Dosije

Od medicine, preko medikalizacije, do sistematizacije

Neporažena smrt

Ivan Ilič, Amicus Mortis

Davne 1974. godine, kad sam pisao Medicinsku Nemezu, mogao sam govoriti o „medikalizaciji“ smrti. Zapadnjačka veština umiranja – rezultat hristijanizacije Evrope – ustuknula je pred zagarantovanom terminalnom negom (negom o smrtno bolesnima). Skovao sam taj izraz da bih označio medicinski establišment koji je preuzeo funkciju dominantne crkve i čiji simbolički učinci uključuju, između ostalih, oblikovanje ljudskih verovanja i percepcije, potreba i zahteva. Ono što su stručnjaci videli kao konačan terapijski neuspeh, pred tim su laici strepili kao pred ograničenom finansijskom pokrivenošću. U to je vreme korištenje izraza „jatrogeneza“ bilo prihvatljivo ne samo za simptomatske nuspojave koje su pojedinci pretrpeli usled suočavanja s lekarima, lekovima ili bolnicama, već i za praznoverno preoblikovanje društva i kulture kroz usvajanje mitova medicine.

Danas, dva decenije kasnije, morao bih napisati sasvim drugačiju knjigu. Ranije sam koristio medicinu da bih ilustrovao opšte svojstvo glavnih institucija sa sredine stoleća – njihovo kontraproduktivno delovanje koje je bilo u tome da ciljeve za koje su bile stvorene čine nedostupnima većini svojih klijenata. Na primer, škole ometaju učenje; transport je noge učinio suvišnim udovima; komunikacija je izobličila konverzaciju. Analizirao sam medicinsku delatnost kao posthrišćansku liturgiju koja je u svoje vernike ulila ogroman strah od bola, invalidnosti i smrti. Danas su razne institucije, naročito one za pružanje socijalnih usluga, izgubile svoj identitet; sistemi za obrazovanje i medicinu isprepleteni su s vojnim, ekonomskim i drugim sistemima.

Sredinom veka mnogi su pojedinci dospevali pod medicinsku negu onda kad bi bili na samrti. Iz vlastitog iskustva znam kakva sve nerealna očekivanja pobuđuju beskorisni medicinski rituali i rutina, te kako je težak zadatak medikalizacija postavila pred porodicu, prijatelje ili sveštenika: kako pobuditi umirućeg na spremnost da prihvati neizbežno, kako pronaći snagu u lepoti sećanja i kako uopšte otići s ovoga sveta.

U galenskoj su tradiciji lekari bili obučeni da poštuju Letin zov i da omoguće ljudima da kroče na Haronovu lađu; učili su prepoznavati facies hippocratica, simptome koji pokazuju da je njihov pacijent zakoračio u predvorje smrti. Na tome je pragu priroda sama prekidala ugovor o isceljenju, a iscelitelj je morao spoznati svoje granice. U takvom je trenutku povlačenje bilo ispravna usluga kojom je lekar svom pacijentu omogućavao blagu smrt.

U belo obučeni lekar koji se bori sa smrću ne pojavljuje se u grafičkoj umetnosti sve do kasnog 19. stoleća. Pouka o tome kako razlikovati izlečivo od neizlečivoga nije nestala na američkim medicinskim fakultetima sve do Flexnerovog izveštaja 1910. godine. Dok su se lekari usredotočivali na borbu protiv smrti, pacijent je postao najpre rezidualni objekt, a potom tehnološki konstrukt. Danas se postavlja pitanje: postoji li još uopšte autonomna osoba sposobna za čin umiranja?

Danas, 1995. godine, ne mogu da krivim medikalizaciju za takav razvoj. Kao što se to desilo s muzičkom televizijom, nove tehnologije menjaju prirodu delovanja; tako su u zdravstvenom sistemu one potpuno preotele drevni ples smrti. Konstelacija unutar koje bi masa akademskog obrazovanja, instrumenata, laboratorija i bolnica mogla biti izdvojena kao medicina, izbledela je. Hrana, lekovi, geni, stres, životno doba, vazduh, AIDS ili otuđenost više nisu medicinska, već sistemska pitanja. Etiologija se više ne odnosi na specifičan uzrok, već na hijerarhiju petlji povratnih sprega. Pacijent je sad „život“ koji iz genskog fonda izranja u ekologiju. Nekad su ljudi tražili dijagnozu svoje bolesti, i očekivali tretman koji će im olakšati tegobe; danas se životima upravlja, i optimizacija je ta koja vlada. Biomenadžment sad uključuje industrijsku emisiju fluora, odvoz kućnog otpada, rat protiv droge i slobodnu distribuciju injekcijskih igala.

Godine 1978. prvi put je upotrebljen izraz „imunološki sistem“. Iste godine Majkrosoft je lansirao svoj operativni sistem, DOS. Pet godina kasnije, čak su i naučno-popularni tekstovi govorili o zdravlju kao stanju biološkog sistema i o smrti kao o nepovratnom slomu, „padu sistema“ života. Od tada, najveći deo sredstava uloženih u zdravstvenu zaštitu zapravo je išao na finansiranje primopredaje medicinskih komponenti u vlast globalnih upravljačkih sistema. Temeljna analiza uvela je u zdravstvo nove pojmove i prakse, ali isto tako je krišom uticala na to kako ljudi sebe same poimaju. Sve više ljudi danas govori o svom zdravlju kao „stanju svog sistema“. Koncepti analitike sistema promenili su naše samopoimanje.

Medikalizacija je navela ljude da vide sebe kao dvonožne komplete dijagnoza. Međutim, nije ona ta koja je rastočila samopoimanje; sistemsko razmišljanje pak jeste. Ljudi danas prate krivu svojih vitalnih parametara. Kako se približavaju kraju svojih dana, iza njih je dugotrajno iskustvo sebe kao „života“, kao i stručnog upravljanja – kod nekih još dobrano pre rođenja.

Nekad se o poslednjem času govorilo u aktivnom obliku: „Nadam se da ću umreti blagom smrću.“ Koristili su se i neprelazni glagoli: „Znam da ću umreti.“ Za umiranje se može pripremiti, može se stvoriti dobar stav. Kasnije, ali ne mnogo kasnije, viđao sam ljude – čak i u jedinicama intenzivne nege – kako oživljuju svoja sećanja o veštini umiranja, već prema tradiciji u svojim porodicama. Nakon Drugog svetskog rata, zakon i crkve podržavali su lekare u medikalizaciji smrti. Saradnja s donkihotovskim heroizmom medicinskih strategija i pacijentu i porodici bila je predstavljana kao dužnost. Sasvim retko su verski i moralni autoriteti još uvek govorili o pravu da se odbiju vanredni postupci. No, ta je kvalifikacija samo poduprla opštu obavezu pokoravanja diktatu lekara. Na agoniju se počelo gledati kao na nastojanje medicinskog tima, a na smrt  kao na frustraciju tima usled krajnjeg čina korisnikovog otpora. Ipak, medikalizacija društvenih aranžmana i kulturnih normi nije uspela postići intenzivnu bestelesnost, na osnovu samosvesti stečene doživotnom opsednutošću samodijagnosticiranjem, samoregulisanjem i anksiozno prognostičkim samotretmanom.

Sposobnost da se umre vlastitom smrću zavisi o dubini vlastite utelovljenosti. Medikalizacija je izazvala zavisnost, ali ne i sâmu neutelovljenost. Neutelovljeni ljudi su oni koji danas o sebi misle kao životima kojima se upravlja – kao što je RAM jedinica na personalnom računaru. Životi ne umiru, oni se slamaju, „padaju“. Moguće je pripremiti se za smrt – kao stoik, epikurejac ili hrišćanin. No, slom života ne može se zamisliti kao predstojeća neprelazna radnja. Kraj života može se samo odgoditi. Za mnoge, ovo upravljano odgađanje traje celog života; kod smrti, pak, dešava se prekid memorije. Oni znaju da je život počeo u času kad je njihova majka opazila fetus na monitoru ultrazvučnog aparata. Život, to je kad se biva objektom ekoloških, obrazovnih, te biomedicinskih zdravstvenih politika. Danas to nije sofisticirani terminalni tretman, već obuka koja traje celog života, u pogrešno smeštenoj konkretnosti, koja je glavna prepreka gorko-slatkom prihvatanju naše neizvesne egzistencije i posledične spremnosti da se pripremimo za sopstvenu smrt.

Kad ta situacija postane rasprostranjena, opravdano je govoriti o amortalnom društvu. Mrtvih u njemu nema; ima samo uspomena na žive koji nisu tamo. Obična osoba pati od nesposobnosti da umre. U amortalnom društvu, sposobnost da se umre – to jest, sposobnost da se živi – više ne zavisi od kulture, već od prijateljstva. Staro mediteransko pravilo, da mudra osoba mora steći i pažljivo čuvati amicus mortis – onoga ko ti kaže gorku istinu i ostaje s tobom do neumitnog kraja – najavljuje svoj preporod. I ne vidim nikakvog nepobitnog razloga zašto onaj ko praktikuje medicinu ne bi mogao biti i prijatelj – čak i danas.

Izvor: Anarhistička biblioteka

Ivan Ilič (1926-2002) je bio filozof, polihistor i radikalni kritičar savremenih društvenih institucija. Ilič je rođen u Beču od oca dalmatinskog Hrvata i majke Sefardske Jevrejke. Njegovi tzv. maternji jezici su bili italijanski, španski, francuski i nemački. Tokom vremena on je naučio i hrvatski, starogrčki, latinski, portugalski i hindu, između ostalih. Studirao je histologiju i kristalografiju na univerzitetu u Firenci, teologiju i filozofiju u Rimu, i srednjevekovnu istoriju u Salcburgu. Ilič je 1951. postao sveštenik u siromašnom predgrađu Njujorka. Od 1956. nadalje, on je ekstenzivno putovao kroz Latinsku Ameriku u ulogama istraživača i edukatora. Njegov višestrani rad ga je redovno dovodio u sukob s Vatikanom. Kao rezultat toga, krajem šezdesetih Ilič je samovoljno napustio sve pozicije u katoličkoj hijerarhiji. Knjiga koja je Iliča dovela u centar javne pažnje je bila Deschooling Society (1971). Deschooling Society je radikalna kritika obrazovne prakse u savremenim društvima. Školovanje je, prema njemu, po svojoj prirodi dehumanizujuće i destruktivno, a jedino su humani i kreativni oni oblici obrazovanja koji se pojavljuju izvan formalnih institucija školovanja. Zato je ovaj mislilac preporučivao ukidanje škole i kreiranje mreža učenja.