Blog

O Aleksandru Hodorovskom i Dumetriusu Kir Angelosu

Delo koje je upokojilo svog stvaraoca

Jelena Zelenović, Novi Sad

U poslednje vreme razmišljam o pojmu SREĆE i da li je cilj života, baš to – biti srećan ? Ali ima tu još mnogo pitanja – da li se uopšte podrazumeva da život čoveka ima cilj i razlog, ako ima da li je to nešto univerzalno ili se menja od osobe do osobe.

„ U poslednje vreme

zaista pomišljam da je ovo poslednje

vreme.“

To je bio stih Igora Isakovskog,  iz pesme „Smrt ima kosu od morske trave“ .  Isakovski je preminuo prošle godine u 44. godini života.

Posljednje vreme je dakako ono doba u kojem egzistiramo jer drugo vreme i nije za nas i samim tim nemamo pravo da o drugom vremenu govorimo.  Ipak, ovde neće biti reči o poslednjim vremenima nego o nečemu svevremenom. Sindrom posljednjeg vremena se leči verom u večnost.

Dokumentarac "Dina Hodorovskog“ počinje baš tim pitanjem koje postavlja ovaj lik koji osvaja svojom  energijom, harizmom, na kraju krajeva - svojom stvarnošću bez holivudske šminke. Počinje pitanjem Hodorovskog: What is the goal of the life? Is to create yourself soul?. Uh! Kakav udarac, pa cilj života je samo stvaranje sebe , punjenje telesne ljušture nekakvim metafizičkim bićem, stvaranje duše, život je ono što Hodorovski ponavlja nekoliko puta – širiti um, otvoriti srce. Mogla bih za sada prihvatiti ovaj odgovor na pitanje sa početka.

Film  "Dina Hodorovskog" je film o nesnimljenom filmu „Dina“[1]. Na čelu ovog projekta (naučno-fantastičnog filma „Dina“) je bio Aleksandar Hodorovski sa svojim "duhovnim ratnicima“ kako zove sve ljude, tada najveće majstore svog zanata, koju su bili voljni da učestvuju u stvaranju filma proroka. Hodorovski je ovaj film stvarao celim bićem  i telom. Tako da u jednom momentu prestaje da se govori o filmskoj umetnosti, ili crtanju, muzici, slikanju i glumi, nego to postaje univerzalna priča o umetniku i njegovom delu koje srasta sa njim, proižma ga, postaje SVE što stvaralac jeste, da bi ga na kraju samo delo nadraslo i otcepilo se od njega kada ovaj postane ili ostane samo čovek, a ono, DELO je sada nešto poput prelepog čudovišta, gorpadno i ogromno, ali istovremeno mistično i ingeniozno, poput proroka. I want to create a profet. U dokumentarcu se najmanje može saznati o naučno – fantastičnom filmu koji je Hodorovski hteo da snimi, bolje rečeno da stvori. Da li je taj film stvarno mogao biti toliko velik i toliko drugačiji od svega što je sa pokretne holivudske trake ispalo, možemo, ipak, samo da pretpostavimo na osnovu samih činjenica o filmu. Ali neverovatna ekipa koju je Hodorovski tada okupio oko sebe – Mebijus, Giger, Salvador Dali, Orson Vels pa i grupa Pink Flojd i Mik Džeger,  mnogo govori o tom projektu u koji su najveći umetnici i muzičari 70-ih godina, verovali i hteli da ga potpišu.

Opet ni velika imena nas ne daju zavarati, pa možemo ići i dotle da kažemo da o samom filmu Hodorovski nije ni morao da govori, da mi nikada i ne moramo poverovati u veličinu i važnost takvog filma. On govori o poetici, o načinu stvaranja, o odnosu stvaralac-delo-publika, on govori o samoj pesničkoj veštini onda kada ona postaje simbol svega duhovnog , metafizičkog, dobrog i lepog što se stvara, što se izdiglo iz kaljuge i betona, iz brloga čovečanstva. A opet iz uma samo jednog čoveka, iz uma i srca. Širiti um, otvoriti srce.

Ne može se za mnogo ljudi koji imaju 84 godine reći da su bistri, energični, željni života i željni i gladni stvaranja i borbe. To je Aleksandar Hodorovski. Porodica Hodorovski je ukrajinskog porekla, Hodorovski se rodio u Čileu, a živi uglavnom u Parizu. Frenk Pavič koji je u saradnji sa Hodorovskim i ekipom duhovnih ratnika snimio ovaj dokumentarac  je hrvatskog porekla, a već dugo živi u Njujorku. Kakav zanimljiv spoj ljudi različite nacionalnosti i narodnosti, a ipak negde spojenih dušom slovenskom iz kojih ne provejava,  već pre poput tajfuna navire strast za svim dalekim, nepoznatim, velikim i moćnim u svojoj strašnoj lepoti. Ili samo strast, strast za bilo čime i u svemu što rade. Kakav slovenski udes! Kakva oluja nerava, kao ona moždana oluja koja se događa O' Banonu  kada mu Hodorovski daje da puši vrhunsku marihuanu. Posledicama pušenja marihuane je podlegao i prihvatio posao Hodorovskog, radiće specijalne efekte za "Dinu“. Dina nikada nije snimljena, a Hodorvski se tada povukao sa filmske scene i 23 godine ništa nije radio. Delo ga je progutalo.

Kako bih privodila ovaj tekst kraju dužna sam još jedno kraće poređenje, a dužna sam i sebi da dam oduška i govorim o onome što me takođe ovih dana interesuje, a to je Pekićeva pripovetka „Megalos Mastoras i njegovo delo“. Paralela koju ću povući sa Hodorovskim je već jasna. Delo je Kir Angelosa ubilo.  Koliko je umetniku dano, toliko će dati. A to je sve. Toliko je on, Kir Angelos dao – sve.[2] Crni gospodin je, govoreći o Kir Angelosu, govorio o dva velika umetnika, o umetniku i ratniku koji su dali sve, život. Ali oni nisu izdahnuli kao životinje, gašenjem vitalnih organa. Oni su položili svoje živote sa smislom na žrtvenik umetnosti. Oni su dali svoj smisao, oni su dali nešto.  Cut my arms  ready to die doing that, kaže Hodorovski. A njegov život je imao smisao jer je došao do cilja – To create yourself soul . Zato ovaj tekst ne govori o poslednjim vremenima, nego je blago optimistički, govori o Kir Angelosima među nama. Da li su grobari napravili amajliju od majstorove kosti da bi se branili od kuge? Da li je borba smrću protiv smrti jedina preostala borba u ona ili ova, čudna smrtna vremena? Ako postoji amajlija, retki uživaoci njenog dejstva su ljudi poput Hodorovskog.  A on je svakako biće vatre: umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog[3]

Na samom kraju dokumentarca sin Hodorovskog govori o tome kako film, istina, nikada nije zaživeo, ali se čuje kako mnogi drugi filmovi posle snimljeni šapuću: I'm Dune... I'm Dune... U susret „ Ratovima zvezda “.

Autorka je student četvrte godine na Odseku za  srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

[1] Kako je ovih dana popularan novi deo filma „Ratovi zvezda“, lepo bi bilo razmisliti o tome što govore u ovom dokumentarcu, a to je da bi se naučno – fantastični film potpuno drugačije razvijao kao žanr da je „Dina“ zaživela, da je snimljena pre velikih „Ratova zvezda“.

[2] Pekić, Borislav. Novi Jerusalim. Solaris, Novi Sad, 2001.str. 34.

[3] Isto, str.9.