim, i pristalice i kritičari pomenutog pisma dobrodošlice preuveličavaju svoje udele. Mnogi koledži i univerziteti uvodili su eksperimente sa „upozoravajućim okidačima“, ali niko od njih trenutno ne zahteva od profesora da ih učine zvaničnim, dok je nekoliko studenata tražilo da ih profesori upozore na svaki razumno uznemirujući sadržaj. Većina pedagoga koji koriste „upozoravajuće okidače“ čuvaju ih za materijal sa naročito potresnim opisima silovanja ili seksualnih napada i ne nabrajaju sve načine na koje bi Džojsov Portret umetnika u mladosti ili Svet koji nestaje Činua Ačebea mogli da pokrenu emocionalnu reakciju. Pretnje kako bi se nebo moglo srušiti ukoliko su ova upozorenja u upotrebi ili pak van nje treba uzimati sa rezervom.

Jedan od najnesretnijih aspekata debate, pogoršan pismom i većinom odgovora na njega, ogleda se u pretpostavci da otkazivanje govora, očuvanje sigurnih mesta i ozvaničenje upozoravajućih okidača, predstavljaju identičnu, nerazdvojnu celinu. To nije tačno. Jasno je zašto je ukidanje poziva govornicima u kampusu – jer bi mogli da pokrenu kontroverzne sadržaje – u protivrečju sa univerzitetskom misijom promovisanja slobodne i energične debate. Međutim, manje je očigledno zašto se upozorenja u okviru nastavnog programa i okupljanje grupa van učionice, u sigurnim zonama, radi diskusija i međusobnog saosećanja doživljavaju kao pretnje slobodi govora.

Doduše, postavljanje upozoravajućih okidača u akademsko okruženje predstavlja čudnu ideju. Malo profesora može posedovati kompetencije psihologa – oni nisu eksperti za stvari koje bi razdražile studente niti su obučeni da pomognu mladima u borbi sa prošlim traumama. Čak i najobazriviji akademski predavači sagledavaće materijal koji predaju kroz sopstvena iskustva, propuštajući da zapaze u njemu potencijalne uznemirujuće sadržaje, ili će možda biti nepotrebno preosetljivi u odnosu na druge. Ipak, niko ne misli da procena filmova i opravdanja koja ih prate („sadrži neprikladne reči, konzumiranje droge i golotinju“, primera radi) infantilizuju bioskopsku publiku ili kvare iznenađenje čim se svetla zamagle i slika odvije. Isto tako, ostaje nejasno zašto se poruke upozorenja u pogledu nastavnog plana koriste kao prilika da se uskovitla dekanova leptir-mašna. 

Izvor: The Economist 

Prevod: Violeta Mitrović