Dosije

Mišljenje

Haški de profundis

Aleksandar Divović, Požega

Najmanje tri puta je Vojislav Šešelj na suđenju za ratne zločine u Haškom tribunalu pomenuo primer unakrsnog ispitivanja sa čuvenog suđenja Oskaru Vajldu po tužbi markiza od Kvinsberija iz 1895. godine kao precedent za svoje izvođenje odbrane. Prvi put se Šešelj na Vajldov slučaj pozvao 12. decembra 2007. u toku unakrsnog ispitivanja veštaka tužilaštva Entonija Oberšala: "Nemam potrebe valjda da vas upozoravam da imam dragoceni presedan unakrsnog ispitivanja u svojevremenom procesu Oskaru Vajldu. Ja još nisam dostigao taj stepen, možda ću u nekoj prilici dostići, ali neće mi biti potrebno za Oberšala... " Drugi put je Šešelj skrenuo pažnju na Vajldovo suđenje u polemici sa sudskim većem na saslušanju vojnog eksperta tužilaštva Rejna Tunensa 26. februara 2008. godine: "Ja vas podsećam, gospodine predsedavajući, na istorijski presedan procesa Oskaru Vajldu. Sve što je tamo bilo moguće da se kaže u unakrsnom ispitivanju mogu i ja ovde. A ja sam mnogo, mnogo blaži od onih koji su učestvovali u tom procesu". Nešto slično Vojislav Šešelj je izjavio i na saslušanju zaštićenog svedoka optužbe 002 u maju 2008.

Šešeljevo podsećanje na Vajldovo cause celebre suđenje nije bilo samo tehničke prirode. I Vajld i Šešelj su u svojim sudskim procesima bili poslovično arogantni, ekscentrični i neskromni. Vajldovo odbijanje da se da u bekstvo pre suđenja i prezrivi komentar kako "ne može odoleti želji da postane robijaš" mogli bi da posluže kao lakonski paragon Šešeljevog odnosa prema Hagu. Obojica optuženika su kao zatvorenici ostavili iza sebe spisateljski opus, a Vajldov epistolarni De profundis svakako spada u najslavnija dela tog žanra. Oba suđenja karakterišu i dve atipične procesne okolnosti. Maratonsko unakrsno ispitivanje kojim je kraljičin advokat (QC) ser Edvard Karson tri dana lomio Oskara Vajlda smatra se za verovatno najveće unakrsno ispitivanje koje se ikad dogodilo u sudnici engleskog govornog područja. Šešeljevih 12 godina provedenih u pritvoru bez prvostepene presude takođe su nezabeležen i neslavan rekord u modernoj, međunarodnoj pravnoj praksi. Ipak najznačajniji zajednički imenitelj za oba ova procesa je činjenica da su okrivljeni nadmašili svoje prosekutore: Šešelj već na samom suđenju, a Vajld na sudu istorije.

Kao što su Vajldovi lik i delo odavno prevazišli okvire viktorijanskog morala, po čijim uzusima je kontroverzni pisac i osuđen, tako se i Šešeljev inventar greha pokazao kao preveliki zalogaj za apetite haškog tužilaštva. Uprkos tek prvostepenoj presudi Haškog tribunala - tek i u smislu najavljenog žalbenog postupka tužilaštva i u smislu trajanja prvostepenog postupka protiv Vojislava Šešelja - već sada se može reći da je optuženi taj proces trijumfalno priveo kraju i u pravnom i u političkom pogledu. Čak i da je prvostepena presuda sudskog veća bila osuđujuća, što je, s obzirom na improvizovane pravne standarde i neujednačenu sudsku praksu tribunala, pred nekim drugim sudskim većem bio potpuno zamisliv epilog, opšti utisak o Šešeljevoj odbrani pred haškim tužilaštvom ostao bi nepromenjen, a ishod suđenja široko protumačen argumentom sile, a ne silom argumenata. Kakva god da bude presuda apelacionog veća ona će samo legitimisati Šešeljev status antiheroja i učvrstiti poziciju moralnog pobednika u ovom procesu.

Da li je Vojislav Šešelj najbolji pravnik na svetu, kako sam za sebe tvrdi, i da li je njegova intelektualna superiornost bila presudni činilac zbog koga se profesionalno nedorasli sastav haškog tužilaštva našao u tako u bezizlaznoj situaciji? Šešelj je bio izvanredan student. U svim njegovim (auto)biografskim referencama nalazi se podatak da je četvorogodišnje studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu završio u rekordnom roku od dve godine i osam meseci. Međutim, detalj koji retko kad ide uz tu nesumnjivo respektabilnu referencu je Šešeljev prosek ocena na osnovnim studijama. Vojislav Šešelj je diplomirao na Pravnom fakultetu u Sarajevu 1976. godine sa prosečnom ocenom iz svih predmeta 8,2, a iz predmeta Katedre za državno i međunarodno javno pravo 9,1.[1] 8,2 je sasvim solidan prosek, naročito kad se uzme u obzir korišćenje prava da se ispiti polažu pre predviđenih rokova, ali međuzavisnost kvantiteta, tj. dužine studiranja i kvaliteta usvojenog znanja je u ovom slučaju očigledno na štetu ovog drugog. Primera radi, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogardu i bivši savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, Oliver Antić je na beogradskom Pravnom fakultetu diplomirao 1975. godine sa prosečnom ocenom 8,29 i to je najniža prosečna ocena od svih kandidata za asistenta-pripravnika primljenih na fakultet u poslednjih 30. godina.[2] Međutim, dok je profesor Antić nastavio naučnu karijeru da gradi na fakultetu i vremenom uspeo da stekne reputaciju jednog od vodećih stručnjaka za građansko pravo u Srbiji, Vojislav Šešelj se na fakultetu zadržao veoma kratko i, veberovskim rečnikom kazano, u potpunosti se posvetio politici kao životnom pozivu. Životnim opredeljenjem za aktivno političko delovanje, Vojislav Šešelj je obećavajuće početke svoje naučne karijere svesno ostavio u samom zametku.

Po okončanju osnovnih studija u Sarajevu, Vojislav Šešelj je 1978. godine na postdiplomskim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu odbranio magistarski rad "Pojam naoružanog naroda u djelima klasika marksizma“, a samo godinu dana kasnije je stekao i titulu doktora pravnih nauka s disertacijom "Politička suština militarizma i fašizma". Obe Šešeljeve postdiplomske rasprave pripadaju ideološkom imaginarijumu epohe u kojoj su odbranjene i ne predstavljaju univerzalni doprinos pravno-teorijskoj nauci, iako su u društveno-političkom kontekstu vremena u kojem su nastale bile legitimne teme u okviru apstraktnih pravnih oblasti kao što su teorija države i prava i filozofija prava. Šešeljeve studije su zapravo jedna vrsta varijacije poznatog Pareto principa. Pareto princip, nazvan po italijanskom sociologu Vilfredu Paretu, kaže da se ugrubo 80% određenog rezultata postiže s 20% uloženog vremena. Izbor iznadprosečno nadarenog studenta da studije okonča s ocenom koja teži najvišoj, desetki, u redovnom roku ili da diplomira znatno pre roka sa solidnom, ali ipak ocenom nesvojstvenom najboljim studentima je odličan primer Pareto principa.

Ako je u akademskoj karijeri imao prekide, dr Vojislav Šešelj ih nikada nije imao u publicističkom radu od vremena kada je taj rad započeo. Šešelj po broju potpisanih i objavljenih knjiga višestruko nadmašuje najplodnijeg srpskog pravnika i publicistu u 20. veku Slobodana Jovanovića. Sabrana dela doktora Šešelja staju u preko 100 megalomanskih tomova, od kojih je svaki po pravilu štampan na 1000 strana, u tvrdom povezu i zlatootisku.  Vojvodine knjige su najvećim delom suvoparne i nečitljive zbirke autobiografskih ispovesti, mitingaških govora, televizijskih i novinskih intervjua, zapisnika sa sednica parlamenta, pamfleta o političkim protivnicima, a poslednjih 60 i kusur obimnih tomova su transkripti i dokumentacija sa  suđenja u Hagu. Postoji jedna upečatljiva istorijska paralela koja dosta govori o psihologiji ovog skribomanskog fenomena. Kim Il Sung, severnokorejski predsednik, bio je takođe "klasik" političkih govora koji su uljuljkivali državu i narod. Kim Il Sungova usta bila su "živa štamparija"; objavio je, slovom i brojem, 1.800 izabranih dela svojih govora! Izabranih, a koliko li je sabranih dela?![3]

Dve knjige koje u ovoj "vavilonskoj biblioteci" zauzimaju posebno mesto i koje sam autor smatra svojim životnim delima su "Ideologija srpskog nacionalizma" i "Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije". Oba dela su, međutim, izrazito kompilatorskog karaktera i kao pretenciozne istoriografske studije u suštini su analitički bezvredna. Celovit naslov prve knjige glasi "Ideologija srpskog nacionalizma – Naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića" i ona predstavlja jednu vrstu obimnije skripte sabranih dela srpskog profesora prava i emigrantskog publiciste Laza Kostića, uz nekritičko preuzimanje čitavih pasusa i prepričavanje dela autora kao što su Relja Novaković, Vladimir Ćorović, Sima Ćirković i drugi. "Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije" je sugestivna hrestomatija od preko 1000 strana različitih antihrvatskih i prohrvatskih autora koji svaki na svoj način izuzetno jednostrano pišu o hrvatskoj i srpskoj istoriji. Kritičkog doprinosa samog autora toj obimnoj građi skoro i da nema.

Biće ipak da dr Vojislav Šešelj nije ponizio haško tužilaštvo jer je najbolji pravnik na svetu – celokupna intelektualna biografija i rudimentarna naučna karijera ne idu tome u prilog. Dve su druge okolnosti, po mom mišljenju, doprinele ne samo da haško tužilaštvo izgubi slučaj Šešelj, nego i da sveukupna impresija sa tog suđenja deluje kao potpuni fijasko za ceo Haški sud. Najkraće rečeno, tužilaštvo od samog početka nije imalo slučaj protiv Šešelja. Svemogući institut "zajedničkog zločinačkog poduhvata", koji predstavlja hašku varijantu krivičnopravne koncepcije zavere u anglosaksonskom pravu[4], bio je neprimenjiv na Šešelja, jer u periodu od interesa za optužnicu Šešelj nije bio deo nijedne vlasti i nije se mogao okriviti po komandnoj odgovornosti. Toga je bila svesna i bivša tužiteljka tribunala Karla del Ponte.

Drugi razlog zbog koga su svi sastavi tužilaštva delovali tako bespomoćno u duelu sa optuženim je vanpravne prirode i tiče se jedne Šešeljeve osobine po kojoj je bio neuporediv ne samo u haškoj sudnici, nego i u svim javnim nastupima. I Oskar Vajld i Vojislav Šešelj su još za života stekli reputaciju nenadmašnih govornika i polemičara. Njihova retorička veština i polemička lucidnost bili su najatraktivniji aspekti na njihovim suđenjima. Ali dok je na suđenju Oskaru Vajldu, uprkos piščevim retoričkim bravurama, tužilac mnogo češće pravno poentirao zbog restriktivnih viktorijanskih zakona o javnom moralu, u Šešeljevom slučaju tužilaštvo nije imalo odgovarajuće pravne argumente, a optuženi je taj vakuum vešto koristio da polemički urniše i tužilaštvo i njegove svedoke. Rhetorike techne hercegovačkog barbarogenija bila je differentia specifica koja je njegovu prvostepenu presudu učinila upečatljivijom i trijumfalnijom u odnosu na konačne oslobađajuće presude nekolicini drugih, uglednih srpskih tuženika.

U antologijskoj studiji o izvorima totalitarizma Hana Arent na jednom mestu citira predgovor iz knjige "Hitlerova ćaskanja za trpezom" u kom se navodi da je "privlačnost, taj čudni, neodoljivi magnetizam Hitlerov, počivao, dakako, na fanatičnoj samouverenosti ovog čoveka, na njegovim pseudo-autoritativnim sudovima o svemu pod kapom nebeskom, kao i na činjenici da su njegovi stavovi, bilo da se odnose na štetne posledice pušenja ili na Napoleonovu politiku, uvek mogli da se uklope u nekakvu sveobuhvatnu ideologiju... Ljudi su uvek skloni da nekoga najpre prihvate za ono za šta se izdaje, tako da šarlatan koji glumi genijalca uvek ima izvesne izglede da mu poveruju".[5] Kada Šešelj samouvereno propituje zbunjenog eksperta Oberšala da mu kaže šta je to imaginarni broj, ili da li zna šta je to Avogadrov broj, on to radi sa stavom i intonacijom koji kod nemalog broja ljudi ne ostavljaju nikakvu sumnju da on nije samo najbolji pravnik na svetu, nego i da jednako dobro poznaje matematiku i fiziku.

Politička figura uporediva sa Šešeljem po svom govorničkom uticaju na mase u 20. veku na ovim prostorima bio je Stjepan Radić. Malo ko među živima, naravno, zna kako su izgledali Radićevi govori, ali je dragocen zapis o tome ostavio Vladimir Dvorniković u monumentalnom spisu "Karakterologija Jugoslovena": "U gore ocrtanoj, glavnoj, Radićevoj političkoj liniji bilo je i istoriske logike i unutrašnje doslednosti, iako je za mnoge protivnike bio 'manijak', 'ludi prorok' i oličenje prevrtljivosti i protivrečnosti. On je to bio u svojoj agitatorskoj taktici i u celokupnoj svojoj političkoj i demagoškoj 'fenomenologiji'... U tom stilu on se prikazivao i 'luđi' nego što je u stvari bio. Beskrajnim izjavama i govorima neko je vreme strahovito zamarao čitavu Jugoslaviju. Javnost, vlada, skupština, živeli su u stalnoj napetosti i čekanju šta li će na ovom ili onom seljačkom zboru kazati ovaj neumorni i gorljivi seljački tribun".[6]

Vojislav Šešelj je nadgovorio haške tužioce i sudije, ali baš ta njegova sposobnost da veoma dobro i uverljivo govori paradoksalno će se ispostaviti kao najveća prepreka njegovoj velikosrpskoj političkoj ideologiji. Šešelj je u više navrata izjavljivao da je smisao postojanja Srpske radikalne stranke i smisao njegovog života lično koncept Velike Srbije. Koncept jednako udaljen od realnosti danas kao i tačno pre sto godina. Jer, baš kao što je Vil Djurant primetio za renesansnog rimskog tribuna Kola di Rijenca: "...bio je suviše veliki orator da bi bio realističan državnik; počeo je da veruje u svoje veličanstvene reči, obećanja i tvrdnje; bio je zatrovan svojim sopstvenim izjavama".[7]

Autor je pravnik i publicista iz Požege

[1] Srpska slobodarska misao, br. 2, Beograd 2001,  str. 480

[2] Srpska slobodarska misao, br. 2, Beograd 2001,  str.638

[3] http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277877-Dela-velikog-vodje

[4] http://www.politika.rs/sr/clanak/352253/Pogledi/Za-misli-se-ne-odgovara

[5] Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1998, str. 313

[6] Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, fototipsko izdanje, Prosveta, Beograd, 2000, str. 901

[7] Vil Djurant, Istorija civilizacije, Renesansa, Vojnoizdavački zavod, Narodna knjiga, Beograd, 2004, str. 24

Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)