Blog

Trampizam

Nemanja Rajak, Novi Sad

Iza Trampa danas stoji alternativna desnica sa svojim alternativnim medijima, nasuprot levičarskim antifa pokretima i liberalnim mejnstrim medijima. Prvi se zalažu za stvaranje "novog" svetskog poretka, a drugi za očuvanje starog, neoliberalnog. Prateći američke izbore moglo se uvideti koliko je žestoka bila kampanja protiv Donalda Trampa. Neizdrživo je bilo gledati kako se liberalna elita sa svojim sužnjima podsmeva njegovoj kandidaturi, zatim njihovu uverenost u pobedu Klintonove, i na kraju fanatično plakanje, ljutnju, bes i razočarenje u demokratiju koja je odjednom postala najgori od svih mogućih režima vladanja. 

U vreme izborne kampanje blok desnice najviše se oglašavao i služio internetom. Tviter, fejsbuk, jutub i ostale društvene mreže iskorišćene su kao oružje za demistifikaciju Klintonove i poretka koji stoji iza nje. Ujedinjeni, predstavnici alternativne desnice potpuno su promenili način na koji će se ubuduće voditi političke kampanje. Donald Tramp se na ovom polju pokazao posebno pronicljiv. Umesto investiranja u propagandu na mejnstrim medijima na kojima je znao da će biti prezren kako god obrne, svojom kampanjom kormilario je uz pomoć društvenih mreža, posebno tvitera.  Mediji su gutali njegove tvitove, pokušavajući da ga satanizuju, a njemu je to išlo u prilog - bio je sveprisutan, novac gotovo da nije trošio, a njegova poruka se širila, dovevši ga na kraju do glatke pobede.

Čovek koji je stajao iza ove neverovatne suberzivnosti jeste Stiven Benon, Trampov glavni strateg i šef izbornog štaba. On je bivši marinac, holivudski producent, bankar Goldmen Saksa, biznismen sa Vol Strita i urednik Brajtbart njuz internet stranice. Izvanredan politički operativac čije se umeće može uporediti sa Lenjinovim, ako nam je poznata moć boljševičke propagande. Ovo nije slučajna paralela, jer sam Benon, prema rečima Ronalda Radoša, definiše sebe kao lenjinistu, a svoj (gotov) manifest pronalazi u Lenjinovoj knjizi Država i revolucija (Radosh, 2016). Cilj mu je uništenje državnog aparata, shvaćenog u smislu okoštalog establišmenta.

Benon je uspeo da pobedi mejnstrim medije - koji su ga proglasili za fašistu, nacionalistu, belog supermacionistu - i da zajedno sa Trampom uđe u Belu kuću. Nije mu bio potreban blindirani voz, kao Vladimiru Iliču, niti nasilna revolucija; ušao je gospodski, na velika vrata. Završio je svoj revolucionarni put i sada, videćemo koliko spreman, dočekuje nastavak sage - vlast. Svojom čuvenom rečenicom da će, pošto uvede Trampa u Belu kuću, doći u Evropu, započeo je i stvaranje nove internacionale.

Ono što sledi je borba elita koju možemo uokviriti teorijama društvenog kolapsa koje se odnose na naglo propadanje ljudskih društava, i na dugotrajno opadanje civilizacijske moći, uključujući tu i postepeni nestanak kulturnih vrednosti, koje se završava njenim potpunim nestankom (Gajić, 2014). Jedan od najpoznatijih teoretičara društvenog sloma, Arnold Tojnbi, posmatrao je civilizacije kao jednu smislenu dinamičku kategoriju.  "Tojnbi je u središtu ove dinamike video 'izazove i odgovore'. Društvo se suočava sa nizom problema, od kojih svaki predstavlja izazov sa kojim se treba suočiti. Uspešnim nadvladavanjem izazova civilizacija nastavlja da se razvija, a neuspešnim reagovanjem, kome uzroci leže u gubitku kreativne snage i pomanjkanja vitalnosti, i to onda kada elita, kao 'kreativna manjina', postane samo 'dominantna manjina', dolazi do njenog kolapsa" (Gajić, 2014: 88).  

Za kolaps je najodgovornija elita što, umesto kreativnog odgovora na izazove, usled gordog obožavanja "nekadašnjeg sebe" propušta da adekvatno reaguje...Ovo dovodi do unutrašnjih lomova i suprostavljanja između tri glavne kulturno istorijske, pozno-civilizacijske grupacije: "dominantne manjine", "unutrašnjeg proleterijata" i "spoljnog proleterijata" (varvarskih zavojevača). Njihovi će sukobi dokrajčiti život civilizacije (Gajić, 2014:88-89).

Vladajuća dominatna manjina, levo-liberalno orijentisana, zanemarila je svoj unutrašnji proleterijat, i klasičnu politiku klase, povlačeći se pred difuznim spektrom politike identiteta (Iglton, 1997). Počela je da predstavlja nešto poput međunarodnog kluba zatvorenog tipa, sa svojom korporativnom etikom, koja nema ničeg zajedničkog s običnom građanskom i političkom etikom, koja obavezuje da se služi svojoj zemlji, svome narodu i državi (Panarin, 2012: 416).

Takva elita proizvodila je neprestane konflikte, istovremeno pozivajući se pomoću političke korektnosti na mir i toleranciju. Ratobornost etničkih, rodnih, manjinskih i drugih identitetskih grupa uspešno su odvlačili pažnju sa vladajućeg establišmenta i njegovog korporativnog delovanja. U jadikovanju mnogih od ovih skupina za pređašnjom administracijom vidimo vezanost za pređašnji sistem. Njihova tuga otkriva prirodu dojučerašnjeg poretka. U histeriji gloženja oko identiteta nije bilo govora o osiromašenom većinskom stanovništvu. Benon je prvi, preko Trampovih govora, posle mnogo vremena uveo klasno pitanje u javni diskurs. Otuda ubrzano omasovljene i širenje popularnosti Trampovog pokreta.

Administracija novog predsednika moraće da preuzme kontrolu nad institucijama, izvrši centralizaciju i učvršćivanje poretka, smanji identitetske tenzije i na svaki mogući način uspori rastuće procese koji prete američkoj imperiji. Život ove nacije postaje izuzetno nestabilan. Jaz u raspodeli bogatstva je ogroman i stavlja na probu društveni konsenzus. Istovremeno, narastaju razlike u bogatstvu ne samo između aristokrata i običnih ljudi, već i unutar najviših slojeva. Nadmetanje oko resursa u okviru elite (frakcija koja stoji iza Klintonove i frakcija svrstana uz Trampa) podriva nacionalnu solidarnost. Za vreme dezintegrativne faze regionalni i versko - sektaški identiteti postaju značajniji od nacionalnog ili sveimperijalnog identiteta (Turčin, 2006: 9). Tako i nastavak umnožavanja elita, zapravo njihova hiperprodukcija, dovodi do ozbiljnih unutrašnjih rascepa. Jedino što može očuvati imperiju jeste ulazak u novi integrativni ciklus.

Trampovo insistiranje na američkom identitetu naspram svih ostalih određenja, stvaranje savezništva između krupnog kapitala i vojno - industrijskog kompleksa (što se vidi kao stub poretka) i geopolitičko smirivanje situacije svedoče o potrebi imperije za samoobnavljanjem. Trampizam se ogleda u upravo u tome: u samoobnovi. Liberalizam više ne može da održava svetski sistem, potrošen je i stvara se potreba za nečim novim. Zato je stigla promena dominatnog narativa, ali ne izolacionističke države, već imperije koja uzvraća udarac. 

Autor je master sociolog iz Novog Sada

Literatura:

Gajić, A. (2014). Džared Dajmond i Piter Turčin: Dva savremene teorije društvenog kolapsa. Zbornik Matice srpske za društvene nauke, br. 146 (1/2014) str. 85–104

Iglton, T. (1997). Iluzije postmodernizma. Svetovi: Novi Sad.

Panarin, A. S. (2012). Manipulatori i mešetari nove internacionale. Letopis Matice srpske, knj. 490 sv. 3 str. 415-435

Radosh R. (2016). Steve Bannon, Trump's Top Guy, Told Me He Was 'A Leninist' Who Wants To ‘Destroy the State’ 

Turčin P. (2006). Rat i mir i rat: životni ciklusi imperijalističkih nacija, Porta Libris: Beograd.