Dosije

Hana Arent kao tumač trampokalipse

Aleksandar Divović, Požega

U jeku svetske ekonomske krize 2008. godine akademski orijentisana izdavačka kuća "Karl-Dietz-Verlag" iz Berlina objavila je da je od početka godine prodala 1500 primeraka Marksovog "Kapitala", što je bio vrtoglavi skok tiraža u odnosu na 200 kopija koliko je iznosila prosečna godišnja potražnja. Globalna finansijska kriza doprinela je da u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, u izdavačkom pogledu klinički mrtvo štivo, prvi put objavljeno 1867. godine kao kritička analiza kapitalizma, opet postane bestseler. Sličan kuriozitet zabeležen je i u martu 2014. godine kada je na prvo mesto "Njujork tajms"-ove liste najprodavanijih naslova u oblasti dokumentarističkog žanra izbila knjiga izdata 1853. godine. Bolji hroničari sedme umetnosti sećaju se i da je neku nedelju pre toga na 86. dodeli Oskara za najbolji film proglašeno ostvarenje "12 godina ropstva", zasnovano na istoimenim memoarima Solomona Nortapa premijerno objavljenim 1853. godine.

Posle izbora i inauguracije Donalda Trampa za 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država i najveća svetska online knjižara "Amazon" bila je prinuđena da obnovi zalihe nekoliko klasičnih studija o tiraniji i autoritarizmu. Tako je početkom godine prvo mesto najprodavanijih naslova na "Amazonu" zauzeo profetski klasik Džordža Orvela "1984", koji svoju reaktuelizaciju očigledno duguje eri "post-istine" i "alternativnih činjenica" kao ne(u)savršene verzije totalitarne, orvelijanske distopije. Ipak najveće iznenađenje predstavlja potreba za reprintom seminalnog dela Hane Arent "Izvori totalitarizma", obimne sociološko-istoriografske studije iz 1951. godine, koja svojom analitičkom i sintaksičkom kompleksnošću nikako ne pripada  rudimentnoj kulturi dijaloga društvenih mreža i masovnog tvitovanja ograničenog na 140 grafema.

Kako je jedno pomalo zaboravljeno delo, koje svoj fokus usmerava na društveno-politički vakuum izazvan sumrakom tradicionalnih idola religije i nacije posle Velikog rata i na uspon totalitarnih ideologija staljinizma i nacionalsocijalizma kao alternativa tom stanju, odjednom postalo prepoznato kao legitimni tumač tzv. trampokalipse? Tome je svakako doprinela dubina analitičkog zahvata i univerzalnost socioloških opservacija koje je Hana Arent preduzela u "Izvorima totalitarizma", do danas neprevaziđenoj biografiji dve najveće totalitarne paradigme 20. veka.

Ima političkih mislilaca, piše Vojislav Koštunica u pogovoru srpskog prevoda drugog značajnog dela Hane Arent "O revoluciji", čija je dela teško, ako ne i nemoguće, čitati izdvojeno od onoga što čini političku stvarnost. Ma kada nastala, ta dela podstiču dijalog sa političkom današnjicom.[I] U tom smislu su "Izvori totalitarizma" veoma podsticajno štivo za razumevanje pojedinih društvenih i političkih pretpostavki koje su, uprkos očekivanjima mainstream establišmenta, bile od velikog značaja za trijumf marginalizovanog Donalda Trampa nad favorizovanom Hilari Klinton u trci za Obaminog naslednika.

Teško se, na primer, oteti utisku da se jedan od uzroka poraza neoliberalnih, demokratskih elita u SAD krije i u dijagnozi  Hane Arent da "zagovornici humanizma i liberalizma, u svom gorkom razočaranju i nedovoljnom poznavanju svog doba, uglavnom previđaju da je upravo atmosfera u kojoj su se izgubile sve tradicionalne vrednosti i pravila ... donekle olakšala prihvatanje očigledno apsurdnih pravila umesto starih istina... ".[II] Kako drugačije razumeti predizborne ankete vodećih američkih medija, koji su svi listom, sa izuzetkom "El Ej Tajms"-a,  prognozirali ubedljivu i sigurnu pobedu Hilari Klinton, nego da su iz svog vidokruga izostavili čitavu jednu zaboravljenu i skrajnutu Ameriku, Ameriku Rust Belt-a, belačku Ameriku Srednjeg zapada koja nije pohađala elitne američke koledže, Ameriku Biblijskog pojasa koja ne deli vrednosti i poglede medijskih mogula i bordova transnacionalnih kompanija.

U autorskom tekstu za "Vašington post" profesor Džoš Pačevič primećuje da tzv. rust belters-i nisu afirmativno odgovorili na Trampov populizam samo zbog propasti industrije koja je birače iz redova radničke klase ostavila besne zbog umanjenih mogućnosti, već i zbog  uticaja koji je takav gubitak imao na raspadanje strukture lokalne zajednice, koja je nekada povezivala ljude sa politikom, ostavljajući stanovnike otuđenim i ozlojeđenim.[III]

Promenljiva s kojom predizborna istraživanja javnog mnjenja u deindustrijalizovanim regionima SAD sa sličnom sudbinom nisu računala odlično je skicirana u zapažanju da je "pobuna masa protiv “realizma”, zdravog razuma i navodne “zdravorazumske ustrojenosti ovog sveta” (Berk) rezultat njihove atomizacije, gubitka društvenog položaja i istovremenog gubitka čitave sfere odnosa u zajednici, u okviru koje zdrav razum još i ima nekog smisla... Ako treba da biraju između suočavanja sa anarhičnim, potpuno proizvoljnim raspadom s jedne, i pokoravanja krajnje rigidnoj, sumanutoj konzistentnosti ideologije s druge strane, mase će se verovatno odlučiti za ovo drugo... ".[IV] Trampova isključiva i cinična predizborna retorika pokazala se psihološki delotvornija za profil socijalno-ekonomski otuđenih birača iz nekada razvijenih industrijskih zona, čiji glasovi su se na kraju pokazali kao presudni.

U istom psihološkom ključu treba posmatrati i protivčinjeničnu komunikaciju Donalda Trampa tokom predsedničke kampanje sa biračima i njihovu iznenađujuće dobru responzivnost na Trampove alternativne interpretacije stvarnosti. "Vašington post" je kroz svoj projekat "Fact Checker" dokumentovao 92 Trampove izjave o važnim političkim i ekonomskim temama iz predsedničke kampanje i argumentovano utvrdio da je njih 59 ili oko 64% bilo potpuno neistinito, dodelivši im maksimalna 4 Pinokija.[V]

Rejting Hilari Klinton u ovom smislu zadržao se na standardnih 10-20% lažnih izjava o ključnim pitanjima, koliko su u prethodnoj kampanji zabeležili i Barak Obama i Mit Romni. Medijska suočavanja Donalda Trampa sa njegovim diverzijama od stvarnosti u predsedničkoj kampanji nisu uticala na to da on svoje izjave povuče ili prilagodi činjenicama, niti su naročito doprinela da Trampova fantastična retorika pređe u defanzivu. Naprotiv, klimaks kreativnog revizionizma stvarnosti došao je u liku Trampove savetnice Kelijan Konvej, koja je dokumentovano neistinitu tvrdnju sekretara za medije Bele kuće Šona Spajsera da je Trampova inauguracija bila "najposećenija u istoriji", protumačila kao iznošenje "alternativnih činjenica".

Retorika "alternativnih činjenica" kao modus operandi predsedničke kampanje, koketiranje s teorijom zavere i nesrazmerno veliki broj spornih, poluistinitih i potpuno neistinitih tvrdnji koje je Donald Tramp dosledno iznosio tokom predsedničke trke s jedne i povoljan odziv glasača na taj sadržaj s druge strane u racionalnoj ravni su svakako paradoks u jednoj razvijenoj demokratiji kakve su SAD. Ključ nesporazuma ovde je u reči racionalan, jer mehanizmi koji su uticali na ovakav ishod američkih izbora su svojstveni psihologiji masa, u čijem političkom odlučivanju, kako je to još pre više od jednog veka pokazao Gustav Le Bon, preovladavaju iracionalni i emocionalni činioci.

Dobrovoljno pristajanje na laži političkih vođa i kolektivna racionalizacija "alternativnih činjenica" je fenomen koji svoju logiku duguje mešavini lakovernosti i cinizma masa: "U nestalnom, nerazumljivom svetu, mase su došle do tačke na kojoj bi bile u stanju da u isto vreme veruju u sve i da ne veruju ni u šta, da misle da je sve moguće i da ništa nije istina... Masovna propaganda otkrila je da je njena publika u svako doba spremna da poveruje u najgore, ma kako apsurdno ono bilo, i da se neće žaliti mnogo ni kada je obmanu, zato što ionako misli da je svaka izjava laž. [Totalitarne] vođe zasnivaju svoju propagandu na ispravnoj psihološkoj pretpostavci da, u takvim uslovima, ljude mogu naterati da jednog dana poveruju i u najneverovatnije bajke, a da ipak mogu da budu sigurni da će mase, ako sledećeg dana dobiju nepobitan dokaz da su te tvrdnje lažne, potražiti utočište u cinizmu; umesto da se okrenu od vođe koji ih je slagao, mase će se vajkati da su od početka znale da je ta tvrdnja bila laž, a vođi će se diviti zbog njegove izvanredne taktike".[VI]

U paralelama između lucidnih socioloških opservacija iz kapitalnog spisa Hane Arent i savremene društveno-političke stvarnosti zapadnih demokratija ipak treba biti umeren i oprezan. Interesovanje i motivaciju za ponovno iščitavanje "Izvora totalitarizma" posle trijumfa Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi delimično je podstakla i zla slutnja da se u njemu krije novi totalitarni vođa i neprijatelj slobode. Ne treba zaboraviti da je studija Hane Arent retrospektivna analiza složenih činilaca koji su doveli do uspona totalitarizma u 20. veku i multidisciplinarni presek totalitarnih poluga moći, a ne priručnik za prepoznavanje distopijskih vizija budućnosti. Društveno-istorijski kontekst u koji Hana Arent smešta rađanje totalitarizma je neponovljiv, a sam fenomen totalitarizma toliko specifičan i različit od svih drugih oblika autokratije da, po savetu same Hane Arent, imamo sve razloge da reč "totalitaran" koristimo štedljivo i mudro.[VII]

Uprkos ovom savetu, Rodžer Berkovic, učenik Hane Arent i šef "Centra Hana Arent za politiku i humanost" na Bard koledžu u Njujorku, kaže da "Tramp, prema njenom (Hane Arent) shvatanju, doduše, ne bi bio totalitarni vladar, ali da otelotvoruje "elemente totalitarizma".[VIII] Veoma je teško ne odbaciti ovakvu ocenu kao nespretnu ideološku diskvalifikaciju, jer ako je sama Hana Arent Musolinijev fašizam do 1938. i usvajanja prvih italijanskih rasističkih zakona okvalifikovala kao "običnu nacionalnu diktaturu koja se logično razvila iz višepartijske demokratije"[IX], onda je imputiranje elemenata totalitarizma Donaldu Trampu više nego groteskno.

Druga važna stvar je da Donald Tramp iza sebe nema masovni pokret kojim može da nametne svoju volju. Masovne organizacije atomizovanih, izolovanih pojedinaca su ključni instrument totalitarnih vlasti, koje mogu (primer nacističke Nemačke) ili ne moraju da joj prethode (primer boljševičke Rusije). Iako je Tramp na predsedničkim izborima pobedio prema broju elektorskih glasova, Hilari Klinton je dobila 2,5 miliona glasova više od Trampa, podrška Trampu u matičnoj Republikanskoj partiji najniža je od svih republikanskih predsednika u poslednjih četvrt veka, a konzervativni "Pokret čajanka" ne samo da nije pružio nepodeljenu podršku Trampu u kampanji, nego je i dosta izgubio na svojoj vitalnosti u odnosu na početke 2009/10. godine.

Zanimljivo je da je u istoriji američkog prezidencijalizma bilo primera kada je ustavni poredak SAD zbog predsedničkih poteza bio pred većim iskušenjima od onih s kojima se suočava u Trampovom dosadašnjem mandatu. Pokušaj Frenklina Ruzvelta, na primer, da u jeku rekordno velike popularnosti 1937. godine, putem Zakona o reorganizaciji pravosuđa, suspenduje pravo Vrhovnog suda da ocenjuje ustavnost zakona bio je ozbiljan udar na nezavisnost pravosuđa i ravnotežu moći u sistemu. Ruzvelt je tvrdio da Ustav SAD ne daje Vrhovnom sudu pravo da osporava ustavnost zakona i da je dobio izborni mandat da takvo stanje promeni. Tvrdio je i da su sudije Vrhovnog suda preopterećene poslom i da je za starije među njima – slučajno upravo one koji su bili najveća opozicija njegovim zakonskim predlozima – radni pritisak suviše veliki. Potom je predložio da za sve sudije treba da važi obavezan odlazak u penziju s navršenih 70 godina starosti i da bi njemu trebalo da bude dozvoljeno da imenuje do 6 novih sudija.[X]

Ipak, logika pluralističkih političkih institucija znatno otežava uzurpaciju vlasti od strane nekog diktatora, pa i bezazlenog predsednika, što je Frenklin Ruzvelt shvatio kada je pokušao da ukloni nadzor Vrhovnog suda nad svojom Vladom. Uprkos velikoj većini koju je Ruzveltova Demokratska stranka imala u oba doma Kongresa, Ruzveltov predlog Zakona o reorganizaciji pravosuđa glatko je odbijen i u Predstavničkom domu i u Senatu.

Preosetljivost jednog dela uticajnih američkih medija i javnosti oblikovane pod njihovim uticajem na Trampovu antiestablišmentsku retoriku samo je delimično uslovljena bojazni od ugrožavanja javne slobode i urušavanja demokratskog poretka, jer američki sistem ima dovoljno institucionalnih poluga moći da obuzda eventualna Trampova zastranjivanja. Jezik alternativnih činjenica svakako nije Trampovo otkriće i nastojanja korporativnih medija da ga tako predstave samo su jalov pokušaj skretanja pažnje sa činjenice da je car odavno go. Novinarka "Politike" Biljana Mitrinović odlično primećuje da ćemo u sukobima u bivšim jugoslovenskim republikama, Iraku, Libiji, Siriji prepoznati bar jednu alternativnu činjenicu koja je izazvala rat. Razlika je samo u tome što su korporativni mediji u tim primerima bili koproducenti alternativne stvarnosti kao tragedije, koja im se sada na unutrašnjem planu vraća u lice kao farsa.

Dijalektiku ovog procesa najbolje je izrazio Teodor Adorno u kapitalnom delu Frankfurtske škole mišljenja "Minima moralia", koje je objavljeno iste godine (1951.) kada i "Izvori totalitarizma": "U laži su dugačke noge: one idu ispred svog vremena. Pretvaranje svih pitanja o istini u ona o vlasti, koje ni sâma istina ne može izbeći, ukoliko ne želi da bude uništena vlašću, ne samo da potiskuje istinu, kao u ranijim despotizmima, već napada najdublje jezgro disjunkcije između istinitog i lažnog, na čijem su ukidanju plaćeni logičari inače marljivo radili".[XI] Ili, da parafraziramo Adornovog kolegu Horkhajmera – Ko nije hteo da govori o Račku i iračkom oružju za masovno uništenje, treba da ćuti i o Bouling Grin masakru.

Autor je pravnik i publicista iz Požege

[I] Hana Arent, O revoluciji, Odbrana javne slobode, Filip Višnjić, Beograd, 1991, str. 295

[II] Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998, str. 342

[III] https://www.washingtonpost.com/news/monkey-cage/wp/2016/12/20/heres-the-real-reason-rust-belt-cities-and-towns-voted-for-trump/?utm_term=.0e3b27b7803a

[IV] Hana Arent, Izvori, str. 360-361

[V] https://www.washingtonpost.com/graphics/politics/2016-election/fact-checker/

[VI] Hana Arent, Izvori, str. 390

[VII] Hana Arent, Izvori, str. 28

[VIII] http://www.dw.com/en/why-the-world-is-turning-to-hannah-arendt-to-explain-trump/a-37371699

[IX] Hana Arent, Izvori, str. 263

[X] Daren Asemoglu i Džejms Robinson, Zašto narodi propadaju, Klio, Beograd, 2014, str. 349-351

[XI] Teodor Adorno, Minima moralia, prevod Alekse Golijanina na https://anarhisticka-biblioteka.net/library/theodor-adorno-minima-moralia#toc74

Fotografije: Slete Gallery, Robert and Shana ParkeHarrison