Dosije

Solženjicinova harvardska beseda

Andrej Tkačov

Postoje iznesene reči, koje nadilaze vreme u kojima su izgovorene i neposrednu publiku kojoj su upućene. Na primer, govor Dostojevskog prilikom oktrivanja spomenika Puškinu. Ili Čerčilovo obraćanje u Fultonu, koje je obeležilo početak Hladnog rata. Naravno, tu spada i Ciceronova beseda protiv Kataline, kada je izgovorena naširoko poznata fraza: „O vremena, o običaji“. Nesumnjivo da je spisak uticajnih obraćanja veoma dug. Nećemo pogrešiti ako u njega unesemo i besedu Aleksandra Solženjicina u Harvardu, juna 1978. godine. Tada je on od pisca postao propovednik, koji je raskrinkao sve mane Zapadnog društva u duhu proroka Jeremije.

Amerikanci i danas proučavaju njegov govor, često izvlače iz njega citate, a delove uče napamet. Ne svi Amerikanci, razume se, već oni koji se zanimaju povezanošću istorije sa savremenošću, ili oni koji se bave političkim naukama. Veliki broj tdvrdnji, koje je tada izneo Solženjicin, ne samo da nisu postale neaktualne, već su poput starog vina, sazrele i dobile novo dublje značenje. Pored toga, mnogi problemi, na koje je Solženjicin ukazao, nisu se odnosili na tadašnje rusko društvo. Međutim, danas se naša realnost u tolikoj meri izmenila, da su sve rane Zapada i nama postale jasne. Mi smo zaraženi novim bolestima, koje su se probile kroz srušenu barijeru, koja nas je nekada delila. Zato ne smemo biti gori od američkih istoričara i politikologa. Hajde da vidimo šta nam Solženjicin poručuje iz daleke 1978. godine.

On je započeo svoj govor s činjenicom, da se Zapad s visoka odnosi prema ostatku sveta i da mu stoga manjka razumevanja. Zapad je odavno uveren da «svi delovi naše planete treba da se razvijaju s ciljem da dostignu nivo zapadnog sistema, koji teoretski predstavlja najviši stupanj razvoja». «Sve države se ocenjuju na osnovu toga koliko su napredovale na tom putu». Onaj koji je ostvario mali napredak, po svemu sudeći, je ili varvarin, ili ga «sputavaju zli diktatori». Tu se daju primetiti neizgovorene tvrdnje, koje postaju jasne iz konteksta savremene politike. Varvari treba da budu prosvećeni, zarad njihove koristi, a zle vladare treba rušiti, pomoću izvoza demokratije. Takav zaključak se nameće sam po sebi, ako imamo u vidu zapadni osećaj superiornosti i jednostranosti. Sve je to proizvod zapadnog nerazumevanja drugih civilizacija. Gruba je greška pomisliti da mi možemo biti objašnjeni, isključivo pomoću zapadnih mera.

Dalje, Solženjicin analizira život u zapadnim demokratijama, sa svoje tačke gledišta. On bukvalno poručuje: vi nas ne razumete. Ne razumete ni naše uspone, ni naše padove. Niste nas razumeli ni u carsko doba, a ponavljate svoje greške i u svojetskom periodu. Zato mi vas dobro razumemo. Jasnu su nam vaši uspesi, ali i porazi. Pošto on nije došao da hvali, već da leči, njegova prva lekcija je «pad hrabrosti». «Celo zapadno društvo je izgubilo hrabrost». On tu ne misli na svakog pojedinca, ima mnoštvo hrabrih vojnika, sportista, vatrogasaca i drugih. Solženjicin cilja na samo društvo u kome vidi malaksalost, višak komfora, potpunu opuštenost. Hrabrosti, pod takvim uslovima, ne može biti. Isti je slučaj bio sa Rimom, koji je odbacio strogost republikanske epohe i upao u imperijalnu dekadenciju i nadobudnost. Zbog toga je Putin i postao najprimetniji političar današnjice. On poseduje sve muževne kvalitete: strpljivost, moć analize, preciznost u izražavanju, preimućstvo uma nad osećanjima i još mnogo toga, što ga izdvaja od ostalih evropskih političara.

U drugom delu svog govora, Solženjicin ističe dva stuba zapadne civilizacije na kojima sve počiva. To su: sloboda i zakon. Čovek je slobodan od rođenja. To piše u svim osnovnim deklaracijama. Ljudi teže ka blagostanju, a u tome im pomaže strogo poštovanje zakona. To je duša Zapada u dve reči. Sloboda i zakon. Sloboda je, po mogućstvu, bezgranična, a legalizam je, po pravilu, bespogovoran. Malo je onih, koji primećuju da su sloboda i legalizam u sukobu. Solženjicin, skoro kao apostol Pavle, ukazuje na ograničenost zakona i predstavlja svojim slušaocima neophodnost blagodati. Njima nedostaje blagodat, nedostaje im «Reč o Zakonu i Blagodati». «Sav život sam proveo pod komunizmom i reći ću vam: užasno je ono društvo u kome uopšte nema pravnih merila. Ali, društvo u kome nema drugih merila, osim pravnih, takođe nije dostojno čoveka», kaže Solženjicin. Na tom mestu se u stenogramskom zapisu po prvi put sreće reč «aplauz». «Pravo je odviše hladno i formalno, da bi moglo blagodatno da utiče na društvo. Kada je ceo život prožet pravnim odnosima, stvara se atmosfera duševne osrednjosti». Nedaće, koje očekuju čovečanstvo, neće biti rešene legalizmom, tvrdi autor.

To je još i Konstantin Leontjev primetio tvrdeći da se Evropljanin, sa njegovim prosečnim i sveopštim idealima, koji se tiču samo ovozemaljskog, a ne večnosti, pretvorio u oruđe opšte destrukcije. Nosilac ideologije Novog doba, melje svu raznolikost i složenost sveta. To i jeste carstvo osrednjosti. Pritom car mediokriteta bez prekida poziva na slobodu i jednakost. Više tu nema mesta ni za bratstvo, jer to je već nešto povezano sa porodicom, sa krvnim srodstvom. A ništa krvno nam više ne treba, kao i ništa porodično. Potrebni su nam sloboda i jednakost u veoma uskom značenju. U skladu sa tim, govornik upozorava: «Zaštita prava ličnosti je dovedena do takve krajnosti, da društvo ostaje bez zaštite (opet aplauz)... od raznih ličnosti, tako da je na Zapadu došlo vreme da se štite ne samo prava ljudi, već i njihove obaveze (aplauz)».

Da li brbljivci, kojima su puna usta prava, često pominju obaveze? Teško. Pa ipak, prava i obaveze su povezane, one su potrebne jedna drugoj, poput desne i leve ruke. Borba za prava bez spominjanja fundamentalnih obaveza, dovodi do toga da će «društvo ostati nezaštićeno od provalije ljudske grešnosti, na primer doći će do zloupotrebe slobode u svrhu moralnog nasilja nad omladinom, kao što su pornografija, prestupništvo ili huligansko ponašanje». Solženjicin je u drugim govorima pričao o «slobodi» koja dopušta da čitav grad bude oblepljen neprijatnim reklamama, o «slobodi» džabalebaroša da žive na račun društva, o «slobodi» države da ruši suverenost drugih međunarodnih subjekata, umesto da se pozabavi sopstvenom ekonomijom. Pominjao je on na desetine vrsta tih «sloboda». Ali to su druge besede, dok se u ovoj Solženjicin osmelio da govori o grehu.

Izvor neisceljenih bolesti zapadne civilizacije, po rečima Apostola, on vidi u pogrešnoj humanističkoj pretpostavci da je «čovek, gazda ovoga sveta, koji u sebi nema zla, već svi poroci proizilaze iz pogrešnih društvenih sistema, koji treba da budu ispravljeni». «Čudno je da, iako su na Zapadu stvoreni najbolji materijalni uslovi za život, tamo beležimo višu stopu kriminaliteta, nego što je to slučaj sa Sovjetskim Savezom, u kojem caruju siromaštvo i bezakonje (o siromaštvu i bezakonju je moguće diskutovati – A.T.)». To je sasvim hrišćanski pogled na unutrašnju prirodu čoveka i kako je ona narušena prvobitnim grehom.

Police sovjetskih novinarnica 1978. godine, bile su ispunjene listovima «Izvestija» (na srpskom Novosti) i «Pravda» (na srpskom istina), a narod se šalio da u «Izvestiji» nema ni trunke istine, a da u «Pravdi» nema nikakvih novosti. U isto vreme Zapad se gordo hvalio slobodom medija i njenim nečuvenim uticajem. Moć novinara se prostirala sve do Votergejta i smene predsednika! Uprkos tome, Solženjicin spokojno odbacuje tu svetu kravu, tvrdeći čak da je njeno mleko otrovno. Gde je, pita on, odgovornost novinara pred čitaocima ili prema istoriji? Kada izvrću činjenice, preuveličavaju ili umanjuju značaj nekog događaja, kada skroz promaše u svojim prognozama, kaju li se? Ne, jer bi ih to lišilo profita. Novine su pune glasina, proizvoljnih pretpostavki, skandaloznih tvrdnji, koje nikada ne mogu biti opovrgnute, ali koje ostaju u sećanju masa. To je tačna ocena, sve do nedavnog «gafa» sa procenama da će Hilari pobediti. Tu niste videli nijedno izvinjenje, nijednu ostavku. Piskarala su oguglala na kritiku, do te mere da ih ni za šta više nije stid. Očigledno je da od toga ne boluje samo Amerika. I mi smo sa tom bolešću na «ti».

Mediji prave od terorista zloglasne slavne ličnosti (o Bin Ladenu i Islamskoj državi se priča, kao i o našim razbojnicima i teroristima 90-ih), otkrivaju državne i vojne tajne, mešaju se u privatni život poznatih (primera je bezbroj). Svuda bezobrazluk, površnost i brzopletost. Po mišljenju Solženjicina, sva psihička oboljenja 20. veka otelovljuje štampa. Dubinsko značenje je apsolutno neprihvatljivo, medijima su potrebne samo senzacije. Oni plasiraju lažnu devizu «svi imaju pravo da znaju sve». To geslo je lažno, jer postoji i više pravo «ne znati», ne prljati svoju dušu spletkama, praznim pričama i besmislicama. Čak i ta izvikana sloboda medija je prolazna. Nema tu više nikakve konkurencije, mas-mediji deluju gotovo jednoobrazno i uigrano.

To ja prepričavam misli Solženjicina onako kako ih lično doživljavam. I ne znam šta vi mislite, ali meni se čini da je on došao do samog korena problema. «Bez bilo kakve cenzure na Zapadu se sprovodi podrobni odabir misli, koje se dele na one koje su u modi i one koje nisu. Misli, za koje se veruje da su nezanimljive, nemaju dostup ni štampi, ni knjigama, pa čak ni univerzitetima, iako ne postoje nikakve formalne zabrane. Vi ste slobodni samo pravno, ali ste robovi trendova». Pokušajte da oborite tu tezu. Ili si u trendu, ili ne. Ako kojim slučajem nisi «in», osetićeš se kao da si u pustinji, usred tog carstva slobode, bez ikoga ko bi mogao da čuje tvoje mišljenje.

Ako je ovde sve tako loše, a zašto se Vi lepo ne vratite u crvenu Rusiju, gospodine Solženjicin? Ili nam Vi kao ideal predlažete socijalizam? Takva pitanja su bila neizbežna i logična. Pisac je odgovarao, da socijalizam kao model, ni u kojem slučaju, ne predlaže i ne propagira. Ali da i zapadni model ne bi predložio svom narodu. Stvar je u potrazi za pravim putem, a ne u odabiru između već postojećih, to je suština.

Proces mišljenja na Zapadu je binaran – plus ili minus, dobro ili loše. Ali pored toga, ima još i gore i bolje. Odgovore treba tražiti, a ne birati (to treba uporediti sa testovima, koji pokušavaju da ocene znanje, a zaista ubijaju umne sposobnosti). Solženjicin govori da Zapad više nije na čelu čovečanstva. I kao dokaz toga vidljivi su određeni simptomi. Na primer, «propast umetnosti ili odsustvo velikih državnika». Sve je to jasno i običnom posmatraču, pogledajte samo fotografije sa samita svetskih lidera. Šta nam je činiti? U duhu starozavetnih proroka, Solženjicin poziva Zapad da se smiri sa datom situacijom, kao što je Dostojevski pozivao «gordog čoveka» da se skruši, u svom govoru posvećenom Puškinu. Zapad, koji je navikao da sluša profesionalne analize, pre nego proricanja, naćulio je uši i utihnuo.

Naš pisac ih je podsetio da «u 20. veku zapadne demokratije nisu samostalno pobedile ni u jednom velikom vojnom sukobu (očito da neće pobediti ni u ratu protiv Islamske države, za čije stvaranje su odgovorni – A.T.), već su se svaki put ograđivale od protivnika uz pomoć svog kontinentalnog saveznika, čije vrednosti nisu prihvatale». Ovo je dragocena misao: dva rata, koji su nazvani svetskim, nisu bili svetski. To su bili sukobi unutar zapadne civilizacije, ratovi samouništenja! Svetski ratovi, nastavlja Solženjicin, tek predstoje, kada Indokina i ostali blokovi uđu u žestoki konflikt. To će biti rat, kakav još nismo videli. Ništa dobro ne očekuje Zapad u tim sukobima. Zašto je nekadašnji hrišćanski svet slobode (ili bolje reći borbe za istu), nauke i umetnosti, toliko oslabio? Zašto najbolji ljudi Zapada, koji se mole i misle svojom glavom, horski najavljuju da je kraj njihove civilizacije blizu? Naš pisac, kako bi našao odgovore na ta pitanja, a u skladu sa našim civilizacijiskim tradicijama, polazi od korena problema, od istorije.

On govori o antropocentrizmu, o tome kako je u centar sveta smešten čovek, umesto izgnanog Boga. To i jeste definicija humanizma. Neka je, kaže Solženjicin, Srednji vek i bio surov vek, pun poteškoća. Ali svest, koju je izrodio humanizam «ne priznaje da čovek ima viši cilj od ovozemljaskog blagostanja. Takvo razmišljanje je u temelj zapadne civilizacije ugradilo opasnu težnju ka obožavanju čoveka i kultu materijalnih potreba». Sve što je duhovno ostalo je van te formule. «Tada su i bile ostavljene rupe, kroz koje danas slobodno prolazi zlo». Gola sloboda ne rešava probleme čovečanstva, već samo stvara nove. Solženjicin je imao hrabrosti da podseti da se ideja slobode rodila u hrišćanskom, a ne u nekom drugom društvu. I ta ideja podrazumeva, pre svega, odgovornost, a ne popustljivost. Nije bilo pojmljivo, ne pre 200 godina, nego pre 50, da «čovek može dobiti neobuzdanu slobodu, prosto za zadovoljenje svojih strasti». Ali od tada je Zapad uspešno sa sebe zbacio breme odgovornosti i nikakva naučna dostignuća i napredak neće moći da iskupe «to moralno ništavilo, u koje je upao 20. vek, a što niko nije mogao da pretpostavi da će se zbiti, posmatrajući svet iz 19. veka».

Filozofski humanizam je preteča komunizma. Marks je 1844. godine govorio da je «komunizam naturalizovani humanizam». Bog napolje! Čoveka u centar! Eto, i rodio se humanizam. I Zapad i crveni Istok su bili povezani, jer su i jedni i drugi bili humanisti. Jedino što su prvi zastupali ideju privatnog vlasništva, a drugi su bili protiv. Jedni su bili za umereni razvrat u okviru zakona, a drugi – ili za razvrat bez ograničenja, ili za strogi, ali bezbožni asketizam. Ti sistemi su slični kao braća, svi to vide, ali ne razumeju svi šta je posredi. Svet je bio podeljen, a obe polutke su bolovale od iste bolesti. Mi smo, kaže besednik, deca prosvetiteljstva, jarkog, fantastičnog i bezbožničkog. I sada smo požnjeli, šta samo posejali. Mi nemamo budućnost, ako produžimo da živimo u toj truloj paradigmi ovozemaljskog zadovoljstva i razuzdane slobode.

Posle svega, možemo dodati i misli Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog, koji je rekao da se papa uzgordio i obožio sebe rekavši: «Ja sam na zemlji umesto Boga. Ja sam Njegov Namesnik». Skriveno značenje tih reči je bilo: «Ja i jesam Bog!». Luter je ustao protiv toga i rekao: «Nisi ti Bog“, ali je dodao: «Mi smo svi bogovi». Zatim je počela bahanalija lažnih bogova i borba za prevlast, a sve se završilo Ničeovim krikom: «Nema Boga! On je mrtav. Svi smo ga ubili!». Dalje sledi kraj istorije. Kraj istorije, koja je bila ispunjena ratovima i metežima, požarima i haranjima. Ako ne usledi pokajanje. Malo je verovatno masovno i iskreno pokajanje na istrošenom i iznurenom Zapadu. Stoga ceo svet gleda na Istok. Ne budistički, ili neki drugi, već na hrišćanski, na Rusiju. Svet čeka zoru sa Istoka.

«Ako već nije na pragu propasti, onda je svet došao do prekretnice istorije, jednake onoj koja je vodila od Srednjeg veka ka Renesansi i od nas se očekuje da imamo duhovnog žara, da se uzdignemo do novog horizonta, do nove ravni života, gde neće, kao u Srednjem veku, biti odbačena naša telesna priroda, ali što je još važnije, gde neće, kao u Novo doba, biti zgažena naša duhovnost». Dalje ostaje samo Amin i aplauzi.

Rečeno u Harvardu, godine 1978. od rođenja Isusa Hrista.

Izvor: pravoslavie.ru