Blog

Jutarnja ćaskanja sa Edvardom Bernajsom (I)

Slobodan Vladušić, Subotica-Novi Sad

Propaganda, Edvarda Bernajsa, retko je korisna knjiga. Iako je napisana u trećoj deceniji prošlog veka, propagandna tehnologija koju izlaže i dalje je aktuelna i primenjiva. Pisao ju je čovek koji je bio Frojdov nećak. Važnije od toga, čovek koji je izumeo public relation. Radi se dakle, o propagandnom geniju. Evo kako Bernajs započinje poglavlje ,,Organizovanje haosa”, koje otvara njegovu knjigu: ,,Svesno i inteligentno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa, važan je element demokratskog društva. Oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom društva, čine nevidljivu vlast koja je istinska vladajuća snaga našeg društva.” Kraće rečeno, Bernajs hoće da kaže: vi ne odlučujete, vi ste odlučeni, a vaše misli nisu vaše, već su vam ugrađene u glavu, kao što ni vaša slika sveta nije vaša, već naša, što znači da služi nama (nevidljivoj vlasti), a ne vama (vidljivoj masi).

Zamislimo sada da je Edvard Bernajs dobio zadatak da svest naroda X oblikuje tako da on bez otpora pristane na to da postane kolonizovan. Tačnije rečeno: da pristane na lagano nestajanje, dok se kolonizator služi njegovim radom i njegovim prirodnim resursima. Šta bi uradio Bernajs? Prvo bi video šta ljude može da motiviše na otpor. To su ideja slobode i ono što sloboda omogućuje jednoj državi i njenim građanima: socijalnu pravdu, ekonomski razvoj, osećaj dostojanstva i ravnopravnosti sa drugim narodima, osećaj prisustva u svetu. Potom bi razjasnio sebi šta omogućava otpor: to je svest ljudi da igraju u istom timu i da imaju zajedničkog neprijatelja, zatim institucije i naracije/mitovi koji taj timski duh obezbeđuje, kao i poverenje između naroda i njegovih predvodnika. Nakon tog preliminarnog istraživanja, on bi, verovatno, ovako usmerio svoju propagandu: prvo bi, putem medija, filmova, pozorišnih predstava i knjiga, satanizovao narod X kako bi većina njegovih pripadnika poverovala u to da su podljudi što znači: nedostojni prisustva u svetu, nedostojni težnje da budu ravnopravni sa drugim narodima, nedostojni slobode. Težnju ka socijalnoj pravdi ukinuo bi propagiranjem radikalnog individualizma gde se između jedinki uvodi takmičenje u prihodima umesto u vrlini. Tako bi se tim raspao na većinu poraženih, ,,slabih”, i manjinu ,,pobednika”, ,,jakih”. Ekonomski napredak bi povezao sa pokornošću kolonijalnim vlastima – iako u to niko nikada ne bi istinski poverovao, ta iluzija bi bila dovoljna da utiša one ,,slabe”, jer je njima – misli Bernajs – dovoljna bilo kakva iluzija.

Potom bi se usmerio na uništavanje preduslova otpora: neprekidno bi kompromitovao ključne nacionalne institucije (parlament, crkvu, naučne ustanove, popularne sportske klubove) ili bi ih jednostavno zatvarao na duže vreme, služeći se apolitičkim opravdanjima (na primer: ,,renoviranje”). Mitove i zajedničke priče koje beslovesnu masu čine narodom, predstavljao bi kao puke izmišljotinje i kao prepreku legitimne potrebe da se bude u svetu. (Time bi prikrio istinu da baš takve priče čine neku grupu ljudi prisutnom u svetu. Kao što nema brenda, bez priče koja ga čini brendom.) Istovremeno bi radio na ukidanju timskog duha, razvijajući unutrašnje napetosti između članova tima: dece i roditelja, muškaraca i žena, učenika i nastavnika, studenata i profesora, homoseksualca i heteroseksualaca, severa i juga, budžetskih korisnika i onih koji to nisu. Uticao bi na depolitizaciju svake individue pojedinačno: ohrabrivao bi apstiniranje na izborima (,,svi su isti, svi su lopovi”) gubitak svesti o realnosti (legalizacija droga) dok bi školske programe organizovao tako da decu pretvaraju u beslovesne mašine (afirmacija ,,stručnih predmeta”, ismejavanje tzv. ,,opšte kulture”) bez svesti o timu kome pripadaju. Tako bi Bernajs ispunio svoj zadatak: kao rezultat, dobio bi savršeno pokoran narod, koji bi dobrovoljno pristao na to da bude kolonizovan, bilo zato što ne može da shvati da je kolonizovan, bilo zato što je izgubio svaku veru u sopstvene mogućnosti da se bori za slobodu, dostojanstvo, socijalnu pravdu i vlastiti ekonomski napredak.

Na kraju posla, podnoseći izveštaj, Bernajs bi mi kazao, pomalo umornim glasom:

,,Slušaj, napraviti plan propagande kojom bi se kolonizovala jedna zemlja nije baš posao za mene. Prvo, ja sam genije propagande, a ovo je posao za mediokritete. Sa takvom infrastrukturom i budala može da se igra Bernajsa....”

,,A drugo...”, pitao sam ga.

,,A drugo...Ja verujem da propagandista treba da bude iskren u svom delovanju....njegov posao nije da namagarči ili obmane javnost.[1]Ali tako je to sa mediokritetima. Oni se uvek bave lakim zadacima i ne misle na više od jedne stvari. Zato i jesu mediokriteti. A pošto sam ja genije propagande, za mene je pravi izazov to da izradim plan propagande koji bi koloniju ponovo učinio državom. A beslovesnu masu, lišenu samopoštovanja i dostojanstva, ponovo ljudima i građanima. I to sve sa vrlo ograničenim resursima....”

,,Ja mislim da je to nemoguće.”

,,To je zato što si mediokrititet. Moguće je.”

[1] Edvard Bernajs, Propaganda. Ammonite, Beograd, 2014.

Autor je pisac i docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu