Blog

Mi, deca ovog veka –emotikoni i lajkovi i živa reč

Jelena Zelenović, Novi Sad

Nakon što sam pročitala blog  drage profesorice Nevene Varnice, zatekla sam sebe kako klimam glavom i govorim kako je u pravu i nastavila da se zgražavam nad sudbinom  naše, a pogotovo mlađih generacija,  da se zgražavam kao i svi vi, nad sudbinom dece tehnološkog ubrzanog napretka i društvenih mreža.  U glavi mi sada stoji slika ozbiljnog razgovora kako sa profesorima, tako i sa prijateljima mlađim i starijim od mene, razgovora o tome šta je sve Fejs učinio mladim ljudima, kako deca više ne izlaze na ulicu, ne penju se na komšijsku višnju, devojčice se krišom fotkaju i posle krišom obrađuju fotke u fotošopu i onda broje lajkove, dopisuju se sa pedofilima i sanjaju o frend rikvestu. Da,  slika razgovora, jer su reči propraćene odmahivanjem glave i facama koje pokazuju neodobravanje i zgražavanje. Zaista, kako to zvuči strašno! Nakon zgražavanja nad takvim oblicima života, dece novog milenijuma koju mi ne možemo šatro više da razumemo, sledi priča o tome kako smo eto mi imali vanredno lepo detinjstvo na ulici, selu, ispred  zgrade, itd. Onda proverimo svoje gedžete, jer kako se prijatelji i ja često šalimo – androidi ne smeju da pate sami na stolu !

Moja baka često priča o svom detinjstvu. Kao najreprezentativniji primer toga kako su oni živeli kao deca zdravo i punim plućima, ona navodi momenat kada je jela višnje na drvetu dok je nije „poteralo“  u toalet,  ali kako nije stigla, obavila je sve na grani sedeći i nastavila da jede višnje. U  njenu priču uopšte ne sumnjam. Iako je ona svaki put propraćena sa: „Iju, baba!“ , priča ima smisla i moja baka ima 78 godina i može da se sagne i dohvati šakama pod bez da savije kolena. Dakle, kakav je tek generacijski jaz između moje bake i devojčice koja u fotošopu bira veličinu svojih grudi? Ogromna! A to je jedva 60 godina razlike, jedva da se neko rodio i umro između njihovih života.

I ja razmišljam o beskonačnom ubrzanju vremena kao profesorica Varnica. Mada, ne plašim se. Ulazim u kovitlac naglavačke i čekam, kao i svi mi, da vidimo dokle ide i šta će se desiti. Grčevito se držimo starih vrednosti koje ne smemo da zaboravimo i koje nećemo zaboraviti, ne brinite se! To je živa reč, tradicija, naša književnost i umetnost, naše crte i reze, pesme, patnja, sevdah i golema, strašna i veličanstvena u krvi i sjaju, naša istorija. Emotikoni i lajkovi nisu toliko uzeli maha da zbrišu viševekovnu tradiciju i mitsku svest, još smo bliži crtama i rezama nego bizarnim robotima! Ima nas još koji se preslišavamo stihova Banović Strahinje i zaziremo od punog meseca, zašivanja dugmeta nedeljom i ružinog trna.

Letos sam imala tu čast da kumujem na svadbi i kada smo otišli u park da napravimo fotografije u zelenilu sa mladencima, pored nas su prošli mlada i mladoženja koju su upravo završavali fotkanje sa svojim fotografom. Moja kuma je, koja ni ič ne zna o tradicionalnoj kulturi Srba i imena Zoje i Ljiljane Pešikan-Ljuštanović joj ništa ne znače,  sa vidno zabrinutim izrazom lica promrljala da je samo ja čujem kako „ ne valja kada se dve mlade sretnu.“  Koliko krvavih, strašnih prizora je prošlo kroz moju glavu u beskonačnom ubrzanju i kao proročki glas se javio glas pomenutih, cenjenih profesorica, NE VALjA KADA SE SRETNU SVATOVI, TO SLUTI NA ZLO! Jasno je da sam se nasmejala i rekla kumi da se opusti.

Slutnja, slutnja, slutnja... Gde je mogla to moja kuma da čuje? Na Fejsu sigurno nije pročitala! Mitska svest je snažna, snažnija i prisutnija i kod nas, mladih generacija, više nego što to možemo da vidimo posmatrajući našu svakodnevicu. Slutnja, slutnja, slutnja...Nije li Dis mogao samo da sluti i da mu to bude dovoljno da svoju zbirku zatvori pesmom koja prethodni pesimizm otvara u nadu: MOŽDA ? Čini nam se da je slutnja jača od činjenice, ponekad. Slutnja deluje uvek, činjenica se zapiše na papir i zaboravi.

Elem, uhvatimo se u kovitlac sa lajkovima i emotikonima, nije to ništa strašno!  Ako je to već naša sudbina, ako hteli ili ne, ne možemo a da ne koristimo bar neku vrstu novonastale komunikacije i ako i sami sebe često uhvatimo kako se osećamo nelagodno ako negde ne stavimo smajli ili kako mislimo da je osoba B ljuta kada ne stavi smajli...Hajde onda tako da živimo! Bez straha za tradicionalne vrednosti i zdravlje naše dece. U kovitlac, naglavačke! Pa ko živ, ko mrtav.

Stanislav Vinaver u „ Gromobranu svemira“ tj. onom delu koji je nazvao „ Manifest ekspresionističke škole “ pisao je sledeće:  „ Moramo potpuno da uđemo u duh promena, u zlokobnu dinamiku. Moramo da se spojimo sa njom bez ostatka, bez otpora i tada dinamika neće vladati nama, tada ćemo mi sami biti dinamika i moći ćemo da idemo u nova shvatanja, u smisao nove suštine...“ [1] Kako se ovaj avangardni genije svojom svevremenošću uklapa odlično i u razglabanje o ovom našem problemu novoga milenijuma! A opet, ovo je i mesto da se podsetimo jezive, ali najistinitije činjenice ikada izrečene o čoveku u različitim varijantama, a ovde je navodim kroz pero Slobodana Tišme: „ Čovek je skromno biće, sklono preživljavanju “  [2] Da ne citiram sada Cecu, bilo bi neumesno.

Mi, deca ovog veka, ne plašimo se. A nemojte ni vi, stariji, poznavaoci tradicije, kulture, zagovornici starih vrednosti. Lajkovi i emotikoni su samo epizoda u etru čovečanstva i mi ćemo je apsorbovati i upisati u civilizaciju kao i sve druge epizode. Kako li će izgledati budućnost?  I gde su ti leteći automobili?  Hoće li Brus Vilis ( film „ Peti element “) biti živ da se provoza u jednom? Ko zna...Vreme se zaista beskonačno ubrzalo. Možda je sve to iza ćoška, 10 godina napred pa levo. Ne dajte da nas zaplaše emotikoni i lajkovi... Napred u kovitlac sa dušom slovenskom i srcem Strahinića Bana!

Autorka je student četvrte godine na Odseku za  srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

[1] Vinaver, Stanislav, Gromobran svemira. Projekat Rastko.

[2] Tišma, Slobodan. Bernardijeva soba. Kulturni centar Novog Sada, str. 8, 2011.