Blog

Zašto stalno čitam Bernardijevu sobu Slobodana Tišme

Jelena Zelenović, Novi Sad

Prvo zato što:

Ipak, nešto mi nije jasno: kako neki čovek, neka individua, jednog trenutka zna da je kompetentna za nešto, da su svi drugi ispod nje, da manje znaju i umeju, da su manje sposobni? Još juče on nije imao pojma, ili je tek nevešto učio, a danas, eto ga na olimpijskom tronu. Prometej, iako „ promišljen “, nije imao pojma, za Hefesta ili Hermesa beše on obična neznalica. Ali odvažio se, rekao je predsedniku Gromovniku: Ko te jebe! Ščepao je vatru, tj. pare, ne plašeći se da će se opeći. To je taj iskonski bezobrazluk u svakom pobedniku, njegov primitivizam. Naravno, cena je paprena. Nema ništa za džabe. Ima li išta skuplje od svetlosti, od vatre. [1]

Pitanje koje se ovde postavlja deluje važno,  međutim,  vredi li danas postavljati takvo pitanje, kada se od pojedinca zapravo manje nego ikada u književnosti i u životu očekuje da dela, da zasija individualnošću, spremnošću da se bori za nešto. On više pluta između opcija, i ne uspeva da dosegne rajska ostrva, najlepše obale ( Lalić, Argonauti ) jer... šta? Neće da plati paprenu cenu, ili ne vidi vatru, svetlost, ne razume je, ne nalazi smisao. Ne može da uhvati dobar pravac. Ne razume zašto je vatra važna.

Drugo, zato što, verovatno zbog posebne, lične, ne baš objašnjive ljubavi prema ovoj knjizi, ja je svuda prepoznajem i vraćam joj se dok i ona mene ne počne da prepoznaje. Najsvežije sam  je prepoznala u Mansardi Danila Kiša, u pozorišnoj predstavi Duh koji hoda  ( Prometejev put). Samim tim što je drugi naziv za predstavu to što stoji u zagradi, automatski sam počela o svemu što vidim na sceni da razmišljam  povezujući sa gore navedenim odlomkom, dakle sa Prometejem kod Slobodana Tišme. I, zaista, to je to. Uživala sam u predstavi sigurno mnogo više nego da nikada nisam čitala ovu knjigu, da nisam dobro zapamtila, mnogo puta pročitan odlomak, gore naveden, i još neke druge.

Drama Dejana Dukovskog ( autor i drame„ Bure baruta “ ) tematizuje prometejsku borbu jednog intelektualca  ( šekspirologa, što će imati posebnog značaja u predstavi, pre svega zbog potezanja nekih citata iz Hamleta i drugih Šekspirovih dela da bi neke idejne osnove tih citata ponovo bile osvetljene ali sada iz naizgled  drugačijeg ugla, ili ipak istog – pojedinac i sistem ) sa političkim i mafijaškim tajkunima čiji se broj, vrh, trag, jedva može naslutiti ( obratiti pažnju i na imena –  Nikolaj, Mesar, Vuk ), a sve te likove sa kojim se šekspirolog susreće i obračunava, ne bi li došao do vrha ( Vuka ), tumači isti glumac ( zlikovci uvek imaju isto lice, samo drugi položaj, drugome su nadređeni, drugome podređeni ) gospodin Radoje Čupić. Mara, glavni lik, šekspirolog, je krenuo u borbu za svoju kuću koju mu neko zbog nečega oduzima. Dakle, imamo mesto za život, nekakvo utočište, nekakvo gnezdo stvaralačko – kuću, mansardu, Bernardijevu sobu i olupinu automobila ostavljenu na parkingu.

U sva tri dela prostor je objekat oko kojeg i u kojem se dešava život i za koji se bore junaci sva tri navedena dela. Naravno, kod Kiša je to malo kompleksnije, jer šta je sve njegova mansarda?  Mesto za življenje, delo koju piše glavni lik, naziv dela koje je napisao Kiš, metafora . . . ? Glavni likovi sva tri dela su umetnici, intelektualci, koji se  snalaze u sistemu samo kada bivaju na to prinuđeni. Mara, se od povučenog intelektualca pretvara u ubicu i čoveka od akcije, tek kada je shvatio kako sistem funkcioniše, on postaje deo istog.  U Bernardijevoj sobi , glavni lik Pišta prividno dela, ali ironizirajući neke njegove postupke, pisac od njega ipak pravi antijunaka koji uzalud pokušava da konačno počne da živi kako je oduvek hteo ( epizoda sa pokušajem da promeni pol, ali ne uspeva zbog nekih očiglednih smetnji u zakonu, deluje kao parodija pojmova slobodna volja, lični izbor, a tu je i floskula „ uzimanja  stvari u svoje ruke“ ) Međutim, glavni junak tu činjenicu da neće moći nikada da bude ono što misli da zapravo jeste, prihvata potpuno mirno. Žanrovska književnost i film bi oko toga napravili dobar zaplet i što je važnije, dobru prodaju. Pitanje koje se doima važnim jer poslednjih godina o tome polemiše i sam državni vrh, ovde se potpuno degradira, tj. oduzima se važnost, integritet  tom problemu pola, promene pola, na kraju i te slobodne volje i ostalog gore navedenog. Junak nastavlja da pliva. Ali, Bernardijeva soba zapravo daje odgovor na ono, pomalo isfurano pitanje- ŠTA JE VAMA STVARNO VAŽNO?                                                                                                                                                            

Ljudi, njegovi prijatelji se naseljavaju  u njegov stan i on se povlači, ustupajući im prostor, ali Bernardijevu sobu drži pod ključem.  On ne krije svoju pasivnost.  Dakle,  Tišmin junak nije onaj tipični antijunak koji strada zbog nemogućnosti suprostavljanja sistemu tj. uklapanja u isti,  on pre prihvata sistem koji mu je stran i živi u istom, ali sam je do srži pasivan iako, kao što smo pisali, prividno dela. On bira da mu se stvari dese, a svako njegovo upravljanje stvarima je propraćeno sa nekom dozom samoironije, unapred zadatog poraza, neispunjenja htenja, želja, i hladnokrvnog prihvatanja - poraza, uslovno rečeno.  Umnogome kompleksniji roman Mansarda, je pre roman o delanju, stvaranju, o mukama življenja onoga što se piše i obrnuto, pisanja onoga što se živi, prožet nizom implicitnih poetičkih stavova, ali zaogrnut pričom o studentskom životu u vlažnoj sobi koja je blizu zvezda, jer se veruje još u daljine, zvezde i ljubav. U Mansardi postoji ta priča iz Zaliva Delfina o mladiću koji  svoj život, tačnije smrt poklanja svojoj izabranici, dok ona dugo gleda u oči mladićeve u kojima život gasne. Ili, ako ga voli i ona se ubija. Na pitanje našeg Lautana – zašto bi se ubili, Tam – Tam odgovara: Možda sam ti i  rekao, ali ko zna da li su to i učinili.[2] E, tu je hvalospev delanju, razmišljanju, tu se naslućuje svrhovitost istraživanja, guranja napred, traženja davno zaboravljenih idela i podsticaja.

Ako Pišta, Tišmin junak pasivno kontemplira i svesno postaje objekat sistema ( i njega izbacuju iz stana;  papiri, administracija, zakon )  on nalazi suštinu tamo gde i junak Mansarde. Važno je slutiti  ko je devojka koja ga je preticala mercedesom prilikom vožnje Jadranskom magistralom, sa kojom se „ nadigravao “ tog davnog leta.  Ali ipak još uvek vidim na nekih dvestotinak metara tamnu konturu mercedesa kako udara u zaštitnu ogradu, a zatim se survava u more.( 11 )Ukus olupine mercedesa ispred zgrade je slan, vozačka karta je u kaseti, ali on je ne otvara. Da li je to ono i da li je to uopšte moguće?  Sluti, kao i junak Mansarde, ali sa slutnjom se završava. Na tragu su vrednostima koje vraćaju životu smisao, smislena postaje i borba za isti. Posegnuti za njima?  Plutati. Možda se čitanjem neće dosegnuti vatra, jer u modernim vremenima, kažu, prometejska borba je moguća samo kao parodija, neće se možda dosegnuti, ali će se imati u vidu. Postojanje cilja, okvira, sobe, olupine, mansarde, dovoljno je da usmeri modernog junaka ( čoveka ) prema jednoj vrednosti koja još plamti na kraju te plovidbe, pardon, plutanja.  Nešto postoji.

Najveći problem svakog čoveka je njegova nepostojanost, njegova nedoslednost, nesposobnost da se u nečemu istraje. Otud ta stalna kuknjava, griža savesti.[3]

... ja sam kao neko kosmičko jaje na talasima Okeana.(92)

Autorka je student četvrte godine na Odseku za  srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

[1] Slobodan, Tišma, Bernardijeva soba, Kulturni centar Novog Sada, 2011, str. 59. Svi citati su preuzeti odavde.

[2] Danilo, Kiš, Mansarda, Beogradski izdavačko – grafički zavod, Beograd, 1993. str. 37

[3] Bernardijeva soba, 35.