Dosije

Jutarnja ćaskanja sa Edvardom Bernajsom (2)

Slobodan Vladušić

 

Kompradori i zombiji

Posle nekoliko meseci ponovo sam posetio Edvarda Bernajsa. Kao i obično posetio sam ga ujutru, da bih imao sa kim da pijem čaj od mente. Nakon što nam je servirao čaj, Bernajs je seo u fotelju preko puta mene. Gledao me je neko vreme, a onda je kazao:

,,Sećam se da je o nečemu trebalo da pričamo.”

,,Aha”, kazao sam. ,,Najavili ste mi strategiju suverenističke propagande. Kazali ste mi da je moguće uveriti ljude da treba da se bore za to da sami odlučuju o svojoj sudbini. Samo…jedna stvar mi tu nije jasna.”

,,Koja?”, upitao me je Bernajs.

,,Zar se to ne podrazumeva….Mislio sam, zar zaista ima ljudi koji se odriču prava da sami odlučuju o svojoj sudbini?”

,,Naravno da ih ima” odgovorio je Bernajs. ,,Cela kolonijalna propaganda konstruisana je tako da ljude oduči od želje da budu suvereni, odnosno želje da sami odlučuju o svojoj sudbini. Štaviše, hodajući zemljom Srbijom, video sam mnoge dobre ljude koji tvrde da bi Srbija procvetala ako bi je, citiram stranci uzeli pod svoje.”

,,Ko je to kazao?”, pitao sam Bernajsa.

,,Jedan taksista, jedan službenik banke…jedan…”

,,Ne mogu da verujem”, kazao sam. ,,Pa ako strane kompanije vladaju nekom zemljom, to znači da je ona nije suverena. Ako nije suverena, onda je kolonija. A u istoriji ne postoji nijedan primer kolonije koja se razvijala i napredovala.”

,,Naravno da ne postoji. Sem toga, vašu zemlju su strane kompanije već uzeli pod svoje. A nisam primetio da napredujete. Taj sam ti primer naveo samo zato da bi video koliko su neki ljudi dezorijentisani.”

,,Pa šta može da se uradi sa tim ljudima? ”, pitao sam Bernajsa gotovo očajnim glasom.

 Bernajs je mirno otpio gutljaj čaja, a onda me je pogledao.

,,Prvo, treba da prestaneš da kenjaš kako je sve propalo i kako nemate državu. Niste je imali ni pre dvesta godina, pa ste počeli da je stvarate. Put kojim smo krenuli neće se završiti za dve nedelje, meseca dana ili godinu dana. Ipak, da krenemo redom. Svakoj ozbiljnoj propagandi prethodi analiza terena. Kakvi ljudi naseljavaju Srbiju danas? Moramo krenuti od toga.”

Klimnuo sam glavom. Imao poverenja u Bernajsa i njegove metode.

,,Evo preliminarne analize: imamo četiri tipa ljudi. To su a) kompradori, b) zombiji, c) pacovi i d) elita. Da krenemo od početka….kompradori…da li znaš šta ta reč uopšte znači?”

,,Nemam pojma”, priznao sam.

,,Vladušiću, majku mu, ne bi bilo loše da se malo obrazuješ!”, kazao mi je Bernajs, smešeći se, a onda je nastavio: ,,Ako malo prosurfuješ, videćeš da reč potiče iz portugalskog jezika i znači kupac. Odnosila se prvobitno na prostor Istočne Azije. Tako piše na Vikipediji. Ja bih kazao – na prostor Kine. Ta reč je dakle, prvobitno označavala domaćeg slugu koji je kupovao robu za gospodarevo domaćinstvo od lokalnih prodavaca. Kasnije su kompradori i sami postali prodavci. Kompradori su bili Kinezi koji su drugim Kinezima prodavali engleski proizvod broj 1 u XIX veku.”

,,Tekstil?”, pitao sam oprezno.

,,Opijum.” Bernajs se nasmešio. ,,Iz Indije. A kada su Kinezi pokušali da zatvore svoje granice za opijum, Englezi su im objavili rat. Tada još nisu postojale priče o ljudskim pravima. Otvaranje tržišta se nije moralo skrivati iza ljubavi prema ljudima. A najbogatiji se nisu predstavljali kao altruisti i filantropi. Ali to je druga tema…vratimo se kompradorima.”

Bernajs je otpio još jedan gutljaj čaja, a onda je nastavio da priča:

,,Dakle, komprador je sluga kolonijalnih vlasti koji u potpunosti zavisi od svojih gospodara. Ma koliko plaćen, to je uvek mizerija prema veličini dobiti koju je pribavio gospodaru, odnosno prema veličine štete koju je načinio sunarodnicima. Njegova osnovna osobina: pokornost. Dominantno stanje: bezimenost. Dominantno osećanje: autošovinizam, uperen prema sunarodnicima, odnosno surevnjivost i mržnja uperena prema ostalim kompradorima koji su mu konkurencija. Kako kolonijalna vlast jača, tako cena kompradora opada, jer je sve više onih koji žele da to postanu. Tako na kraju rade skoro za džabe. Hrane se autošovizmom, a vreme provode priljubljeni uz noge svojih gospodara, upirući se da dokažu kako je gospodareva superiornost u odnosu na njihove sunarodnike istovremeno i njihova superiornost.”

,,Pa da li su kolonijalne vlasti zaista superiorne u odnosu na….nas?”, pitao sam Bernajsa.

,,Naravno da nisu superiorne u odnosu na vas” odgovorio je Bernajs. ,,Pogledaj istoriju: osnivanje srpske srednjevekovne države, njeno bogatstvo, pravna organizacija, arhitektura, autokefalnost crkve – sami ste svoji gospodari. Zatim dva ustanka protiv Turaka u vreme kada je ceo Balkan spavao. Onda koncept čojstva koji nigde nije tako jasno formulisan i upražnjavan. Potom, težak, mučan, ali kontinuiran uspon srpske građanske države, koji se dovršio generacijom svetskih naučnika, pisaca, umetnika, vojnih stručnjaka. Između dva veka bili ste mala zemlja, ali velika država, mnogo veća od onih koji su vas napadale, ali i od nekih za koje se zadesilo da su na istoj strani sa vama.”

,,Ali to je istorija, Edvarde”, kazao sam mu.

,,Istorija je važna, čoveče! Važna je, jer pokazuje mogućnosti i domašaje! Ona pokazuje šta je moguće načiniti od jednog genetskog materijala, od jednog pogleda na svet. Istorija je budućnost. Sem toga, ona je merilo vrednosti i sud vremena. Zato je kompradori ne vole i zato se toliko trude da potpuno ukinu bilo kakvo istorijsko sećanje. Ukoliko se njihova ‘dostignuća’ smeste u istorijsku ravan, pokazaće se jasno koliko su inferiorni ne samo u odnosu na svoje gospodare, kojima služe, već i na svoje pretke, ali i na sunarodnike i savremenike koji još uvek čuvaju u sebi istorijsko pamćenje.”

,,Sada shvatam…a zombiji?”

,,Zombiji su žrtve kompradora. To su ljudi koje su kompradori ubili. Oni su, doduše, još uvek teoretski živi, u organizmu se odvija metabolizam, srce radi, pluća rade, ali su zapravo ti ljudi mrtvi.”

,,Kako to?”, pitao sam Bernajsa.

,,Krenimo redom…šta znači reč zombi?”

Ovoga puta nisam dozvolio da me Bernajs uhvati u offline raspoloženju.

,,Zombi je reč koja nam dolazi iz haićanskog folklora. Označava mrtvaca kome je magija telo učinila pokretnim, ali mu nije oživela svest. Budući da je bez svesti, on je potpuno pod komandom gospodara. Drugim rečima, to je rob, lišen samosvesti, osećanja vremena, osećanja prošlosti i budućnosti.”

,,Upravo tako”, kazao je Bernajs, a zatim je otpio čaj. Nastavio je:

,,Zombi je rezigniran čovek. Ima ih u Srbiji, ali istini za volju, ne samo u Srbiji. Moglo bi se reći da ih je puna Evropa. Kada radi, radi za drugoga, za malo ili sve manje para. Kada ne radi, ubija vreme najjeftinijom zabavom. Tv, serije, filmovi, sport, kladionice. To je čovek kojim se upravlja putem medija jednostavno, poput daljinskog upravljača. Nema ničega u njemu što može da se suprotstavi tom upravljanju, jer nema svest, nema sećanje, nema iskustvo. Zombi je čovek koji se predao i koji čak ne očekuje ni milost za to što se predao. I možeš biti siguran da milost neće ni dobiti. Jer kada odradi posao, zombiju neće dati život, već će ga vratiti u stanje iz koga je potekao. Biće mrtvac kome preostaje samo to da se raspadne.”

Popio je još jedan gutljaj čaja.

,,Šta kažeš da dodamo ovom čaju i malo biskvita.”

,,Imam kandidu, ne znam da li bih mogao.”

,Zajebi kandidu!”, kazao je Bernajs i otišao do kuhinje. Malo kasnije se vratio sa činijom biskvita. Plus dve čaše čivasa. Dodao mi je čašu a onda je seo u fotelju.

,,Sada ćemo da pričamo o pacovima i eliti….”

 

Pacovi i elita

Bernajs se nakašljao a onda je nastavio:

,,Najpre, ko je pacov? To je čovek u Srbiji koji je još uvek vitalan i koji se bori. Nije otišao kolonijalnim gospodarima na poklonjene, nije se pretvorio u zombija. Kako se bori? Tako što se snalazi. Pacov je dakle onaj koji može da se snađe u svakoj situaciji, u svakoj datosti.”

,,Pa zašto ga onda nazivaš pacovom? Zar nije zaslužio neki bolji nadimak?”

,,Nažalost, nije zaslužio ništa bolje. Evo o čemu se radi. Metaforu pacova, upotrebio je Alen Badju, imenujući neke od takozvanih francuskih socijalista. Bernara Kušnera, na primer, bivšeg predstavnika UN na Kosovu. Nakon što je kao socijalista izgubio izbore od Sarkozija, nonšalantno je ušao u njegovu vladu. Badju je želeo da kaže kako su pacovi ljudi koji će se snaći u svakoj datosti, ali kako ti ljudi nikada ništa neće uraditi da promene te datosti. Naprotiv, snalazeći se u njima, oni će te datosti činiti još gorim po sebe.”

,,Kako to misliš?” pitao sam Bernajsa.

,,Jednostavno, ovoga puta na primeru Srbije: snalažljivi ljudi su početkom veka u Srbiji za isti stepen snalažljivosti mogli da zarade mnogo više para nego danas. To zapravo znači da kvalitet života pacova opada, bez obzira na njihovu snalažljivost, jer je plen koji bi oni snalažljivošću zaradili sve manji. To se dešava zato što se opšte prilike u zemlji pogoršavaju.”

,,Pacovi to ne vide?”

,,Ne vide.”

,,Kako ne vide, Bernajse?”, pitao sam ga.

,,Ne vide zato što pacovi imaju suženu perspektivu gledanja na svet: njima je važno da imaju više od komšije, da komšiji dokažu da su snalažljivi od njega. Ako danas imaju 100€ a njihov komšija 50€, a sutra 10€ a njihov komšija 5€, oni će biti podjednako srećni. Pacovi nisu kompradori, ali svojim snalaženjem ne ugrožavaju kolonijalnu vlast. To je zato što u osnovi, imaju osećanje da su joj nedorasli. Da su osuđeni na snalaženje, a ne na građenje.”

,,A šta je onda elita?”, pitao sam genija propagande.

,,Sprska elita je danas skoro ništa, ali sutra može da bude sve”, kazao mi je Bernajs.

Pomislio sam, kako je Bernajs veliki fan Francuza. Iako nije citirao Gistava Le Bona. Za sada.

Bernajs je otpio gutljaj čivasa, a onda je nastavio:

,,Elita se po nekoliko osnova razlikuje od kompradora, zombija i pacova. Najpre, oni nemaju osećanje inferiornosti prema strancima i to iz dva razloga: prvo, sačuvali su istorijsko pamćenje koje im omogućava da sadašnji trenutak sagledaju iz šire perspektive koja njihovom narodu dodaje vrednost, a kolonijalnim vlastima tu vrednost malo oduzima. Drugo, ne mogu se kupiti za 100€, budući da im komšija nije mera vrednosti. Elita na strance gleda kao na konkurenciju. Kao na takmace. Ukratko, kao na kolonijalnu vlast, a ne kao na gospodare. Elita je ravna kolonijalnoj vlasti.”

Uzeo sam biskvit i otpio gutljaj čivasa. Dovraga sa kandidom.

,,Potom odnos prema svetu. Kompradori vole da govore kako su oni građani sveta. Istina je da oni jesu samo sluge sveta, tačnije onog bogatijeg dela sveta. To im ne smeta, jer oni zapravo i ne borave u svetu – njihovo jedino merilo je komšija. Zato je sa kompradore svet sveden samo na gospodara koji im izdaje naredbe i koji ih, ako su pokorni, ponekad povede sa sobom. (Dobar sluga uvek ima kome i gde da služi). Svet je za njih samo ono o čemu mogu da pričaju komšiji. Za razliku od kompradora, elita ima širi pogled na svet. To znači da događaje u svojoj zemlji elita percepira kao deo svetskih procesa. Ona to čini zato kako bi na primerima drugih, a u skladu sa okolnostima vlastite zemlje, mogla da kreira odgovarajući odgovor. Zato kažemo da elita boravi istovremeno i u svetu i u svojoj zemlji. Svet je polje njenog delovanja, a njena zemlja je centar odakle se poima taj svet.”

,,Pretpostavljam da imate neke ideje oko tog odgovora, koji elita sprema kolonijalnim vlastima. zar ne Bernajse?”

,,Naravno. Ipak sam ja genije propagande”, kazao je Bernajs. A zatim je nastavio:

,,Međutim, pre toga, postoji još jedna stvar koju moramo da razlučimo, a to je mutirana elita.”

,,Mutirana elita?”

,,Da, mutirana elita je bivša elita koja je ispustila iz vida šta je njen razlog postojanja.”

Tu je Bernajs stao, verovatno očekujući da ga ja pitam šta je raison d`etre elite. Kako sam ćutao, nastavio je:

,,Razlog postojanja elite je da zombija i pacove pretvori u građane, da izoluje kompradore i da oslobodi zemlju od kolonijalne vlasti. To je njena misija. Sloboda je neophodna iz dva razloga: 1) samo slobodna zemlja može da napravi optimalnu ravnotežu između individualnih sposobnosti i želja pojedinca i kolektivnog ideala socijalne i ljudske pravde, koji nalaže da niko ne bude zombi, da nijedan čovek ne bude rob drugog čoveka. 2) samo slobodna zemlja može da sačuva svoju nesvodivu kombinaciju vrednosti koji je čine jedinstvenim mestom na svetu i jedinstvenim pogledom na svet, u kome će se sjedinjavati sećanje na jedinstvenu prošlost, uživanje u sadašnjosti i nadanja za budućnost. To je lepota u trajanju. Po meni, upravo ta mogućnost da se živi u tri vremena, čini ljudski život lepšim od životarenja životinje koja je osuđena samo na trenutak koji živi i samo na mesto na kome boravi, odsečena i od sveta, i od prošlosti i od drugih živih bića.”

,,To me je prisetilo na tvrdnju jednog američkog predsednika koji je kazao, ako se ne varam…” zastao sam. Godine. Zaboravio sam.

,,Šta je kazao?”, pitao me je Bernajs.

,,Narod koji je spreman da žrtvuje slobodu radi blagostanja, ne zaslužuje ni slobodu ni blagostanje”, setio sam se.

Bernajs je klimnuo glavom. A onda je kazao:

,,Slažem se. Vratimo se mutiranoj eliti. Ona je zaboravila na svoj cilj i veruje da je završila posao samim tim što je elita. Tj. što sebe smatraju boljim od ostalih sunarodnika: zombija i pacova, pre svega.”

,,To je greh gordosti!”

,,Da, to je greh gordosti.” kazao je Bernajs. ,,I u tom smislu se ta mutirana elita ne razlikuje puno od kompradora i pacova. Taj greh pokazuje da možda oni koji sebe smatraju elitom, to i nisu. Oni su ljudi kojima je bilo ispod časti da budu kompradori, ali su istovremeno ljudi koji ne mogu da dosegnu do istinske elite. Jer elita nije gorda. Elita je solidarna. Ona se ne samerava prema svojim sunarodnicima, već brine o njima. Njeno merilo vrednosti nisu komšije, nego kolonijalne vlasti kojima je suprotstavljenja. Njene veštine i sposobnosti ne služe joj da bi gordo vladala, već da bi zombije i pacove učinila pristojnim, kulturnim i bogatim građanima, a svoju zemlju dovoljno dobrom da bi trajala. To je cilj elite.”

 

Jutarnja ćaskanja sa Edvardom Bernajsom(1)