Blog

Biološke prakse pokoravanja

Nemanja Rajak, Novi Sad

Svima nama je manje ili više jasno koje su posledice ekonomskog pokoravanja Srbije. Pljačkaška privatizacija je odredila našu sudbinu. Pretvorili smo se u nomade potrošačkog društva (Bauman), seleći se od posla do posla, a oni su svi isti - nestalni, fluidni i slabo plaćeni. Živimo ušminkanu kopiju privrednih kretanja 19. veka. Veštačka boja koja nam muti um dolazi iz čistog poluperiferijskog hedonizma: kupovine nekvalitetne robe, potrošnje brze hrane i obaveznog upražnjavanja paradajz - turizma.

Ekonomska bitka deluje izgubljeno. Razlog za to je opštepoznat - neoliberalizam i tiha okupacija, ali to nije dovoljno. Novom totalitarnom društvu u nastajanju potrebni su potpuni robovi, a ne samo potrošački. Tu nastupaju osnovne prakse biopolitike (Fuko) pokoravanja čiji je cilj svesti čoveka na puki život (Benjamin), izbrisati liniju između čoveka, biljke i životinje, izjednačiti puko i pravedno postojanje (Benjamin). I tako napraviti kompletnog poslušnika. Za sada, ove prakse još stoje pod znakom pitanja. Ali, trend je takav da će se uskoro na njih, umesto upitnika, staviti pečat i isporučiti ih kao tačke.

Pitanja koja nas poriču, a na koja ćemo morati pronaći adekvatane odgovore, možemo čuti u emisiji „Lični stav“, Nenada Mihailovića. Koncept emisije zasniva se na intervjuu sa nekom medijski poznatom ličnošću, političar, glumac, pisac itd. Tu se uglavnom pričaju standardne, istrošene priče o zaostaloj Srbiji i vlastitoj progresivnosti. To je dosadni deo. Ali, pri kraju se dešava tvist, sa pitanjima voditelja koja izražavaju srž onoga što nam kao društvu sledi. Ona se tiču abortusa, legalizacije eutanazije, prostitucije i lakih opijata,  stavova o smrtnoj kazni i kažnjavanju pedofila, GMO hrani, ulasku Srbije u NATO (maska EU je skinuta), gej brakovima i usvajanju dece, uvođenju psihijatrijske dozvole kao preduslova za roditeljstvo, verovanja u Boga, odnosa prema crkvi itd. Na tim pitanjima gost se razgolićuje i njegovo pravo lice izlazi na videlo, dok pristrastan stav voditelja usmerava odgovaranje. Retko mu se ko nije pokorio.

Emisija jasno pokazuje da je naša (nametnuta) elita poprilično submisivna. Zato mi moramo biti drugačiji. Prakse sa kojima nam suočavanje tek sledi treba definisati i otvoreno im se suprostaviti. Neophodno je proširiti područije borbe (Uelbek).  Otpor će zahtevati mnogo više od delovanja u sajber prostoru.

Izdvojiću nekoliko planova čije nam ostvarenje sve direktnije preti. 

1) Porodični zakoni i oduzimanje dece

Reforme porodičnog zakonodavstva u Srbiji donose odredbe koje dubinski podrivaju tradicionalni i nasleđeni model porodice. (Đurković, 2013: 173). Danas u zakonu ne piše da je brak zajednica zasnovana na ljubavi, već na emocionalno/seksualnoj vezi, a bračna prevara više ne povlači pravne i imovinske posledice. Samim tim, uskoro neće ni moralne (Đurković, 2013). Takvim rešenjima se legalizovao promiskuitet, otvorio prostor za razne manipulacije u vezi sa pravnim aspektom porodice i krenulo putem izjednačavanja bračne zajednice sa vanbračnom.

Sa novim odredbama koje čekaju uvođenje, pažnja se usmerava ka deci i vaspitnim metodama. Deca dobijaju širok spektar prava, a nikakve obaveze. Omogućava im se jedna vrsta samovlašća. Država zazuzima stav da je dete uvek u pravu, a roditelj nikad. Ako se neko od roditelja pobuni, dete mu može biti oduzeto. Time se podriva biološka i pravna funkcija roditelja (Đurković) i uvodi haos u porodicu. Preko mantre o nultoj toleranciji za telesno kažnjavanje dece, kreira se mogućnost njihovog izmeštanja iz biološke i slanja u neke "naprednije" i "zapadnije"  porodice.

Ovim reformama porodica postaje čisto interesna zajednica. Time se povlađuje individualizmu liberalnog društva.  Ogist Kont je još davno, u svojoj pedesetoj lekciji iz sociologije, pobio zabludu da su porodični odnosi mogući na takvim temeljima:  "Zasnovana uglavnom na privrženosti i zahvalnosti, porodična zajednica je predodređena da direktno zadovoljava, samim svojim postojanjem, celinu naših instiktivnih potreba, nezavisno od bilo kakve pomisli o aktivnoj i stalnoj saradnji s određenim ciljem, osim ako za cilj nema svoje sopstveno utemeljenje. Ako, na žalost, usaglašavanje poslova postane jedini smisao veze, porodična zajednica nužno pokazuje tendenciju da se degeneriše u običnu asocijaciju, a često joj, čak, i ne treba dugo da se suštinski razbije".

2) Pretpostavljena saglasnost za donorstvo

Novi zakon o transplataciji, na kome se već uveliko radi, automatski od nas pravi donore organa. Po njemu ćemo svi biti saglasni sa tim da nam se posle smrti odstrane organi. Ako to ne želimo, moraćemo otići u opštinu ili u sud da potpišemo određena dokumenta i putem njih jasno iskažemo protivljenje. Problem je što će se tako stvoriti baza podataka o hejterima doniranja. Drugim rečima – biće to spisak  crnih ovaca.

Razvijajući ovaj tamni scenario dalje, možemo se upitati neće li pretpostavljena saglasnost na doniranje u nekim slučajevima učiniti da čovek bude vredniji mrtav nego živ. Na primer, odlasci sa operacionog stola u večna lovišta se i inače dešavaju, a ovako bi mogli da učestaju.

3) Surogat materinstvo i reproduktivni turizam

Surogat materinstvo je rađanje za drugog. Podrazumeva definisan odnos (najčešće regulisan ugovorom) po kome naručioci (ranije suprug i supruga, a danas sve više istopolni parovi, pa i pojedinci) pronalaze ženu koja će za njih pristati da u sebe primi oplođeni embrion, da iznese trudnoću i da nakon porođaja dete preda "nameravanim roditeljima" (Đurković, 2015: 247). 

U Srbiji se priprema teren za uvođenje surogat materinstva. Ona kao osiromašena, potlačena i pravno neuređena država, predstavlja idealno mesto za razvoj reproduktivnog turizma. Činjenica je da su majke koje se odlučuju za ovu praksu najčešće siromašne žene, podložne manipulaciji i ekspolataciji - one postaju inkubatori za bogate, a njihova deca se tretiraju kao puka roba.

 "Gde to može da završi, dobro pokazuje slučaj Indije u kojoj je surogacija prerasla u pravu industriju reproduktivnog turizma. Tamo agencije i klinike godišnje obrnu oko 400 miliona evra u biznisu tokom koga siromašne Indijke u sebi nose i rađaju decu za bogate naručioce sa Zapada. Govori se o novoj 'potklasi uzgajivača', odnoso siromašnih žena kojima je to postao posao" (Đurković, 2015: 259).

4) Seksualni turizam

Srbija dok čeka uvođenje reporduktivnog, uživa polako jednu novu bit turizma, onu za koju govore da je njena istinska budućnost - seksualni. Putnici na svojim ekskurzijama više ne traže smisao, već  jeftino zadovoljstvo i potrošnu robu kojom će se "naslađivati" u novim kolonijalnim svetovima. Izgleda da se, kao ponuđači, u takav sistem dobro uklapamo. Naime, Beograd dobija etiketu balkanskog Bangkoka, a ni ostali veći gradovi u tome ne zaostaju.

Postali smo snažno uporište ove vrste turizma. Egzotični smo i jeftini. Naše je da isporučimo tela, a nespokojni Zapad zadržava pravo da na hiperrealnoj pijaci slobodno bira.

5) Eutanazija - povratak eugenike

Eugenika, nauka primenjena u svrhu poboljšanja i kontrole ljudske vrste, svoj povratak najavljuje legalizacijom eutanazije ( ubistvo iz milosrđa), koja stoji kao mogućnost u Nacrtu Građanskog zakonika. Liberalni zakoni uvode liberalni totalitarizam. Stihovi "kada su došli po", ako se ne razmisli na vreme, recitovaće se ponovo.

Najekstremniji primer jeste Holandija, gde je eutanazija dozvoljena za lica starija od 12 godina. Jasno je čemu to vodi. Nacisti su imali svoju viziju (nat)čoveka, odstranjujući nepotrebne primerke iz društva.  I to ne streljanjem, već ovom, "humanijom“ praksom. U pitanju je bila ideja o životu koji nije vredan življenja i ukoliko se ovim putem nastavi, možemo očekivati liberalnu viziju (nat)čoveka, koju ćemo dobiti u zadatak da stvorimo. I to doslovno, u biloškom smislu.

Autor je master sociolog iz Novog Sada

Literatura:

Đurković, M. (2013). Tamni koridori moći. Ukronija: Beograd.

Đurković, M.(2015). Iluzija Evropske unije. Katena Mundi. Beograd.