Dosije

Mišljenje

Logika boljševičkog regicida

Aleksandar Divović, Požega

Na današnji dan pre 97 godina boljševici su streljali 7 članova ruske carske porodice – cara Nikolaja II, njegovu suprugu Aleksandru Fjodorvnu i njihovo petoro dece, ćerke Olgu, Tatjanu, Mariju i Anastaziju i sina Alekseja, čime je ugašena loza Romanovih. Likvidacija ruske carske porodice može se protumačiti kao klasična revolucionarna odmazda prema predstavnicima ancien regime, ali pojedini aspekati boljševičkog regicida zahtevaju nešto suptilniju analizu.

Tako, na primer, verovatno najsofisticiraniji srpski mislilac u drugoj polovini 20. veka, Nikola Milošević, u svojoj nevelikoj studiji "Ima li istorija smisla?" pominje tumačenje iz "Dnevnika iz izgnanstva" Lava Trockog po kome je likvidacija carske porodice Romanov bila politička odluka donesena u duhu tzv. situacione logike. Naime, po rečima Sverdlova, likvidacija carske porodice bila je politički utemeljena na Lenjinovoj proceni da se neprijatelju u teškim ratnim uslovima ne može ostaviti živa zastava kakvu su car i njegova porodica tada predstavljali. [1]

Milošević u produžetku daje svoje kritičko viđenje boljševičkog raison d'Etat: "Međutim, ako su car i prestolonaslednik i mogli biti neka 'živa zastava', za ženske članove carske porodice to se svakako nije moglo reći, imamo li u vidu da ženska deca nisu imala pravo nasleđivanja trona. Prema tome, sve i da je odnekud bilo neophodno da se za uspeh revolucije likvidiraju car i prestolonaslednik nije bilo neophodno da ista sudbina snađe i caricu i sve četiri njene ćerke". [2]

Mislim da je Vladimir Iljič bolje nego Nikola Milošević bio upoznat sa neslavnim epilogom političke karijere Napoleonovog ministra policije Žozefa Fušea. Fuše je bio idealni prototip makijavelističkog političara ili, kako je njegov biograf Stefan Cvajg zapisao, "najsavršeniji Makijaveli modernog vremena". U odnosu na Čezara Bordžiju, čija politička karijera je u velikoj meri oblikovala Makijavelijevog 'Vladaoca', Žozef Fuše je bio kao T-1000 verzija terminatora od tečnog metala u odnosu na zastareli model T-800 koga igra Arnold Švarceneger.

U politiku je ušao 1791. godine kao član lokalnog ogranka jakobinskog kluba. U Konventu je pak bio na strani žirondinaca. Na glasanju o sudbini kraljevske porodice 1793. godine izjasnio se za regicid i postao blizak radikalnim montanjarima. U Lionu je 1793. i 1794. surovo ugušio pobunu protiv Konventa postavši 'lionski kasapin' pre Klausa Barbija. U trenutku kada je osetio da je teror dostigao svoj vrhunac i da su njegove korisne funkcije iscrpljene, zaverio se protiv Robespjera i iz tog sukoba izašao kao pobednik, dok je Nepotkupljivi završio na giljotini. Posle državnog udara Napoleona Bonaparte 18. brimera 8. godine Republike (1799.), svesrdno je stao uz novog diktatora i postao Napoleonov svemoćni ministar policije. U Napoleonovu nemilost zapada 1809. godine zbog kovanja zavere, a 1812. car ga sklanja što dalje od sebe kao guvernera Ilirskih provincija. 1814. našao se na strani savezničke koalicije protiv Napoleona, ali se u njegovu službu opet stavio tokom Napoleonove kratkotrajne vladavine od 100 dana 1815. godine. Posle Napoleonovog poraza u Bici kod Vaterloa, još jednom je okrenuo leđa svom političkom patronu i pridružio se opoziciji i parlamentu u službi burbonske restauracije.

Realpolitički pragmatičan i nezamislivo prilagodljiv i u najopsanijim okolnostima, sa nepogrešivim osećajem da blagovremeno napusti brod koji tone i prestroji se uz političku garnituru koja ima najbolje karte, Fuše ne samo da je postojano odolevao u najsloženijim političkim konjunkturama, nego je uspevao da se nametne kao važan činilac po pravilu dobitničke strane. Čak je i kralj nove reakcionarne monarhije, Luj 18, nerado pristao da Fušea prihvati za jednog od svojih ministara u Taljeranovoj vladi, jer mu se vojvoda od Otranta, kako je glasila Fušeova plemićka titula, činio neophodnim. Ali sada bih prepustio reč Fušeovom najboljem biografu Stefanu Cvajgu:

"Ipak, ima nešto što ovaj stari kondotijer, ovaj prevejani poznavalac ljudi ipak nije naučio i što niko ne može da nauči: boriti se s avetima. Zaboravio je da se na kraljevom dvoru pojavljuje jedna avet prošlosti, kao Erinija osvete: vojvotkinja od Angulema, rođena kćerka Marije Antoanete, jedina u porodici koja je preživela veliki pokolj. Kralj Luj XVIII još je i mogao da oprosti Fušeu, on, najzad, ovom jakobincu ima da zahvali za svoj kraljevski presto... Ali njemu je bilo lako da oprosti, jer on lično nije ništa preživeo u onom strašnom vremenu. Naprotiv, vojvotkinja od Angulema, kćerka Luja XVI i Marije Antoanete, nosi u krvi jezive slike iz svog detinjstva. Ona pamti doživljaje koji se ne zaboravljaju i ima osećanja mržnje koja se ne mogu ničim ublažiti... Ona je zajedno sa ostalima preživela 10. avgust, kada je svetina udarcima sekire razvalila vrata koja vode u sobe njene majke, kada su s porugom stavili njenom ocu crvenu kapu na glavu, a na prsa koplje… Kako da zaboravi veče kad se opraštala s ocem koga su vukli na giljotinu, kad se opraštala sa svojim malim bratom koga su ostavili u nekoj sobici da se vašljivi i da vene?... I kako odagnati iz duše onaj trenutak kad se morala otrgnuti iz majčinog naručja i kad su dole na pločniku zatandrkala kola koja su majku odvukla na giljotinu? Ne, ona, kćerka Luja XVI i Marije Antoanete, zatočenica Tampla, nije za ove strahote saznala samo iz novina kao Luj XVIII ili iz neke treće ruke, ona ih zasvagda nosi u svojoj prestravljenoj, pomračenoj, izmučenoj i izmrcvarenoj detinjoj duši kao da su u nju usijanim gvožđem utisnute. I ta mržnja protiv očevih ubica, protiv mučitelja njene majke, protiv strahovitih slika iz njenog detinjstva, i dalje tinja u njenom srcu i traži osvetu... " [3]

Fušeov ministarski mandat u Taljeranovoj vladi bio je kratkog daha. Njegov balast regicida iz revolucionarnih vremena bio je pretežak za ultrarojaliste iz kabineta Luja XVIII i van njega, okupljene oko živog simbola ancien regime, vojvotkinje od Angulema. "Jadna vojvotkinja ne sme više biti izložena neprijatnostima da se susreće s ovim odvratnim licem", sa olakšanjem je izjavio Luj XVIII kada je stavljen pred svršen čin. Fuše je ubrzo razvlašćen i iz taktičkih razloga 1815. upućen za francuskog ambasadora u Saksoniji, diplomatsko mesto koje je bilo daleko ispod njegovog političkog ranga. Već sledeće godine je raspušten iz službe i proskribovan, uz obrazloženje iz Pariza da njegove političke usluge više nisu neophodne. Umro je u egzilu u Trstu 1820. godine.

Nema sumnje da je Lenjin 100 godina kasnije bio poučen neslavnim epilogom Fušeove briljantne političke karijere i da je boljševička logika regicida imala u vidu Berkovu i Santajaninu misao da onaj ko ne uči na istorijskim greškama iz prošlosti, osuđen je da ih ponavlja. Koliki god Fuše makijavelista da je bio, Lenjin je mnogo bolje od njega usvojio jednu Makijavelijevu brutalnu, ali i brutalno tačnu pouku: "Tko uspostavi tiraniju, a ne ubije Bruta*, i tko uspostavi slobodnu državu a ne ubije Brutove sinove**, kratko će ostati na vlasti." [4]

Autor je pravnik i publicista iz Požege

*Lucije Junije Brut, nećak Tarkvinija Oholog, simulirao je ludilo da ga Tarkvinije ne bi smatrao opasnim i pogubio. Po legendi, pošto je sin Tarkvinija Oholog obečšastio Lukreciju, Junije Brut se zakleo nožem kojim je ona učinila samoubistvo da će Rim osloboditi tirana.

**Brutovi sinovi, Tiberije i Tit Junije Brut, optuženi su zbog zavere u prilog povratka roda Tarkvinija na vlast u Rimu.

[1] Nikola Milošević, Ima li istorija smisla, Lio, Gornji MIlanovac, 2000, str. 63

[2] Ibid.

[3] Stefan Cvajg, Žozef Fuše – Lik jednog političara, Ethos, Beograd, 2003, str. 203-204

[4] Nikolo Makijaveli, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija, 3 III